ПЕРО ЈАЧЕ ОД ПУШКЕ – Душан Шијачки
Душан Шијачки, легенда нашег новинарства, шест деценија након смрти вратио се у свој родни Футог. Испред КИЦ-а „Младост“, у центру села, 19.10.2018. на свечан начин му је откривена спомен биста, рад вајара др Владимира Јокановића.
Говор Боривоја Миросављевића приликом откривања споменика Душану Шијачком у Футогу:
„Водећи српски лист „Политика“ је пре шест деценија, 11. августа 1958. године, објавио кратку, скромну читуљу којом је тадашња југословенска јавност обавештена о смрти и сахрани Душана Шијачког, доајена нашег новинарства, „нарочито запаженог због свог рада на увођењу илустроване хронике у дневној штампи“. Од тада, готово пола века име рођеног Футожанина Душана Шијачког нигде није поменуто, све док му крајем 2006. године, у Матици српској и КИЦ-у у Футогу, није промовисана књига ФУТОГ – МОЈЕ БАЧКО СЕЛО ПОД ФРУШКОМ ГОРОМ. Било је то право васкрснуће легенде нашег новинарства, за коју су први пут чули не само његови Футожани него и колеге, новинари послератних генерација. Обелодањена је и његова биографија коју је с великим трудом уобличио историчар Илија Петровић.
Животна прича Душана Шијачког почиње 11. марта 1882. године, када се родио у Старом Футогу, као један од четворо синова, у кући кројача Милана Шијачког, у делу села који је тада носио име, а и данас се зове Ш и ј а ч к а. Сиромашни сеоски шнајдер није могао да трпи тадашњу мађаризацију, па се с породицом одселио у Београд где је успео да школује све синове: Гаврило је постао свештеник, Коста чувени архитекта, Стеван још чувенији композитор, а четврти Душан- врсни новинар. Футошка породица сјајних интелектуалаца, о којој чак ни рођени Футожани дуго нису имали појма!
Душан Шијачки је целог живота носио последице дечје парализе, али му то није сметало да се, и поред отежаног ходања, међу првима, пријави као добровољац у Балканским ратовима. Уместо пушком, борио се још ефикасније – новинарским пером! Можда смо овом констатацијом дали и најважнију оцену новинарског рада ветерана нашег журнализма, али је потребно истаћи и низ посебних вредности његовог плодног, разноврсног стваралаштва.
У агонији Првог светског рата, након албанске голготе кроз коју је прошла српска војска, Шијачки је увек био уз Врховну команду, из које је послат као ратни извештач, за дописника из Лондона, Париза, Њујорка, Женеве…Издавао је илустровани лист „Балкански рат“ (први таблоид у светској штампи!), у којем је као сараднике окупио низ славних имена наше књижевности: Бранислава Нушића, Ива Ћипика, Стевана Сремца, Бору Станковића, Јанка Веселиновића, Алексу Шантића и низ других. Све време је био уз краља и отаџбину, па је и у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца важио као признати челник новинара, најпре као први председник Југословенског удружења новинара, а потом и као директор Прес бироа Врховне команде. Осим новинарством, бавио се књижевношћу и историјским истраживањима као члан Академског друштва за међународну историју у Паризу. Други светски рат је проживео у изолацији у Београду, а након рата је та изолација настављана јер је актуелна власт имала према њему велико неповерење због сина Милана, који је избегао у иностранство као високи четнички идеолог. Некад угледни новинар, скрајнут је из друштвеног живота, јер је пре рата био аутор популарних књига о краљу Петру Карађорђевићу, Николи Пашићу и другим српским великанима у време монархије.
Пошто му је сва имовина одузета, Душан Шијачки је сиротињски живео у изнајмљеној вешерници на Вождовцу. Био је под присмотром и када је долазио у посету свом родном Футогу и највернијим пријатељима, као што је био учитељ Стеван Бошњак. Шетао је дуго поред Дунава, читао књиге и разговарао са старим Футожанима. Доносио је, а касније се сазнало да је и оставио у свом родном селу, рукопис књиге „Моје бачко село под Фрушком гором“. Васпитачица Загорка Самарџић и Мила Ђоргина Мудринић су као деца кришом читале рукопис анатемисаног аутора и сачувале до објављивања књиге 2006. године. Тек тада је наша јавност сазнала истину о Душану Шијачком, једној од најсветлијих личности у нашој култури, изнедреној у Футогу.
Професор др Чедомир Попов, академик, историчар и председник Матице српске, између осталог, рекао је на промоцији књиге „Футог- моје бачко село под Фрушком гором“:
„ Ова књига представља, у неку руку, мало откровење карактеристично за читаво подручје Војводине, за српски народ у Војводини и његову борбу за национално одржавање. Девиза са којом се живело у Футогу је она иста девиза, можда је нисте чули, коју је изговорио Светозар Милетић негде шездесетих година 19. века. Рекао је: „ако се изгуби демократија, она се у некој промени режима може и вратити. Ако се изгуби друштвени положај- може се поправити, али ако се изгуби народност- не враћа се никад“. Футожани су се држали тога.
Шта нам, у ствари, значи књига Душана Шијачког?
„Веома је срећна околност што су се на истом послу срели Душан Шијачки и Бора Миросављевић, који је својим сјајним фотографијама допринео да добијемо веома лепу фотомонографију, апотеозу селу Футогу. То је идилична слика која постоји само у дечјој машти, реализација архаичног, прастарог, за земљу везаног начина живота. То је, дакле, књига великих заноса. То су красни мемоарски пасажи. Изнад свега, то је књига чисте, непролазне, страсне љубави, препуна мириса који више никада савремени човек неће моћи да осети.“
Мало Футожана зна истину о настанку њиховог Мачковог спруда, омиљеног пешчаног острава на Дунаву. То су сазнали само они који су прочитали причу о томе у сјајној књизи Душана Шијачког у којој он описује стотину футошких воденица на Дунаву и трагичну судбину воденичара, кога су звали Мачак. Велико невреме је узбуркало Дунав, па су снажни таласи, уз помоћ ветра, отргнули Мачкову воденицу са привеза и понели је преврнуту ка средини реке. Насукала се на сред Дунава, па је потом годинама песак затрпавао и над њом створио садашње пешчано острво, стециште купача, пецароша, љубавника и авантуриста. Много година је прошло и неизмерне количине воде су протекле Дунавом, док нам Душан Шијачки, великан нашег новинарства, није испричао истину о Мачковом спруду.
Исто тако, протекло је много година док овом славном, неоправдано заборављеном, Футожанину није приређен васкрс који га, ево, данас, најзад, за сва времена, враћа у његов родни крај, његову Шијачку, Чајиру, Крнђелу, Шимандру и друге делове Футога, које је зналачки и с неизмерном љубављу описао за сва времена.
После књиге, овенчане ласкавим оценама, Футожани су једној улици у селу дали име Душана Шијачког, а наш истакнути уметник доктор Владимир Јокановић је извајао попрсје великог, а заборављеног Футожанина. Друштво новинара Војводине је одржало је Футогу Симпозијум о животу и делу Душана Шијачког, приредило изложбу о „заборављеној“ браћи Шијачки, потом је установило специјалну новинарску награду која носи име „Повеља Душан Шијачки“ и побринуло се да се израђена биста одмах излије у бронзи. Али, ево, требало је да прође, нажалост, читава деценија да би биста Душана Шијачког нашла своје заслужено место у срцу Футога и Футожана. Надамо се – заувек!
То је сада, свакако, значајан допринос и програму предстојеће Прославе обележавања 100. годишњице присаједињења Војводине матици Србији, којем је и Душан Шијачки дао непроцењиви допринос“.