НОВИ ИЗАЗОВИ ЗА СТАРА ИСКУШЕЊА

Осврт покретача пројекта на резултате истраживања

 

Осим веродостојно установљене слике о опредељењу матураната за новинарска занимања, истраживањем је, истовремено, добијен и посредни суд младих о значају новинарства и новинарских звања због којег би се морале забринути како редакције тако и струковна новинарска удружења

 

Минулих година на нашој (приватизацијом и појавом електронских гласила) усталасаној медијској сцени је (за)владао потпуни хаос.

У убрзаном гашењу постојећих – најчешће штампаних листова и локалних радио и телевизијских станица – као и још бржем настанку нових, на кратак рок регистрованих медија, већином насталих само због задовољавања 2015. прописаних услова за пројектно финансирање – погубио се сваки иоле поуздани рачун.[1]

При томе, непознаница је, била и остала, никада тачно утврђени број ангажованих новинара,2 посебно чланова новинарских организација.3

Појавом Интернета све је постало медиј и свако ко се на било који начин  оглашава на Мрежи сада себе може (на)звати новинаром.

Постојећа удружења новинара, непоуздано утврђеног броја својих припадника, подлегла су упливу савремених електронских издања, којима се пресудно мењају методи и технике новинарског изражавања, и битно су ослабила мерила  којим су доскора штитила новинарско звање и занимање.

Наиме, до 80-тих година 20. века новинаром се називао само онај  делатник  који је – под условом да је најмање две године професионално, односно бар пет година хонорарно, радећи у некој од редакција – остваривао основне животне приходе.

Већ крајем 90-тих година прошлог века, као новинари, прихватају се у редовно чланство тзв. фриленсери, а потом и аутори текстова на нагло намноженим web страницама, порталима и осталим електронским издањима, а одредница новинар шири се подразумевајући и све остале (креативне) учеснике и произвођаче тзв. медијских садржаја.4

Отуда се поставља основно, а данас потпуно занемарено и суштински неразјашњено статусно питање чланства у свим новинарским организацијама – јесу ли она и даље остала струковна удружења која окупљају искључиво професионалне новинаре или (насупрот свом називу) – уз многобројне блогере, инфлуенсере, ауторе подкаста и којекавих других прилога на интернет страницама – и све остале учеснике и сараднике у производњи медијских садржаја (редитеље, сценаристе, камермане, мајсторе светла, тонске сниматеље, монтажере, спикере, лекторе, коректоре, преводиоце..), поготову и оне којима је новинарство тек додатно, често споредно, само повремено и нестално ангажовање?

Дакако, оно није само формално, јер се на крају крајева своди на суштаствено питање сврсисходности самог занимања и звања новинар5 (на које камермани, мајстори светла, тонски сниматељи, монтажери, спикери, лектори, коректори, преводиоци и др.) немају битнијег, пресудног утицаја, док су сви остали повремени и успутни учесници у „креирању“ производње медијских садржаја махом лишени професионалне одговорности због оглушавања на одредбе (делимично важећег) Кодекса новинара  Србије.

Овим се, у великој мери, додатно разводњава професионална одговорност за изречену, написану реч или објављене садржаје којима се, у најезди таблоидних и сензационалистичких написа, нарушава поверење, општи углед и статус новинарске професије, а који су – према значају свог могућег будућег занимања – учесници истраживања оценили као крајње неповољне.6

Охрабрује налаз да испитаници, који би волели да се баве новинарством, много већу заинтересованост исказују за садржаје из области културе, у односу на, на пример естрадне, тј. таблоидне садржаје.

Судећи према одговорима у анкети, насупрот само 1,2% јасно опредељених, односно 2,5% испитаника који као другу могућност наводе да имају жељу да се због бављења новинарством посвете струковним студијама, чак 83,4% учесника истраживања уопште нема намеру да своју будућност везују за овај позив. Недвосмислен је и разлог који наводе у својим одговорима сврставајући новинарску професију у економски слабо исплативу и зато, као несигурну, и не баш посебно престижну.

Тек незнатан број њих (14,2%) се изјаснио да би волело да се бави новинарством као успутним занимањем наводећи телевизију (28,1%) као најпожељнији медиј, радио (9%), листове и часписе (8,8%), али и у великој већини (52,5%) интернет новинарство.

Као најзанимљивија су означили занимања која имају тек посредну везу са новинарством – продуцента (13,5%), сниматеља (10%), спикера (6,9%), а у интернет медијима – инфлуенсера (13,8%), уредника и водитеља подкаста (10,3%), слободних новинара (9,1%), блогера (7,3)… чиме се тас на ваги претежно помера на страну периферних новинарских послова.

Ови подаци су сасвим сагласни са претходним, прошле године (2021) проведеним истраживањем Потребе, методи и садржаји усавршавања професионалних новинара којим је установљено да је од 70,71% испитаника заинтересованих или учесника курсева и тренинга за додатно усавршавање 57,14% сматрало да на овај начин ванредно може овладати посебним техникама и вештинама за чије обављање нису стекли неопходна знања студијским образовањем.

Већ на самом почетку завршне студије истраживања истакнутa је присутна противуречност која очигледно указује на несразмеру у броју медијских  редакција у Војводини (833) и броја новоуписаних студената новинарства и комуникологије (35 + 27) што се може тумачити насталом осеком интересовања младих за новинарска занимања и постојећом праксом да је, годинама уназад,  попуњеност  расположивих  места на факултету ретко кад превазилазила 75%.7

Иако се у недостатку новијих података о образовној структури тренутно запослених и ангажованих новинара може претпоставити да је међу њима опредељујућа већина са стеченим високошколским звањима, ипак је веома уочљива појава да новинарство (п)остаје успутно занимање младих, који упркос стечених академских звања, нису успели да се запосле у својој струци и који су, силом прилика и под различитим околностима, прихватили стални или најчешће хонорарни посао у редакцијама.

Уз сва извесна ограничења, истраживање је указало на тренутно расположење и став младих према новинарским и другим медијским занимањима и отворило низ недоумица како о кадровском занављању редакција тако и деловања новинарских удружења неби ли се новинарство  учинило привлачнијим, посебно за младе решене да овам позиву посвете своју будућност.

Младен Булут

___________________

 

[1]  Према подацима Агенције за привредне регистре Републике Србије (АПР) у 2018. је у Регистар медија било уписано 2.034. медија или 250 више него 2016. када их је било 1.788. До краја ове године је угашено 514 медија од којих, скоро половину, 240 чине, махом локални листови, 148 портали, a 120 електронски медији.

Према истом извору (АПР) у 2022. у АП Војводини је било укупно регистровано 926, односно 833 активна медија.

 

2 Према неким не сасвим поузданим показатељима претпоставља се да је 2019. у 1.518 активних медија у Србији било бар 13.648 запослених. Од укупног броја новинара и сарадника у 724 медија, који су одговорили на анкету УНС-а, било је запослено 5.294, а процењено је да у 562 медија, међу којима су велике медијске куће попут Радио-телевизија Србије, Радио-телевизија Војводине, Пинк, Прва, Политика, Новости, Рингирег Aксел Спрингер, Мађар Со, Студио Б и Б92, ради још 6.683 новинара и осталих медијских радника.

 

3 У овом тренутку у Србији делују 42 новинарска удружења, од којих су Удружење новинара Србије (УНС) и Независно удружење Србије (НУНС), уз прећутно прихватање Независног друштва новинара Војводине (НДНВ), присвојили себи улогу репрезентативних струковних организација мада је преостали и претежни број новинара ван њихове организације.

Иако се пуноправним чланом сматрају само они новинари који су платили годишњу чланарину у текућој години УНС наводи да је од 2003. до 2016. у евиденцији имао 7.595 чланова од којих је у 2018. само 2.306 платило чланарину.

НУНС у евиденцији има 3.702 члана, а чланарину је до 2018. платило тек 578 чланова (таман колико је довољно да би очувао тобожњу репрезентативност), док за НДНВ нема никаквих података.

ДНВ (Друштво новинара Војводине)  је 2009,  до одвајања од УНС-а,  имало 724, а 2020. у Матичну књигу чланства је било уведено 526 чланова.

 

4 У статутима УНС-а, НУНС-а, НДНВ, као и ДНВ, готово је истоветна одредница за пријем на основу које се за стицање чланства и назива новинар у овим струковним организацијама прописују услови без временског ограничења професионалног или хонорарног радног стажа, као и подразумевајућег ангажовања на „креативниом“ пословима без обзира у којим медијима делују.

 

5 За разлику од осталих струковних удружења (адвоката, лекара, инжењера и техничара, архитеката, филмских и телевизијских радника и др) новинари, иако се упињу да изборе статус (државног) службеног лица, упорно одбацују идеју о увођењу професионалних лиценци (наводно због могућег наметања државног утицаја и контроле над медијима) и изрицање опомена и казни за нарушавање Кодекса новинара Србије, а  по правилу за поступке због кршења статутарних норми су повериле, унутар организација, судовима части.

Али, искључење из једне не подразумева аутоматски престанак ангажовања и у некој другој новинарској организацији, а још мање бар временско ограничење бављења новинарским послом.

 

6  У случајевима нарушавања Кодекса одлучује Савет за штампу као саморегулаторно тело чије се одлуке примењују само на оне чланице које су му добровољно приступиле док његове одлуке не обавезују остале редакције и новинаре.

Као неделотворно се показало настојање Савета за штампу за увођења обавезе да се приликом опредељивања новца на медијским конкурсима као учесници икључе сви они који су одлукама овог  неформално установљеног органа означени као прекршитељи Кодекса новинара Србије.

 

7 Izvor: https://www.ff.uns.ac.rs/sr/fakultet/odseci/medijske-studije/o-odseku.