ЉУДИ С ТРИ ОКА(4)-Недељко Деретић: ФОТО-РЕПОРТЕР НА НИШАНУ
Недељко Деретић испекао је фото-репортерски занат у Новом Саду и постао један од највећих хазардера међу колегама , али их је прерано напустио, скрхан опаком болешћу
Када су Срби и Хрвати почели да се обрачунавају оружјем у Славонији, на врућем бојишту се, као ратни извештач, међу првим новинарима нашао и „Тањугов“ фото-репортер Недељко Неђа Деретић. Ту је, на линији привременог разграничења, дочекао и Нову годину. Зараћене стране делила је само железничка пруга. Једни другима су уместо смртоносних рафала, гледајући се преко нишана, добацивали увреде и псовке, а кад им је то дојадило, Срби су називали своје суседе „Ујацима“( алудирајући на усташе) а ови њих „Чедама“( мислећи на четнике)!
– Ујо! Ујо! – повикао је неко из заклона са српске стране и наставио: – Нек вам је срећна Нова година! Један наш фоторепортер жели да вас слика!
– Хвала Чедо, нек је и вама сретна Нова, а тај фотограф нека дође, ако му се не тресу хлаче!
Деретић је с камером у руци храбро прешао на другу страну, успоставио контакт с непријатељима, направио неколико фотографија и договорио се да зараћене стране, док траје примирје, одиграју фудбалску утакмицу! Одиграли су је, заједно попили пиће, вратили се на своје положаје, а потом наставили да пуцају једни на друге!
Школа „Златног ока“
Студирајући технологију у Новом Саду, Недељко Деретић заволео је фотографију и, као активиста секције „Технолог“, био запажен међу члановима матичног Фото-кино клуба „Бранко Бајић“. Било је то златно доба новосадског фото-клуба који је деценијама неговао традиционалну међународну изложбу фотографија „Златно око“. Оно је изнедрило безброј врсних фото-репортера, међу којима је био и Деретић. Обожавао је да снима изборе за најлепше девојке, спортске догађаје и политичаре у несвакидашњим ситуацијама. То га је довело до елитног тима Тањугових фото-репортера и омогућило продор његових сјајних фотографија на странице светских листова и часописа.
Још док је био у фази учења фото-репортерских вештина, поверена му је улога инструктора колега у Либији. Шест месеци је био Гадафијев гост и својим фотографијама, посејаним широм света, дао је значајан допринос афирмацији ове пријатељске афричке земље и њеног председника.
У време Слободана Милошевића и ескалације сукоба у врху југословенске власти, снимио је одлазак делегата Словеније из Савезне скупштине, као и „одлазак“ Слободана и Мире Милошевић, објављен у „Политици“, због којег је суспендован у Тањугу.
– Та „награда“ ми је најтеже пала – рекао нам је Деретић кад је пензионисан, из здравствених разлога. Пре тога је три године узастопно проглашаван за најбољег Тањуговог фото-репортера.
Превремена пензија
Још као студент у Новом Саду, Недељко Деретић је сарађивао са студентским новинама, без икакве накнаде. Кад су му колеге замериле што ради без хонорара, популарни Неђа је духовито одговорио:
– Моје колеге из студентских новина су млади људи који сада стасавају. Једног дана ће бити на власти, па ће ми за моја садашња доброчинства дати заслужену пензију!
Сурови живот режирао је трагичну судбину фото-репортера који је тешко оболео, свакодневно суочаван са трагичним догађајима, па је морао у превремену пензију (коју није дуго уживао). Иза њега је остао занимљив стваралачки опус који сигурно заузима значајно место у историји нашег новинарства. То потврђује и велики број награда добијених за остварене фото-репортерске подухвате у земљи и иностранству. Хазардер у лепом, али тешком послу, Неђа Деретић је умео да успостави пријатељску комуникацију и са оним личностима у чије се окружење тешко долазило. То је резултирало ексклузивним фотографијама, начињеним у право време на правом месту, па се зато многе од њих сматрају бисерима нашег фото-журнализима.
ОД БАЧКЕ ПАЛАНКЕ ДО ТРИПОЛИЈА Недељко Неђа Деретић рођен је 19. фебруара 1950. године у Бачкој Паланци, а умро у Београду 1. априла 2009. године. Основну школу и Средњу хемијско-технолошку школу завршио је у Шапцу, а потом апсолвирао на Технолошком факултету у Новом Саду. Новинарством је почео да се бави у студентском листу „Индекс“, наставио у фабричкој штампи новосадског „Дневника“, на Новосадском сајму, па у београдским редакцијама – „Експрес политици“ и „Тањугу“. Камером је пратио све изборе за „Мис Југославије“, продор Монике Селеш у светски тенис, сарађивао је са „Српском речи“ и скоро свим политичким страначким листовима. Био је сведок најжешћих сукоба на ратиштима широм некадашње Југославије и страдања у логорима, па су му фотографије биле објављиване у најелитнијим новинама и часописима широм света. Добитник је награде сарајевског „Аса“ 1986.године, од 1988. до 1990. проглашаван је за најбољег фото-репортера „Тањуга“, 1993. године је добио „Уницефову“ награду за фотографије избеглица, затим награду Војске Југославије за фотографије бомбардовања наше земље…Био је инструктор фото-репортера новинске агенције „Џана“ и гост либијског премијера Гадафија. Бавио се и привредном фотографијом, нарочито за потребе „Симпа“ и „ C маркета“. |