ЉУДИ С ТРИ ОКА(9) – Василије Васа Дучевић – СВЕТКОВИНА ЖИВОТА

Новосадски судија Василије Васа Дучевић је све слободне часове користио за освајање планинских врхова, фотографисање њихових лепота и уживање у тим даровима природе са својима најближњима.

Данас сваки клинац носи око врата фото апарат и доноси са излета хрпу фотографија као непобитне доказе узбуђења које је доживео у сусрету с природом. А не тако давно фото техника је била доступна само имућнијем свету који је могао да за тај „луксиз“ издвоји позамашна средства. „Озбиљнији“ фотоапарати били су доступни и члановима бројних фотоклубова, али, требало је имати стрпљења да се стигне на ред јер су спискови корисника били дугачки. Предуслов за коришћење клупског апарата био је и положени фотоаматерски испит који је био раван озбиљнијем испиту на факултету. Требало је одговарати на низ стручних питања трочлане комисије састављене од експерата за оптику, фото-технику и основе ликовног васпитања.

Поглед са висине

Василије Васа Дучевић, судија Вишег привредног суда у Новом Саду, био је шездесетих година прошлог века, председник Фото кино клуба „Бранко Бајић“, настављача традиције Новосадског фото клуба, основаног 1901. године, једног од најстаријих фото клубова на Балкану. У његово време новосадске фотоаматере су обучавале легенде војвођанске фотографије Родољуб Маленчић, Геза Барта , Дјула Брежан, Ана и Стеван Лазукић, Новак Живковић, Добривоје Антић, Никола Видалина, Славко Бубњевић…Купски фотоапарат марке „Ретина“ чекао се и по неколико недеља, а могао се добити само са потврдом да је корисник положио испит и да је сачинио план снимања искључиво за учествовање на изложбама фотографија.

– Требало је видети сјај у очима, нарочито младих, када су први пут потписивали реверс и добили скупоцени апарат у руке. Клуб им је обезбеђивао филмове и омогућавао рад у лабораторијама за развијање филмова и израду изложбених фотографија. Успешни излагачи су, на основу правилника, добијали и одређене количине фото-папира, зависно од успеха који су постизали на изложбама. Та стимулација је омогућила да Нови Сад добије читаву генерацију врсних стваралаца у области фотографске ликовне делатности . Они су постали и носиоци продукције у новинским и радио телевизијским кућама,

-својевремено је говорио Василије Дучевић, поносан на резултате клуба на чијем се челу налазио неколико година. И сам је, у својим слободним часовима, са задовољством користио фотоапарат на својим походима по планинама некадашње Југославије и успешно учествовао на многобројним изложбама. Констатовао је:

– Поглед са висине симболизује човекову нераскидиву спрегу с природом. Сваки тај овековечени поглед за мене је представљао учешће у неописивој светковини живота.

Најпосећеније изложбе

У периоду од 1958. до 1960. године, када је Дучевић био на челу Фото клуба „Бранко Бајић“, утемељене су две традиционалне тематске изложбе „Младост нашег града“ и „Нови Сад и Новосађани“ које су лансирале будуће мајсторе фотографије. Изложбе су биле изузетно посећене, нарочито када су приређиване на отвореном простору, на платоу испред Дома извиђача у Дунавском парку. Честе су биле и колективне посете а на изложбама су професори ликовног васпитања држали јавне часове својим ученуицима и другим посетиоцима. Књиге утисака су испуњене до последње странице а цифра укупног броја посетилаца изложбе често је износила преко 5.000 !

Василије Дучевић је освојио Триглав десетак пута и на њега, као и низ других планинских врхова, водио чак и свог сина. О томе сведоче албуми пуни фотографија и колор слајдова. У породици Дучевић сачувани су и албуми с фотографијама које осликавају његово тешко детињству, живот и школовање у Суботици. Оне су веома драгоцене и за историју фотографије Војводине јер су настале у атељеима познатих фотографа попут Пертића, Каписте, Ленђела и других. У периоду између два светска рата настала је и серија фотографија која сведочи о веома живим активностима Соколске организације чији је запажени члан и предњак био и Василије Васа Дучевић.

Пише: Боривој Миросављевић

ОД СИРОТИШТА ДО СУДА Василије Васа Дучевић је рођен 10. јануара 1910. године у Трнову испод Пелистера у Македонији. У крвавом вихору Првог светског рата остао је, са три брата, без родитеља. Најстарија браћа су му отишли у Америку, један је још као дечак умро а Василије се по завршетку рата нашао у сиротишту. Када је установа за смештај деце без родитеља пресељена у Суботицу малог Васу је усвојила породица Пере и Зорке Туранов у Александрову. Тако је у том месту Дучевич почео своје успешно школовање, наставио у суботичкој Гимназији( у којој му је директор био чувени професор Васа Стајић) да би на крају дипломирао на Правном факултету, положио државни и правосудни испит. У више градова је службовао и у Новом Саду дочекао пензију као судија Вишег привредног суда. За изузетан допринос нашем правосуђу награђен је 1967. године Орденом рада са златним венцем и низом других признања. Дучевић се истакао друштвеним радом у Фото клубу „Бранко Бајић“, у којем је проглашен за заслужног члана, Кино клубу „Про арте“, Планинарском друштву “Жељезничар“, КУД „Светозар Марковић“, „Исидор Бајић“ и „Иван Кларић“(певао је у хору и гостовао широм Југославије и у иностранству). Добитник је низа награда на изложбама фотографија а признања за успешну сарадњу су му доделили Фото, кино савез Војводине, Планинарски савез Војводине и Стеријино позорје. Дучевић је умро у Новом Саду 1990. године.