ЈАНКО ПИНЋЕР, продавац рибе

Некадашње  Рибарство имало је на Рибљој пијаци – тако названој још од средине XIX века као главно место  за снабдевање грађана свежом рибом уловљеном у Дунаву – велику рибарницу са 4 шалтера пред којима се у отеглим редовима тискала маса Новосађана. Само из једног од 7 тадашњих рибњака „вадило“ се 34-37 вагона рибе којом је снабдевано тржиште не само у Војводини, Србији и Југославији него и Немачке и осталих европских земаља.

Сада је ситуација сасвим другачија, јер смо испустили из руку посао који у ЕУ доноси добит већу од 2,8 милијарди евра, а Србија увози 35.000 тона разних врста махом смрзнуте рибе.

Истовремено, од Митровдана када заређају посне славе и када је риба неизоставна на славским трпезама, па током целе године потрошња рибе по становнику у Србији не превазилази 4,5 килограма годишње по чему смо на самом зачељу у Европи.

Од уносног и извозног посла до личног задовољства  (Foto: Pixabay)   

– Рибарство је слично пољопривреди – ако не улажеш нема ћара –  тврди Јанко Пинћер на основу свог 29-тогодишњег радног искуства током којег је постао сведоком да је ово некадашње  успешно предузеће, након многобројних пословних  трансформација,  у „буразерским“ приватизацијама из руке у руку продато за „тепсију рибе“.

Нови власници су убрзо запустили рибњаке, а снабдевање рибом је препуштено приватним увозничким фирмама тако да данас у продавницама имамо већу понуду јефтиније морске него наше речне рибе.

– У периоду огољене крађе „ничије државне имовине“ појединцима је посебно ишло на руку то што  Рибарство није било номинални власник него је у закупу држало рибњаке – тумачи  Јанко настале околности наводећи да је уредба Владе Србије из 2011, која се односила на установљену маржу од 10 % на продајну цену прехрамбених производа и месо, изазвала додатни поремећај, јер су узгајивачи истовремено подигли набавне цене за бар 30% и килограм шарана је, са урачунатим ПДВ-ом,  коштао уместо 350 – 450 и више динара.

Од тада се продаја рибе нашла у „маказама цена“, јер је месна индустрија истовремено понудила свињски бут за 290-300 динара, а пилетину још јефтиније.

Јанко Пинћер је рођен у Бегeчу 26. марта 1964. где је завршио основну школу, а средњу трговачку у Новом Саду, али се никада није, осим продаје рибе, бавио другом трговином.

Свака риба, било речна или морска, је посластица

Из тог времена живо се сећа да је са праксе из рибарнице бежао на оближњу обалу Дунава – да би пецао.

– У свести овдашњег народа је укорењено схватање да, због многобројних пецароша и доступности реке, риба треба да буде бадава – каже Јанко уз опаску да се риба одувек на свакојаке начине изловљавала и крала, али да није нестала из наших вода којима смо и даље богати, али све сиромашнији рибом.

Јесте да тај утисак проузрокују настале геофизичке промене – рецимо да је Дунав, који протиче кроз Србију у дужини од 588 километара, са 20-25 спао на тек нешто више од 12 метара дубине, да су са исушеним рукавцима нестала многа природна мрестилишта, да је изградњом Ђердапске хидроелектране насилно прекинут природни пут јесетра и јегуља,  као и да су климатски поремећаји подигли температуру воде, али је и чињеница да су се овде појавиле и неке нове врсте риба попут толстолобика, амура и др.

Последња уловљена јесетра код Кладова била је тешка једну тону и у себи је имала 400 кг икре. Foto: Zavičajni fond Biblioteke u Kladovu (1950)

Окушао се и као приватник отворивши први Рибљи грил који је, поред избора рибе, њеног чишћења и печења уцело или у комадима, као и понуду рибље  чорбе у теглицама, имао и кућну доставу, али је  „пукао“ после годину дана, јер су  трошкови услуга превазилазили зараду.

Четири године касније жена је  угледала оглас у новинама да Рибомакс отвара рибарницу у Новом Саду и да тражи продавца и на њен наговор одазвао се позиву на интервју.

– Газда је био, благо речено, задивљен мојим  познавањем не само речних него и морских риба и морских плодова, али је упитао моју жену да ли она зна да чисти рибу на шта му је она одговорила да није имала потребе за тим јер све ја радим – препричава  Јанко први сусрет са новим власником  и његову духовиту опаску да она не зна да је овим одговором управо добила отказ од новозапосленог пословође.

Наредних 10 година водио је најбоље снабдевену продавницу риба у Новом Саду чувену по томе што је као љубазни продавац имао одговор на свако питање и савет  како се шта најбоље спрема, било да је реч о морским или речним рибама, шкољкама или морским плодовима.

–  Друштво, којем сам годинама кувао рибљу чорбу и рибљи паприкаш, ме је речима: зашто Ти нећеш да победиш готово принудило да се пријавим на прво такмичење. Убрзо су стигла и признања, а једне године сам освојио чак 28 наслова победника Златног котлића па су ме остали учесници питали за које такмичење се нећу пријавити да би и они, напокон, могли да победе – уз смех казује Пинћер присећајући се да је, зато што му се крмача прасила, изостао из учешћа на бачкопaланачкој чарди Бранка Штамбергера, чувеној по покушају да се рибљом чорбом скуваној у највећем котлићу на свету упишe у Гинисову књигу рекорда.

Прославио се и на приредби Дани Војводине у Истри када су два велика казана „олизали“ многобројни посетиоци жељни да окушају тај наш специјалитет који се спрема само овде уз Дунав – од Баје до Бачке Паланке (фиш паприкаш),  од Бачке Паланке до Бешке и Сланкамена (густа рибља чорба), а онамо  даље до Смедерева подцењивачки назван „брља“.

Не таји свој победнички рецепт:

– на килограм рибе додаје се 1,5 литара воде;

– однос рибе је 70% шарана, 20% сома, 7 % штуке или смуђа и 3% млеча;

– ситно исецкани лук погачар ставља се одмах у котлић;

– црвена туцана паприка додаје се тек кад чорба прокључа, а  најбоља је Ебли из Бездана;

– црвена врба је најбоља за ложење, јер њене искре које упадну у котлић додају и посебан укус чорби;

– на јакој ватри (да риба искаче из котлића) чорба се кува највише 19-20 минута.

По шампионском рецепту – из котлића у тањир

Фото: лична архива/Википедија/Pixabay

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.