ФОТО: Њујорк – вештачка урбана џунгла, или град слободе?
Незванична престоница света – Њујорк – ужурбани је град чија вештачка светла, рекламе, гужва на улици и високи облакодери чине да се човек осећа као у урбаној џунгли. Али испод свега тога постоји много више. Ово је град у који људи долазе да би остварили своје снове и спознали себе, град у којем се одвијају личне животне потраге и разилазе животни путеви.
Њујорк сам имао прилику да посетим радећи као фотограф на броду Зачарана Принцеза (Enchanted Princess). Нестварне фотографије Менхетна – централног дела Њујорка, на којем се налазе Вол стрит, Тајмс сквер, седиште Уједињених нација и још много тога – снимио сам са осамнаесте палубе поменутог крузера. Једна од таквих је и ова испод, на којој се види срце незваничне престонице света, док хеликоптер лети преко Ист ривера из правца Бруклинског моста, а трајект превози путнике из Бруклина на Менхетн.
Кип слободе, приказан на фотографији изнад, најпознатији је симбол Њујорка. У првој половини двадесетог века за многе досељенике био је прва инпресија о новом свету у који су дошли да започну нови живот у земљи слободе. Али слобода, идеализован сан многих, лако се може и изгубити у тако великом граду.
Приликом посете Тајмс скверу (на насловној фотографији), прва ствар коју сам приметио када сам изашао из таксија били су улични продавци, који продају женске торбице на обичним белим платнима раширеним крај тротоара (фотографије испод).
Када човек види „Луј Витон“ торбицу – највероватније лажну – коју неко продаје на такав начин, просто схвати да је ово такође и град у којем многи робују имиџу – односно слици коју остављају у јавности.
Сасвим друга врста робова су људи који некуда журе. На посао, или за својим свакодневним обавезама. У журби једу брзу храну са неке од многобројних уличних тезги, на којима други људи који раде да преживе продају пецива, виршле, сендвиче…
Ипак ништа не одвраћа толико пажње као огромне светлеће рекламе на зградама (фотографија изнад), којих је Тајмс сквер буквално препун.
Због реке људи који пролазе тим улицама, многи Њујорчани управо овде покушавају да зараде на разне домишљате начине. Један од најинтересантнијих јесте облачење у костиме суперхероја, као би се неко фотографисао са њима за новац. Ако се прошетате тим булеваром, на сваких педесет метара можете видети по једног Бетмена, или Спајдермена (фотографија испод).
Током шетње Тајмс сквером видео сам многе од дистракција, којима велики град може да омами човека. Али и даље нисам видео зашто је то наводно град слободе, у који људи долазе са свих страна да остваре своје снове. А онда ми се одговор на то питање указао на најневероватнијем месту. У подземљу.
Да бих се вратио на терминал за крузер, морао сам прећи трајектом са Менхетна у Бруклин. А да бих дошао до пристаништа за трајект на време, морао сам се возити подземном железницом од Тајмс сквера до Вол стрита.
Након што сам сео у метро, и на седишту преко пута видео друге људе који седе преко пута мене, сетио сам се Вокера Еванса, америчког документарног фотографа и једног од најутицајнијих уметника двадесетог века. Еванс је крајем тридесетих година прошлог века направио серију фотографија људи у њујоршком метроу, тако што је тајно фотографисао путнике који су седели преко пута њега, скривајући свој фотоапарат испод одеће.
У данашње време, када су фотоапарати и паметни телефони део свакодневице, ја свој фотоапарат уопште нисам морао да скривам. Само сам га држао у крилу, седећи на свом седишту. А онда сам искористио прилику да снимим фотографију испод. Решио сам да је прикажем као црно-белу, попут оних које је снимио Вокер Еванс.
И одједном, схватио сам да се налазим на истом месту на којем се налазио један од најчувенијих фотографа двадесетог века. И не само да се налазим на истом месту, већ и да радим исто што је радио и он.
У урбаној џунгли модерног света вероватно је једина слобода коју човек има та, да живи своју личну сврху – идући истим путем којим су ишле генерације људи пре њега, чинећи исте ствари као и они. Ако постоји једна ствар која Њујорк чини заиста великим и слободним, то је чињеница, да у њему има пуно таквих људи. А људе чију личну сврху омету имиџ, ужурбана трка за удобним животом, као и вештачка улична светла, тешко да може ослободити било који друштвени систем, или било који други град.
Фотографије и текст: Милош Павков