Новосадски разговори

МИОДРАГ МИША ВОЈВОДИЋ, фолклориста

Чим се демобилисао отац Радован, родом са Цетиња, са женом  Аницом, рођеном у Бару, се доселио у Нови Сад и убрзо су добили две принове. Старији – Миодраг је рођен  19.5.1948, а млађи Драган шест година касније.
Миша, како су му тепали од малена, уписан је у онда огледну Основну школу „Ђорђе Натошевић“ да би, по пресељењу, завршне разреде похађао у ОШ „Ђура Даничић“. Након што је матурирао у најпрестижнијој новосадској Гимназији „Јован Јовановић Змај“, уписао је студије југословенске књижевности на Филозофском факултету.

– За све је крива музика која је, кроз отворене прозоре стана на летњој јари, допирала из комшилука. Ту, одмах иза првог ћошка дочекала ме је дуга поворка најлепших девојака које су испред зграде „Марковића“, чекале на аудицију – наводи као разлог зашто је на другој години напустио студије и 1963. приступио културно-уметничком друштву.

Већ догодине постао је члан и соло играч у првом извођачком ансамблу, а 1966, после турнеје у Бугарској сав се посветио фолклору.

–  Драган Трипуновић – Трипун и ја смо 1972, осим фолклориста из београдског „Кола“, постали први овдашњи професионални играчи – сећа се Миша, али и напомиње да је све оно што је дотадашњим припадницима ансамбла претстављало хоби њима, као посао, било велика, али часна обавеза.

Јер, Културно-уметничко друштво „Светозар Марковић“, основано 3.5.1945, не само да је, уопште, било једно од најстаријих него је већ тада – са фолклорним секцијама свих узраста, хором и женском певачком групом, народним, великим тамбурашким и дечијим оркестром, драмском и неколицином других уметничких секција и школа – израсло у јединствену институцију у којој су деловали многобројни познати и признати уметници преносећи младом нараштају, осим песме и игре, музике и фолклора, савремених плесова, глуме и уметничког стваралаштва, традицију и обичаје народа и народности Југославије.

Пред турнеју у Бугарској играчи су се припремали и у дворишту „Марковића“      Једна од Војводићевих соло нумера         

– Као најбољи претставници Југославије и својеврсни амбасадори културе, али и свих њених осталих друштвених достигнућа, пропутовали смо целу Европу, Азију, Латинску, Јужну и Северну Америку, Азију и Африку…  исказавши небројено пута на наступима, како у земљи тако и у иностранству, уз врхунску извођачку умешност, њену разноликост и богатство складног живота – каже Миша, истичући да је од свега оног што је тада остварено и што сад чини поносно наслеђе, заправо, највећа вредност стечено другарство и трајна љубав које „Марковић“ чини незаборавним и посебним.

Са једног од успешних наступа „Марковића“                                                            Завршна сцена

О томе сведочи више од 500 значајних награда и вредних признања добијених у периоду у којем је, после окончања играчке каријере, наставио деловање као руководилац фолклорног ансамбла, уметнички директор и директор „Марковића“.

 Чланови ансамбла пред турнеју у Латинску и Јужну Америку (1973)

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *