Људи с три ока(67)-Никола Радошевић – ПРВА ФИЛМСКА ДИВЕРЗИЈА

„ У рукама савременог мајстора фотографије технологија је моћно средство да се обликују нови сусрети са светом који ће бити моделовани не само по ликовним и естетичким него и по визуелно-оптичким, мултимедијалним принципима.“

(Зоран Глушчевић,књижевник)

Кад су почетком априла 1941. године немачки авиони почели да бомбардују Београд многи становници главног града су потражили уточишта у околним селима и шумама. Фрушка гора је за младог Николу Радошевића била једно од сигурнијих уточишта. Тако се 17. априла нашао у Старом Сланкамену, баш када је краљевска југословенска војска капитулирала и када су окупатори почели да истичу своје заставе на јавним зградама. Разочаран и бесан без много размишљања дохватио је једну фашистичку заставу и поцепао је, а кад су непријатељи на њега припуцали, скочио је у Дунав и тако спасао главу.

Јединствен случај у историји филма

Тражећи уточиште Радошевић је једно време био у окупираном Београду а потом се скрасио у Ваљеву где је у биоскопу „Централ“, као кинооператер, пуштао филмове. У време највеће ескалације ратних сукоба на Источном фронту и успешних дејстава партизанских јединица у поробљеној Југославији, 1942. године, Николи Радошевићу је пало на памет да изврши прву филмску диверзију! У биоскопској дворани, у Ваљеву, препуној фашистичких немачких војника, пустио је на велики екран чувени антиратни филм „Велики диктатор“ славног Чарлија Чаплина!

Наравно, представа је брзо прекинута јер су Немци жестоко реаговали препознавши ругање Хитлеру, антиратне поруке које су им у биоскопском мраку подменуте. Биоскоп је затворен а Никола се нашао у затвору. По кратком поступку је осуђен и послат у немачки затвор Алт Моабик. И ту су га посипали бомбама, али из савезничких авиона, па је искористио прилику , 1943. године, побегао из затвора, вратио се у своју земљи и придружио борцима Космајског партизанског одреда у борбама за ослобођење.

У ослобођеној земљи Радошевић је почео да снима документарне филмове о изградњи земље, а постављен је и за главног уредника часописа о фотографији и филму „Нови филм“.

Након неколико документараца , међу којима су и фимови  „Новкабел“, „На језеру Фрушке горе“, „Поплаве у Војводини“, „15. војвођанска бригада““, реализовао је и документарно-играни филм „Зрењанин- човеки град“, у којем су играли Павле Вујисић и Раде Марковић, тада главне звезде домаћег филма. У све своје филмове Радошевић је уносио и личне емоције што се тадашњем политичком естаблишменту није допадало. Чашу је прелио с филмом „Атомска бајка“(уз свесрдну помоћ поезије Мирослава Антића и сарадника Јована Солдатовића, вајара, Бошка Петровића, сликара, глумаца Радета и Оливере Марковића , Миће Томића и других) па је цензура забранила приказивање филма и послала га  у бункер. Није помогло ни позитивно мишљење потоњег нобеловца Иве Андрића који је имао слуха за слободу филмског изражавања. Идеологизована свест тадашњих свемоћних цензора није препознала дубоко хумане поруке  филма који с уметничком визијом  предочава опасност од злоупотребе или невештог руковања изворима атомске енергије, што се касније и догодило у Чернобилу. Схвативши да су му у филму врата затворена Никола Радошевић је напустио државну службу и као слободан стваралац се посветио фотографији.

Љубав до краја живота

 Осетио је да фотографија нема равноправан третман са осталим делатностима у културинаше земље па се најпре ангажовао на стварању УСУФ-а (Удружења стручњака и  уметника фотографије) у свим републикама и покрајинама некадашње Југославије чији је челник био до краја живота. Покренуо је ревију „Фотографија и филм“ , чији је члан редакције био и песник и новинар Мирослав Антић(штампана у штампарији „Дневника“ у Новом Саду). Ревија је доживела низ трансформација, прилогађавајући се развоју технике и технологије фотографије, мењала име, али је Никола Радошевић увек био њен главни и одговорни уредник све до смрти.

Као саветник, у новосадској фирми „Кемикалија“, Никола Радошевић је 1960. године иницирао производњу кемикалија потребних за обраду колор филмова и фотографија, што је био пионирски подухват у овом делу Европе. Та авантура није дуго трајала јер су  тржиште брзо освојили гиганти попут „Кодака“ , „Агфе“ и других богатих западних компанија. Тај период Радошевићевог занесењаштва, уз свесрдну помоћ инжењерке Јелисавете Урбан, остао је упамћен и по Николиним  колор фотографијама са којима је на изложби „Златно око 1961.“ добио прву награду за колекцију колор фотографија. Након тога учествовао је на великом броју изложби у земљи и иностранству на којима је добио низ награда и признања, чак и Уједињених нација, за организацију светске изложбе на тему „Мир и опстанак савременог човека на планети земљи“. Та изложба је приказана широм света а видели су је и Новосађани у Галерији Матице српске, од 9. јануара до 9. марта 1986. године.

Теслина научна фондација у САД доделила је, у Њујорку 12. јануара 2015. године, Теслину Меморијалну награду, постхумно Николи Радошевићу, за његов рад на очувању истине о Тесли. Визионарство је красило животни пут овог Теслиног имењака, покретача савременог школовања фотографа с високим професионалним амбицијама, промотера правих вредности у фотографском стваралаштву, иноватора и аутора савремених фотографских остварења.

 

пише:  Боривој Миросављевић

ИЗМЕЂУ ФИЛМА И ФОТОГРАФИЈЕ  Никола Радошевић, филмски редитељ и фотографски стваралаца(Београд, 18.децембра 1926-11.септембар 2013), оставио је дубок траг у нашој култури, посебно  на филмској и фотографској сцени. Најпре је реализовао низ занимљивих филмских остварења, овeнчаних многим наградама, а потом је, силом прилика(кад му је цензура забранила приказивање филма „Атомска бајка“) оставио филмску камеру и до краја живота се посветио креативној фотографији заузевши цењено место у самом врху домаће али и светске фотографије. Студије фотографије завршио је у Француској а потом је стечена искуства преносио млађима преко катедри у нашој земљи и широм света. Имао је преко 5о самосталних изложби фотографија, а први је у нас приказао неколико атрактивних мултивизија под називом „Пантеон фотографије“. Осим на плану фотографије и филма Радошевић је дао значајан допринос реафирмацији дела Николе Тесле, као генерални секретар Југословенског друштва за унапређење науке и технике „Никола Тесла“(1954), главни уредник часописа „Тесла“ , „Електрификација“ и „Наука и техника“. Поред великог броја домаћих и иностраних награда, које је добио Никола Радошевић, једна од највреднијих је награда за животно дело“Анастас Јовановић“ коју му је доделило Удружење Стручњака и Самосталних  Уметника Фотографије Србије (1980). Низ година је био председавајући ЕУРОФОТА(Европске асоцијације професионалних фотографа) и стални члан редакције  немачког часописа „Простор и време-нова димензија у науци“.