ПОМЕН СПОРТСКОМ ВЕЛИКАНУ

У родном Ђурђеву поново је оживљено сећање на Јашу Бакова

 

У среду, 2. новембра 2022, у организацији Друштва новинара Војводине (ДНВ) и Матице Русина у Војводини, у Дому културе „Тарас Шевченко“ у Ђурђеву је обележена 115-тогодишњица рођења великана спорта у Југославији, Јоакима Јаше Бакова.

Рођен је 1906. у Ђурђеву, а преминуо је 1974. у Новом Саду, где је и сахрањен. Био је међу најистакнутијим мисионарима спорта, посебно атлетике. Његови методи деловања су дефинисани појмом „Јашинизам“ који је одомаћен у спортској терминологији из времена у којем је Баков, као неуморан пропагатор спорта, сав посвећен привлачењу младих у атлетске и остале спортске клубове, понео и назив јединственог „масовика“.

 

Био је дуго,упркос поодмаклим годинама, државни рекордер у скоку мотком, а пре тога репрезентативац Југославије и учесник предратне Олимпијаде у Берлину 1936.

Такмичио се и у другим атлетским дисциплинама (кладиво, кугла), а заслужан је и за развој хокеја и клизања у послератним годинама.

Под његовим вођством, стасавали су врхунски спортисти тог времена.

Био је образован човек, гимназијски професор српскохрватског и француског језика. Говорио је и служио се са више од десет страних језика (неки извори помињу податак да је у питању осамнаест [!?] језика). Свирао је виолину, водио је црквени хор!

Написао је двадесетак књига о атлетици и својој мисији у спорту.

И данас се препричавају анегдоте из његовог плодоносног и стваралачког живота и рада од којих је једна од најпознатијих она да је отпевавши  јапанску химну од задивљених домаћина добио улазнице за сва такмичења на XVIII Олипијским играма 1964. у Токију.

Венац крај споменика Јаши Бакову, који је подугнут у старој (првој учитељској) школи у родном Ђурђеву, испред учесника скупа положио је Мирослав Чакан, председник Меморијалног одбора.

О Јаши Бакову говорили су професор др Михајло Фејса, Мирослав Виславски, Љубица Отић,  кустоскиња Музеја Војводине и парох отац Михаил Холошњи.

У оквиру програма, приказан је четрдесетоминутни документарни филм у продукцији ДНВ – ЈАШИНИЗАМ ПРОМЕТЕЈА АТЛЕТСКИХ НАДАЊА И СТРЕМЉЕЊА аутора Мирослава Виславског за који је монтажу и техничку обраду обавио Горан Подлипец.

У спонтаном разговору успомене и сећања на свог суграђанина изрекли су и неки од учесника, чули су се и стихови које је својевремено спевао Јаша Баков, а посебан утисак оставио је др Михајло Љикар, један од ретких (поред Гизеле Фаркаш) живих пулена овог неуморног спортског прегаоца, а који су постигли завидне атлетске резултате.

Захваљујући Јовану и Конији Чича, као једино присутним извештачима, догађај је забележен на фото и видео записима, а прилог је емитован једино на новосадској телевизији Канал 9.

Личан утисак је да је изостао масовнији одазив мештана, поготову спортских радника и институција спорта, као и публицитет који Баков и данас заслужује!

Мирослав Виславски

 

 

Професоре Фејса захвалан сам Вам на позиву и прилици да кажем мало слово о мом првом атлетском тренеру Јаши Бакову.

Далеке 1947. Јаша Баков ми је једно време предавао гимнастику у гимназији. Једног дана одабрао је нас неколико ђака и позвао да се учланимо у атлетски клуб „Војводина“ који се тада звао „Слога“. Мени је наменио да тренирам спринт, скок у даљ и скок с мотком. Већ наредне,1948, је организовао  двобој пионира Новог Сада и Руског Крстура. Била је то права прилика да у раној младости заволимо атлетику.

Већ 1949. на екипном јуниорском првенству Југославије одржаном у Новом Саду – уз учешће екипа: „Партизана“ и „Црвене Звезде“ из Београда, „Младости“  из Загреба, „Кладивара“ из Цеља и „Словеније“ из Љубљане, као и новосадске „Војводине“  – ушао сам у прву такмичарску екипу и скакао сам са мотком и у даљ. „Војводина“ је победила и постала први екипни јуниорски првак Југославије. То се поновило и 1950. Доминација „Војводине“ у јуниорској конкуренцији престаје 1951. у Љубљани када је заузела друго место иза атлетичара домаћег клуба.

Јаша Баков је био неуморни спортски прегалац јер је непрестано скупљао и окупљао атлетске таленте где год их је било и доводио у клуб. Омасовљавање му је била изузетна радна одлика – „масовик“, и у складу са овим задацима одлазио је и у друга места у Југославији да помогне развој не само атлетског него спорта уопште. „Чичкура“, тако смо га ми најближи из милоште звали, је био радни елан без граница увек тамо где је требало да се помогне.

Пошто сам већ мало стасао као атлетичар „Чича“ ме је за спринт и скок у даљ предао репрезентном тренеру Драги Димитријевићу, а он ме је задржао за скок с мотком. Тако је, 1951, једном недељно Милан Милаков, јуниор из Београда,  долазио на тренинге у Нови Сад. Познато је било, тренинг три моткаша: Јаша Баков, сениорски рекордер Југославије, Милан Милаков, јуниорски рекордер, и Михајло Љикар суб-јуниорски рекордер.

Није мени чика Јаша био само атлетски тренер, него  првенствено узор правог човека, васпитача и преносиоца свих могућих животних искустава. Сада у овим мојим позним годинама видим да сам имао среће што сам срео Јашу Бакова –  друга, пријатеља, човека и стручњака који је на мој животни пут оставио неизбрисив траг. Десет година бављења атлетиком уз „Чичу“ је неко лепо доба у мом  животном циклусу. Веома радо се свега сећам што је у вези са њим, па и оних најмањих ситница.

Тако сам се, недавно, враћајући се са пута из Хрватске, кад смо пролазили поред Пожеге, присетио да је чика Јаша, кад год смо са њиме туда пролазили, увек певао песму „ У Пожеги на Орљави патке се перу“. Никад нисмо успели да докучимо сетно надхуће којим је певушио ову песму док смо овуда пролазили. Вероватно да је  нека прохујала интима. Сапутницима сам објаснио ко је чика Јаша, али не и зашто је увек, пролазећи овуда, певао ову песму.

Не смем да наставим јер нисам сигуран да ми, због после толиког прохујалог времена, од наново побуђених успомена на Јашу Бакова неће потећи сузе.

Михајло Љикар