МИХОВИЛ ХЕРИЋ, пецарош 

Постоји изрека да су пецароши посебан сој људи – ведри као небо и душом широки као река. Неизмерна је њихова спремност да сваком прискоче у помоћ и дружељубивост  по којима су њихова весела окупљања увек пропраћена добрим залогајем и заливена добрим вином. Овамо, до чарде Шаран, седишта истоименог риболовачког друштва у Петроварадину, само десетак минута лагане вожње удаљеног од узаврелог центра Новог Сада, неће вас случајно навести пут – овде се долази са намером да се ужива на дунавској обали у природи уз врхунски зготовљене рибље, али и друге специјалитете.

– Колико смо само у нашем пецарошком Дому приредили такмичења за Златни котлић, прославили Нових година и других празника, колико смо уприличили свадби, рођендана, забава и осталих славља..броја им се не зна – започиње своју причу Миховил Херић, један од оснивача и потоњих председника Удружења спортских риболоваца Шаран у Петроварадину.

А било је то давне  1953, када је група заљубљеника у Дунав, његове рукавце, баре и хаглове, одлучила да региструје своје удружење, којима је, међу првима, приступио Миховил Херић и сам страсни пецарош.

– Оснивачки одбор састао се већ 5. фебруара у чувеној мајурској кафани Штолц и како се око њега одмах накупило више од 40 заинтересованих – што је тада био услов за оснивање – изабрали смо архитекту Антона Дрка за првог председника – сећа се Херић првих дана када је удружење започело са радом.

Оснивачки одбор и макета будућег пецарошког Дома 

У почетку састанци су се одржавали, најчешће у берберници Емила Панића, али и у приватним кућама обзиром на то да је у то време безмало свака кућа у Петроварадину имала виноград и подрум са добрим вином и ракијом.

– Чланство се брзо умножавало и то нас је навело да се упустимо у изградњу пецарошког Дома – наставља Херић наводећи да су на одабраној локацији искрчили врбе и земљом и песком насули околни терен.

Већ с пролећа 1956, према идејном решењу председника, започета је изградња пецарошког  Дома, како га и данданас називају најстарији чланови, који је подигнут добровољним радом.

– Све земљане радове обавили смо копајући ручно ашовима, лопатама и мотикама, а плац смо, да би га колоко-толико заштитили од поплава,  насипали довозећи материјал коњским запрегама, јер булдожера баш и није било – описује Херић својеврсну радну акцију коју су, са своје стране помогли Земљорадничка задруга, Канал ДТД и, посебно, ИПМ Победа која им је 1960. омогућила електро-прикључак на фабричку трафо станицу.

Нову мобу на изградњи водоводне мреже дуге готово километар Удружење је провело шест година касније уз масовни одзив ученика и наставника ОШ Владимир Назор из Петроварадина, припадника Територијалне одбране, Ватрогасног друштва и, наравно, пецароша.

-Исти дан је потекла вода, а једина награда била је порција пасуља или рибље чорбе поједених у сласт и заслађених другарским весељем – вели Херић.

Група учесника изградње пецарошког Дома и котлић чорбе која је сваком пријала после напорног рада

Када је број чланова порастао на више од 650 предузета је 1968, уз помоћ Месне заједнице, ГРО Тврђава и неизбежне Победе,  доградња Дома који је проширен великом салом погодном за веће скупове и прославе, подигнуто је 150 кабина за одлагање мотора и пецаљки, пристан за чамце, као и игралиште за мале спортове и кутак за најмлађе опремљен љуљашкама, клацкалицама и тобоганима.

– Било је то неко друго, готово срећно доба, рибе је било у изобиљу, а Дунав је био толико чист да смо из њега захватали воду за кување чорбе. Ни поплаве нам нису могле покварити уживање нити умањити улов – вајкајући се са сетом помиње Херић помињући зимске забаве петком и суботом уз обавезну пратњу тамбураша.

Успомена на срећно доба о којем причају младима

Удружење годинама уназад  подучава младе у вештини пецања и приређује такмичења како за младе тако и за већ опробане старије чланове. Током лета приређује традиционални Златни котлић, одскора и пасуљијаду, а 2019. је било домаћин Светског првенства у лову сома бућком.

Најуспешнији полазници школе за пецароше и њихов први улов

Миховил Херић је рођен 1943. уз обалу Дунава, али у Сремској Каменици. Завршио је занат за аутомеханичара, једно време био професионални возач да би се потом посветио оправци ванбродских мотора. Био је председник риболовачког удружења Шаран и нашег најстаријег Ловачког друштва Зец, који је основан далеке 1873.

Лиценцирани је међународни кинолошки судија и одгајивач расних ловачких паса. Осим лова и пецања бескрајно обожава своје унуке и тек пристигло праунуче.

Данашњи изглед и амбијент чарде Шаран  која у свом јеловнику има увек свежу рибу, попут смуђа, шарана и сома, од којих се справљају укусне рибље чорбе, али и специјалитети печени на таландари или плотни. Они који нешто мање конзумирају рибу, могу да испробају и месо на роштиљу.

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.