POMEN SPORTSKOM VELIKANU

U rodnom Đurđevu ponovo je oživljeno sećanje na Jašu Bakova

U sredu, 2. novembra 2022, u organizaciji Društva novinara Vojvodine (DNV) i Matice Rusina u Vojvodini, u Domu kulture „Taras Ševčenko“ u Đurđevu je obeležena 115-togodišnjica rođenja velikana sporta u Jugoslaviji, Joakima Jaše Bakova.

Rođen je 1906. u Đurđevu, a preminuo je 1974. u Novom Sadu, gde je i sahranjen. Bio je među najistaknutijim misionarima sporta, posebno atletike. Njegovi metodi delovanja su definisani pojmom „Jašinizam“ koji je odomaćen u sportskoj terminologiji iz vremena u kojem je Bakov, kao neumoran propagator sporta, sav posvećen privlačenju mladih u atletske i ostale sportske klubove, poneo i naziv jedinstvenog „masovika“.

Bio je dugo,uprkos poodmaklim godinama, državni rekorder u skoku motkom, a pre toga reprezentativac Jugoslavije i učesnik predratne Olimpijade u Berlinu 1936.

Takmičio se i u drugim atletskim disciplinama (kladivo, kugla), a zaslužan je i za razvoj hokeja i klizanja u posleratnim godinama.

Pod njegovim vođstvom, stasavali su vrhunski sportisti tog vremena.

Bio je obrazovan čovek, gimnazijski profesor srpskohrvatskog i francuskog jezika. Govorio je i služio se sa više od deset stranih jezika (neki izvori pominju podatak da je u pitanju osamnaest [!?] jezika). Svirao je violinu, vodio je crkveni hor!

Napisao je dvadesetak knjiga o atletici i svojoj misiji u sportu.

I danas se prepričavaju anegdote iz njegovog plodonosnog i stvaralačkog života i rada od kojih je jedna od najpoznatijih ona da je otpevavši  japansku himnu od zadivljenih domaćina dobio ulaznice za sva takmičenja na XVIII Olipijskim igrama 1964. u Tokiju.

Venac kraj spomenika Jaši Bakovu, koji je podugnut u staroj (prvoj učiteljskoj) školi u rodnom Đurđevu, ispred učesnika skupa položio je Miroslav Čakan, predsednik Memorijalnog odbora.

O Jaši Bakovu govorili su profesor dr Mihajlo Fejsa, Miroslav Vislavski, Ljubica Otić,  kustoskinja Muzeja Vojvodine i paroh otac Mihail Hološnji.

U okviru programa, prikazan je četrdesetominutni dokumentarni film u produkciji DNV – JAŠINIZAM PROMETEJA ATLETSKIH NADANJA I STREMLJENJA autora Miroslava Vislavskog za koji je montažu i tehničku obradu obavio Goran Podlipec.

U spontanom razgovoru uspomene i sećanja na svog sugrađanina izrekli su i neki od učesnika, čuli su se i stihovi koje je svojevremeno spevao Jaša Bakov, a poseban utisak ostavio je dr Mihajlo Ljikar, jedan od retkih (pored Gizele Farkaš) živih pulena ovog neumornog sportskog pregaoca, a koji su postigli zavidne atletske rezultate.

Zahvaljujući Jovanu i Koniji Čiča, kao jedino prisutnim izveštačima, događaj je zabeležen na foto i video zapisima, a prilog je emitovan jedino na novosadskoj televiziji Kanal 9.

Ličan utisak je da je izostao masovniji odaziv meštana, pogotovu sportskih radnika i institucija sporta, kao i publicitet koji Bakov i danas zaslužuje!

Miroslav Vislavski

Profesore Fejsa zahvalan sam Vam na pozivu i prilici da kažem malo slovo o mom prvom atletskom treneru Jaši Bakovu.

Daleke 1947. Jaša Bakov mi je jedno vreme predavao gimnastiku u gimnaziji. Jednog dana odabrao je nas nekoliko đaka i pozvao da se učlanimo u atletski klub „Vojvodina“ koji se tada zvao „Sloga“. Meni je namenio da treniram sprint, skok u dalj i skok s motkom. Već naredne,1948, je organizovao  dvoboj pionira Novog Sada i Ruskog Krstura. Bila je to prava prilika da u ranoj mladosti zavolimo atletiku.

Već 1949. na ekipnom juniorskom prvenstvu Jugoslavije održanom u Novom Sadu – uz učešće ekipa: „Partizana“ i „Crvene Zvezde“ iz Beograda, „Mladosti“  iz Zagreba, „Kladivara“ iz Celja i „Slovenije“ iz Ljubljane, kao i novosadske „Vojvodine“  – ušao sam u prvu takmičarsku ekipu i skakao sam sa motkom i u dalj. „Vojvodina“ je pobedila i postala prvi ekipni juniorski prvak Jugoslavije. To se ponovilo i 1950. Dominacija „Vojvodine“ u juniorskoj konkurenciji prestaje 1951. u Ljubljani kada je zauzela drugo mesto iza atletičara domaćeg kluba.

Jaša Bakov je bio neumorni sportski pregalac jer je neprestano skupljao i okupljao atletske talente gde god ih je bilo i dovodio u klub. Omasovljavanje mu je bila izuzetna radna odlika – „masovik“, i u skladu sa ovim zadacima odlazio je i u druga mesta u Jugoslaviji da pomogne razvoj ne samo atletskog nego sporta uopšte. „Čičkura“, tako smo ga mi najbliži iz milošte zvali, je bio radni elan bez granica uvek tamo gde je trebalo da se pomogne.

Pošto sam već malo stasao kao atletičar „Čiča“ me je za sprint i skok u dalj predao reprezentnom treneru Dragi Dimitrijeviću, a on me je zadržao za skok s motkom. Tako je, 1951, jednom nedeljno Milan Milakov, junior iz Beograda,  dolazio na treninge u Novi Sad. Poznato je bilo, trening tri motkaša: Jaša Bakov, seniorski rekorder Jugoslavije, Milan Milakov, juniorski rekorder, i Mihajlo Ljikar sub-juniorski rekorder.

Nije meni čika Jaša bio samo atletski trener, nego  prvenstveno uzor pravog čoveka, vaspitača i prenosioca svih mogućih životnih iskustava. Sada u ovim mojim poznim godinama vidim da sam imao sreće što sam sreo Jašu Bakova –  druga, prijatelja, čoveka i stručnjaka koji je na moj životni put ostavio neizbrisiv trag. Deset godina bavljenja atletikom uz „Čiču“ je neko lepo doba u mom  životnom ciklusu. Veoma rado se svega sećam što je u vezi sa njim, pa i onih najmanjih sitnica.

Tako sam se, nedavno, vraćajući se sa puta iz Hrvatske, kad smo prolazili pored Požege, prisetio da je čika Jaša, kad god smo sa njime tuda prolazili, uvek pevao pesmu „ U Požegi na Orljavi patke se peru“. Nikad nismo uspeli da dokučimo setno nadhuće kojim je pevušio ovu pesmu dok smo ovuda prolazili. Verovatno da je  neka prohujala intima. Saputnicima sam objasnio ko je čika Jaša, ali ne i zašto je uvek, prolazeći ovuda, pevao ovu pesmu.

Ne smem da nastavim jer nisam siguran da mi, zbog posle tolikog prohujalog vremena, od nanovo pobuđenih uspomena na Jašu Bakova neće poteći suze.

Mihajlo Ljikar