AGRARNI POGLEDI (3)-Obećanja i očekivanja

U Srbiji je stočni fond uništen, pa nema ni stoke ni mesa za izvoz! Primera radi, Evropska unija (koja godišnje uvozi 700.000 tona junećeg mesa) poručila je Srbiji da u narednih pola veka od nje može da kupi po 50.000 tona ,,bebi bifa“ godišnje. Primera radi, pre dve i po decenije iz SFRJ se godišnje izvozilo 54.000 tona, a od toga se samo iz Srbije u svet otpremalo više od 30.000 tona ,,bebi bifa“. U 2015. godini izvezeno je samo 315 tona! Od toga, polovina je vraćena zbog lošeg kvaliteta. U 2018. godini izvoz je bio između 300 i 400 tona, a toliko je bilo i u 2019. godini.
U Evropskoj uniji ima blizu 500.000 miliona potrošača, a deset odsto njih hoće hranu bez GMO, kakvu Srbija može ponuditi. U bivšem nesvrstanom svetu je oko 1,6 milijardi potrošača, gde takođe imamo biznis – prijatelje, jer je više desetina hiljada ljudi koji su sada tamo na rukovodećim pozicijama, studiralo je na prostorima nekadašnje SFRJ (ponajviše ih je završilo poljoprivredne fakultete) pa su ostale prijateljske veze, u koje su utkani i ekonomski interesi. Voljni su da ulažu u proizvodnju hrane u Srbiji. Dakle, realizacija ovih projekata zahteva i operativnu razradu predloga za strane investicije (od ukupnih SDI u agrar dolazi samo 0,7 do 1, 6 odsto, što je veoma malo).
Sprovođenjem svega ovog u delo videlo bi se da u Srbiji vlada opšti interes u korišćenju prirodnih resursa i u državnoj svojini, umesto pojedinačnih i rentijerskih kakvi su vladali do sada. Uostalom, da je tako bilo, pokazala je i pljačkaška privatizacija u agraru, obavljena uz pomoć države, a u kojoj je svaka treća poništena. Privatizovano je oko 350 firmi. Primarni proizvođači koji su ulagali u prehrambenu industriju nisu učestvovali u privatizaciji, nisu dobili deonice industrije koju su gradili, pa sad cehove plaćaju oni – ali i potrošači. Sad više nema ni šta da se privatizuje u ovoj grani, pa je došlo vreme da se više radi na korišćenju genetskih mogućnosti stvorenih sorti i hibrida (sad se koristi tek 40 do 50 odsto), a posle reindustrijalizacije, možemo da se okrenemo većoj proizvodnji i preradi, samim tim i izvozu hrane iz Srbije. Kada bi se sve to uradilo na reindustrijalizaciji agrara, učinili bismo prvi pravi korak ka spasavanju poljoprivrede i sela.
Lokacije
Moguće lokacije novih ili rekonstruisanih klanica za svinje bile bi u Zrenjaninu, Pančevu, Somboru, Nišu i Jagodini. Nove lokacije za klanice za goveda trebale bi da budu u Kraljevu i Pirotu. Klanice za živinu treba izgraditi u Žitištu, Bačkoj Topoli, Požarevcu i Leskovcu. Ukupne investicije u sve ove klanice, osim transportnih sredstava i infrastrukture, iznose oko 50 miliona evra. Investicije u matična stada i proizvodnju sirovina kod domaćih farmera treba da obezbede strateški partneri. Međusobni ekonomski odnosi partnera u ovom poslu definisali bi se tako da proizvodnju učine održivom i kroz primenu berzanskih obračunskih cena za određenu proizvodnju.

Preporuka Evropske unije
Evropska unija, koja godišnje uvozi 700.000 tona junećeg mesa, poručila je pre nekoliko godina, na sastanku u Privrednoj komori Srbije, da Srbija u narednih 50 godina godišnje može da izveze pedeset hiljada tona ,,bebi bifa’’. Doslovce su rekli “udružite seljake da to rade i da proizvode”. Ukoliko ne budu udruženi, ne da će propasti nego će i nestati. Poješće ih velike multinacionalne kompanije. Ali, dok su kupci iz EU u Srbiji tražili juneće meso, kreatori agroekonomske politike su im nudili svinjsko meso. I to baš u vreme kada ni gram svinjskog mesa iz Srbije nije mogao da se proda u EU, niti da se transportuje preko zemalja članica u druge države. Razlog je bila vakcinacija protiv bolesti kuge koja je ukinuta posle tri decenije, 15. decembra 2019. godine. Sada, da bismo se pojavili na tom tržištu, potrebno je najpre da prođu tri godine. Za te tri godine treba da se obnovi stočni fond. Sve i da su nas tog dana primili u EU, potrebno je da prođe šest godina kako bismo postali ravnopravni sa zemljama koje su u poslednjem prijemu ušle u ovu zajednicu.
Poruka iz Evrope je: udružite se u proizvodnji da ne biste nestali! Napunite staje govedima i garantujemo vam otkup dogovorenih količina ,,bebi bifa’’, govorili su predstavnici EU prilikom poseta PKS-u. Da tome nismo posvećivali pažnju, najbolje pokazuje podatak iz 2015. godine, prema kojem je tada iz Srbije izvezeno samo 315 tona ,,bebi bifa“! Inače, od 1996. godine Srbija ima dozvolu od Evropske unije za godišnji izvoz 8.875 tona ,,bebi bifa“. Ali, toj brojci se nikada nije približila. Ni danas, kad se taj izvoz kreće do 400 tona godišnje!
Nismo se primakli tome jer nemamo stoke, pa ni mesa! Odnosno, kada imamo, nema ko da ga proda, pa posle toga, u znak protesta, isprazne se staje, pa kada ga stranci traže – mi ga nemamo. A kad ima, onda ucenjujemo stočare, pa nećemo da otkupljujemo od njih! Sprovođenjem nove, buduće agrarne politike (koja još nije zaživela) treba vratiti poverenje gazdinstava i prvo napuniti prazne staje u Srbiji. Jer, pored već praznih staja, kod većine od 330.000 registrovanih stočarskih gazdinstava (gde postoji samo 15.000 – 20.000 junadi), one su prazne i u 200.000 praznih kuća u Srbiji! Prazne staje neće moći odjednom da se napune. Ali boljom i stimulativnom agrarnom politikom, povratkom poverenja i radom iz godine u godinu – to je moguće!
Nizak rast proizvodnje
Sve navedeno doprinelo bi i da se poveća bruto vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji. Posebno kod malih proizvođača. Od 570 gazdinstava u našoj zemlji najviše njih, čak 217 I po hiljada, čine sitni, mali proizvođači koji u proseku imaju do dva hektara poseda. Inače, bruto vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji u 2014. godini bila je pet, a u 2015. godini samo 4,71 milijarde dolara! U 2019. godini dostigla je oko 5,5 milijardi evra. Ta proizvodnja ostvarena je na 3,47 miliona hektara korišćenih površina. Inače, prema najnovijim podacima RZS, u Srbiji ima oko 5,3 miliona hektara površina. Od toga su oko 4,2 miliona hektara obradive njive. Retko kad vrednost prelazi pet milijardi dolara godišnje. Ukoliko bi se ovi planovi o reindustrijalizaciji agrara ostvarili, to bi doprinelo da se proizvodnja poveća bar za tri puta! Upravo zato naš cilj mora biti najpre – povratak u prošlost. To znači da treba da dostignemo nivo iz devedesetih godina prošlog veka, pa onda da idemo u povećanje! Jer sadašnja proizvodnja još ne dostiže ni polovinu proizvodnje iz vremena koje je nekoliko decenija iza nas.
Dakle, budućnost Srbije se nalazi u povratku u prošlost jer bi to bio naš najveći rast proizvodnje, a time i budućnost koja obećava! “Ovakav simboličan izvoz mesa iz Srbije nanosi veliku štetu nacionalnoj ekonomiji i razvoju, a doprinosi pražnjenju sela Srbije”, navodi bivši ministar srpske poljoprivrede, dr Veljko Simin. Dok smo pre tri decenije iz Srbije izvozili svinjskog mesa u vrednosti 762 miliona dolara godišnje, danas ga uvozimo. Samo u 2018. godini godini uvezeno je zamrznutog svinjskog mesa za više od 71 milion dolara, a godinu dana kasnije za njegovu kupovinu je potrošeno 54 miliona dolara. To je oko 40.000 tona svinjskog mesa i više od 20.000 tona mesa treće kategorije. Da gubimo korak sa svetom, pokazuje i činjenica da je regionalni razvojni centar Kine za ovaj deo Balkana i Evrope, koji je bio planiran u Srbiji, neočekivano lociran u Zagrebu!
Problem državne zemlje
Treba rešiti probleme sa državnom zemljom koje, prema podacima zvaničnih institucija I Ministarstva za poljoprivredu Srbije, ima oko 540.000 hektara. “Trenutno je slobodno oko 200.000 hektara koje bi trebalo dati mladim poljoprivrednicima na besplatno korišćenje. Mogu je ostavljati i naslednici, ali ta zemlja ne može biti predmet kupoprodaje”, ističe ministar za regionalni razvoj Milan Krkobabić. Problemi sa zemljom zasigurno su poremetiti našu poljoprivrednu proizvodnju i egzistenciju, pre svega, vojvođanskih paora.
Pitanje državnog zemljišta je najvažnije pitanje koje se pojavilo u Vojvodini u poslednjih 25 godina. Mi tu pričamo o 14.000 porodica i 70.000 ljudi koji su u ozbiljnom egzistencijalnom problemu. Jer, ako je “Železara Smederevo” sa 5.000 zaposlenih tako veliki problem da se o njemu govori gotovo svaki dan, kako to da 70.000 ljudi u vojvođanskom agraru nije problem? Oko 100.000 ljudi u ovom sektoru ostalo je bez posla za vreme pljačkaške privatizacije uz pomoć države jer oni koji su gradili prehrambenu industriju nisu postali njeni vlasnici ni suvlasnici. Ta grana privrede i fabrike koje su gradili, odnosno njihovi novi vlasnici, sad ih ucenjuju za sirovine. Ceh plaćaju potrošači kroz skupe finalne proizvode! Državnu zemlju (bar polovinu, a to je više od 270.000 hektara) treba prodati našim seljacima, pa tim novcem rešiti i probleme srpske poljoprivrede. Od prodaje domaćim seljacima dobilo bi se oko tri milijarde evra. To bi bila prihvatljiva cena za srpske poljoprivrednike! A ako bi politika odlučila, umesto prodaje bi to mogli da budu i pokloni za korišćenje tih njiva. Naravno, da se proizvodnja obavlja kroz pomoć zadružnih sistema. Posle toga je moguća prodaja proizvedene hrane, a ne sirovina. Korist bi bila višestruka. Koristili bi njive, proizvodili hranu za domaće i svetsko tržište, uposlili bi prehrambenu industriju, zaposlili radnike, povećali ukupnu proizvodnju.
Kada bi se eventualni novac od prodaje još i pametno utrošio, ne bi trebalo da kukamo i pričamo kako nemamo strane direktne investicije. Jer, niko neće da dolazi gde nema ekonomske ni političke stabilnosti. A nje u Srbiji, u ovoj oblasti, ni danas nema. Kako tvrditi da je imamo, kada je srpski agrar za 20 godina vodilo čak 13 ministara! I svaki je imao svoju strategiju, osim sadašnjeg aktuelnog ministra koji je ima u praksi. U fioci stoji Strategija koja ga je sačekala kada je postao ministar. Kreirana je i doneta za vreme kada je ministar bila dr Snežama Bošković, a počeo je da je sprovodi ministar dr Dragan Glamočić, pa nasledio i Branislav Nedimović. Stope rasta u agraru su nestabilne u poslednjih nekoliko decenija. Da je bilo stabilno, u politici i ekonomiji, pričalo bi se o dva ministra poljoprivrede i konvertibilnom dinaru! O konvertibilnom dinaru danas niko ne govori i to je tabu tema! Sa ovim parama, koje se nalaze u zemlji, rešili bi agrarne i mnoge druge probleme!
Izvoz i uvoz agrara
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u bilansu razmene poljoprivrede i prehrambene industrije Srbije s inostranstvom u 2019. godini ostvarena je vrednost od 5,7 milijardi dolara. Izvoz je vredan 3,62 milijarde dolara (rast je 9,1 odsto) i uvoz iznosi 2,09 milijardi dolara (rast je 3,1 odsto). Suficit u spoljno – trgovinskoj razmeni poljoprivredno – prehrambenih proizvoda iznosi 1,53 milijarde dolara. On beleži rast od 18,3 odsto, odnosno za 236,5 miliona dolara je veći u odnosu na 2018. godinu. Pokrivenost uvoza izvozom je 173,1 odsto.

Agrar Srbije u 2019. godini imao je pad proizvodnje od 0,1 odsto. Za protekle tri decenije ima skroman prosečan godišnji rast od 0,45 odsto. Strategija o razvoju agrara, doneta sredinom 2014. godine, predviđa da će se agrar do 2024. godine razvijati godišnje po stopi od 9,1 ili nešto blaže, 6,1 odsto. Ta strategija je odmah ukazivala na to da je netačna i štetna za poljoprivredu Srbije, a produkt je 200 naših eksperata koji su ovo ,,delo” napisali na 145 strana. Strategija je validna, ali živi, odnosno vegetira, samo u stolovima Vlade Srbije. Rezultati u praksi i ono što u njoj piše daleko su od realnosti i potpuno su u raskoraku. Bila je to i ostala samo strategija nerealnih želja! Odnosno, pisana je za potrebe političara koji su predstavljali njihove ,,uspehe’’, odnosno želje.

Najznačajniji proizvodi agrarnog porekla izvoza u 2019. godini bili su: merkantilni kukuruz u vrednosti od 502 miliona dolara, zamrznuta malina u vrednosti od 234 miliona dolara, cigarete od duvana u vrednosti od 196 miliona dolara, sveže jabuke u vrednosti od 119 miliona dolara, ostali prehrambeni proizvodi u vrednosti od 104 miliona, potom duvan za pušenje u vrednosti od 101 milion dolara, proizvodi za ishranu životinja u vrednosti od 88 miliona dolara i sirovo ulje od suncokreta u vrednosti od 86 miliona dolara. To što se izvozi iz Srbije u svet u najvećem delu su sirovine za proizvodnju hrane. Druge zemlje, koje vode bolju agrarnu politiku, od svega toga bi proizvele finalne proizvode koji bi u izvozu doneli zemlji daleko veću zaradu. Cilj novih strategija mora da bude da godišnji izvoz hrane iz Srbije iznosi najmanje 10 milijardi dolara. A da za nekoliko decenija dostigne i 30 milijardi dolara. Takve planove agrarnog razvoja i trgovine sa svetom imala je Privredna komora Jugoslavije, a potom i Privredna komora Srbije. Međutim, to je ostalo samo na papiru, a nikada do sada se nije realizovalo u praksi. Za to neostvareno nikada nije bilo odgovornosti nadležnih.

Na uvoznoj strani, među agrarnim proizvodima dominiraju ižiljeni duvan u vrednosti od 100 miliona dolara, ostali proizvodi za ishranu u vrednosti od 98 miliona dolara, cigarete u vrednosti od 62 miliona dolara, sirova kafa sa kofeinom u vrednosti od 60 miliona dolara, sveže banane u vrednosti od 57 miliona dolara, zamrznuto svinjsko meso u vrednosti od 54 miliona dolara i ostali prehrambeni proizvodi sa kakaom u vrednosti od 50 miliona dolara. Prošle, 2019. godine u Srbiju je uvezeno nešto više od 286.000 tona voća, najviše iz Turske odakle je vrednost uvoza bila 32,8 miliona eura, a slede Grčka i Ekvador. Najviše je uvezeno banana, kojih je u Srbiju ušlo 77.867 tona u vrednosti od 50,7 miliona evra, a na drugom mestu bio je limun sa uvozom od 23.843 tone u vrednosti od 19,1 miliona evra. Pomorandži je uvezeno 32 .000 tona u vrednosti od 15,6 miliona evra, dok je u 2019. godini uvezeno i 4.434 tona kivija u vrednosti od 3,2 miliona evra.
Sumorna slika sela
U Srbiji ima 4.700 naseljenih mesta, a nestaje svako četvrto. Najkraći put do uništenja jedne zemlje je izumiranje sela i uništavanje agrara. Srbija se sad nalazi na tom putu. Najčešće se samo govori o selu. Naime, prvi korak ka uništavanju učinili smo sami, jer smo sela izbacili iz Ustava. U njemu piše da su sve su to naseljena mesta, a ima ih oko 4.700! Od tog broja 1.200, ili svako četvrto, u fazi je nestajanja. Pored toga, u 1.034 sela ima manje od po 100 žitelja, a u 550 ima manje od po 50 stanovnika. U zemlji ima oko sedam miliona stanovnika, a više od polovine živi u naseljenim mestima, odnosno selima koja nestaju! Jer u 86 odsto tih mesta opada broj stanovnika. Sumorna je slika srpskog sela, posebno brdsko- planinskih područja. Jer, u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji treba da ima i dostojan život! Srbija se nalazi među demografski najstarijim zemljama u Evropi. U njoj godišnje umre oko 102.000 žitelja, a rodi se manje od 65.000 beba! To je na nivou Prvog svetskog rata. A sela su nekada bila glavna baza za rađanje dece. Dakle, samo na osnovu mortaliteta godišnje nestane po jedna varoš kao što su Bačka Palanka, Bečej ili Negotin. Trend smanjenja stanovništva nastaviće se i do 2050. godine, kada će Srbija imati manje od 6,3 miliona stanovnika. Po tome će se vratiti na nivo od pre 100 godina. Poslednjih godina , u svet godišnje sa kartom u jednom pravcu ode oko 60.000 mladih i školovanih. To su sve poražavajući podaci i ako se tako nastavi, već za pola veka bićemo manjina u sopstvenoj državi. Sad možemo samo da se bavimo time da se stanovništvo ne grupiše u tri tačke, već da bude ravnomerno raspoređeno. Ljudi se sve više sele u gradove gde jedva preživljavaju, a nisu stambeno obezbeđeni i zato se sve ređe odlučuju za potomstvo. Tako danas u Srbiji ima više od 260.000 momaka i 100.000 devojaka koji su zašli u petu deceniju, a da nisu zasnovali porodice. Razloge zbog kojih nestaju sela u Srbiji treba tražiti u decenijama iza nas, kada je počelo zapostavljanje sela. Najbolji dokaz je da 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom, a u 1000 sela nema ni prodavnice. U njima se nalazi 50.000 kuća bez vlasnika i još 150.000 u kojima trenutno niko ne živi. U 2.000 sela nema pošte, u 230 ni osnovne škole, 2.760 sela nema vrtića, u dve trećine nema ni ambulante… Dakle, u Srbiji nisu zapostavljena samo sela nego celo ruralno područje. I dok nam nestaju i propadaju sela, istovremeno propada i kapital od 1,5 milijardi dolara koje smo utrošili za školovanje oko 32.000 nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka.
Da društvo zna šta će sa selom, imalo bi valjanu, realnu strategiju, odnosno akcioni plan. Za poslednje tri decenije rast agrarne proizvodnje u Srbiji je samo 0,45 odsto! U validnoj Strategiji razvoja poljoprivrede od 2014. do 2024. godine nalaze se netačni, nerealni i neostvarivi podaci, programi i želje. Umesto planiranog fizičkog rasta proizvodnje od 9,1 ili bar 6,1 odsto godišnje, u 2015. godini bio je pad od osam odsto, pa u 2016. godini toliki rast, zatim u 2017. godini (kada je suša nanela štete od 1,5 milijardi dolara) pad od 11 odsto i – prema podacima RZS u 2018. godini – rast od 15,7 odsto. Rast je postignut zahvaljujući Bogu i proizvodnji kukuruza od blizu sedam miliona tona, kao i pšenici od oko tri miliona tona. I te proizvode ćemo izvoziti i hvaliti se sa tim potezima. Istovremeno ćemo uvoziti žive tovljenike, njih oko 400.000 komada godišnje. Uvoziće se i blizu 40.000 tona mesa najgoreg kvaliteta za narod u Srbiji.
Na 4,1 milion hektara obradivih poljoprivrednih površina, vrednost proizvodnje po hektaru je oko 1.000 dolara. U Danskoj je to 14.000, u Holandiji 17.000 dolara. Zašto i kod nas nije bar 10.000 dolara? Proizvodimo manje od 400.000 tona svih vrsta mesa, trošimo po stanovniku manje od 30 kilograma godišnje. Pre dve decenije proizvodili smo 650.000 tona i trošili po stanovniku 65 kilograma! Da bismo se vratili u prošlost, kada smo izvozili godišnje 54.500 tona ,,bebi bifa“ (30.000 tona iz Srbije), potrebna je nova agrarna i socijalna reforma. Jer, u 2015. godini izvezeno je samo 315 tona ,,bebi bifa“, godinu dana kasnije 415 tona, u 2017. godini 480 tona, a u 2018. godini poklana je gotovo sva junad u zemlji (bilo ih je oko 12.000) i hvalimo se sa izvozom gotovo 5.000 tona junećeg i goveđeg, kao i još nepostojećih 5.000 novih tona mesa u Tursku. Kako ćemo i u Kinu obećanih 500.000 tona godišnje, kada je godišnja proizvodnja tog mesa samo 70.000 tona?

Svetlo na kraju tunela
Zračak nade za boljitak, što je i svetlo na kraju tunela, postoji zahvaljujući akciji ,,500 zadruga u 500 sela“, Ministarstva za regionalni razvoj i Akademijskog odbora za selo SANU. Do pokretanja akcije, sredinom 2017. godine, Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zadruga, a do 2020. godine osnovano je blizu 700 novih.
Za poslednje tri decenije, prosečan godišnji rast poljoprivredne proizvodnje u Srbiji bio je samo 0,45 odsto! Od demokratskih promena 2000. godine to je 0,61 odsto godišnje. Sve ovo govori da agrar i poljoprivredna gazdinstva Srbije već decenijama imaju obećanja i očekivanja o boljitku od kreatora ekonomske politike. To bolje sutra nikada da stigne već danas. Seljaci su uvek pomagali zemlji kada joj je bilo teško. To se videlo za vreme sankcija devedesetih godina prošlog veka, pa za vreme ratova i bombardovanja Jugoslavije, zatim u vremenu nestajanja jedinstvene države, kao i u vreme kada je Srbija ponovo postala samostalna država. Zemljoradnici su uvek proizvodili dovoljno hrane za narod u zemlji. Ni u najgorim vremenima, kada su vladale sankcije pa nije bilo uslova za setvu, kada su bombe padale, pa ni danas, kada je stigla korona, njive nisu ostale nezasejane. I koliko god se zaseje hrane će uvek biti za domaće potrošače. Za izvoz, manje ili više. Međutim, država im to nikada nije vratila, što se vidi po današnjem novom ekonomskom programu koji treba da pomogne privrednike posle bolesti korone koja je zadesila zemlju 2020. godine. Jer, od namenjenih 5,1 milijardu evra za pomoć i oživljavanje privrede, nema podataka sa koliko novca i na koji način će biti potpomognuta poljoprivreda. Jedino se oglasio ministar bez portfelja Milan Krkobabić, rekavši da po odlasku korone zadrugari mogu da očekuju konkurs od oko 600 miliona dinara za bespovratnu pomoć zadrugama. On je najavio i 300 miliona dinara dodatnog novca, što će ukupno u ovoj godini biti oko 900 miliona dinara. Po rečima Krkobabića, u Srbiji trenutno postoji oko 1.700 zadruga, od čega je 700 osnovano od sredine 2017. godine, od kada se realizuje projekat dodele podsticajnog novca po projektu ,,500 zadruga u 500 sela’’. Do sada je Kabinet za regionalni razvoj dodelio 1,7 milijardi dinara podsticajnog novca za kupovinu opreme, mehanizacije, za unapređenje tehnoloških postupaka, zasnivanje novih stada, ovaca, koza, krava, kao i za podizanje višegodišnjih zasada, a bespovratnu pomoć dobile su 152 zadruge širom Srbije. Tako je pomognut život za 6.120 porodica u siromašnim delovima Srbije. Pored Novog programa pomoći zadrugama za ,,dan posle’’, za preporod sela će biti iskorišćeno i 300 miliona dinara, što ukupno iznosi 900 miliona ulaganja u zadruge i sela Srbije, ne računajući novac koji će u poljoprivredu i seoske sredine bili uložen i merama Vlade Srbije, navodi se u saopštenju kabineta Milana Krkobabića.
Cilj je da se pomogne nerazvijenim krajevima i sitnim proizvođačima. Jer, u zemlji po dva hektara obrađuje više od 217.500 seljaka. Među njima je i 120.000 onih koji imaju u proseku više od po 70 godina. A svaki dan su na njivama. Cilj je da se zaustavi iseljavanje iz sela i da se u njima pokrenu mali prerađivački pogoni… Vraćen je duh zadrugarstva i menja se zadružna mapa Srbije.

Nestala zadružna zemlja
Zbog privatizovane zadružne zemlje, upućena je žalba Evropskom komitetu za ljudska prava. Vojvođanski akcionari nekadašnjih kombinata su napisali: “Prodate njive (čitaj privatizovane) vrede dve milijarde evra”. Savez udruženja akcionara (SUA) Vojvodine uputio je žalbu Evropskom komitetu za ljudska prava u Strazburu povodom nezakonite privatizacije zadružne zemlje. Bivši radnici i akcionari poljoprivrednih preduzeća, kao i zadrugari koji polažu pravo na otuđene oranice, obratili su se i Evropskoj komisiji u Briselu pozivanjem na poglavlje 23 o pristupanju Srbije EU, koje podrazumeva poštovanje osnovnih ljudskih prava i borbu protiv korupcije.
Predsednik SUA Veselin Muhadinović rekao je da će biti zatraženo da, pored 24 sporne privatizacije u našoj zemlji, koje su bile predmet istrage Republičkog tužilaštva za organizovani kriminal (između ostalog i na zahtev EU), 25. takva privatizacija bude prodaja 63 poljoprivredna preduzeća u Vojvodini. Prema njegovim rečima, nelegalno prepisivanje zadružne i državne zemlje na nove vlasnike stavlja privatizaciju agrara na prvo mesto problematičnih privatizacija u Srbiji.
Od 1960 do 2000. godine nestalo je oko 400.000 hektara zadružne zemlje. Uzurpirano je oko 200.000 hektara te zemlje “pretvaranjem” u društvenu, koja je potom prodata biznismenima. Ako se računa da hektar košta 10.000 evra, to je dve milijarde evra opljačkanih od naroda. “To već najmanje 10 godina znaju svi nadležni organi, ali niko ništa ne preduzima osim Saveta za borbu protiv korupcije čiji se stavovi, kao i zahtevi zadrugara, ignorišu”, ističe predstavnik akcionara bivšeg Poljoprivrednog kombinata “Prvi maj” u Ruskom Krsturu Mihajlo Katona.
U svom izveštaju o privatizaciji i raspolaganju poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini, koji je dostavljen Vladi Srbije, Savet za borbu protiv korupcije naveo je da “nepoštovanje Zakona o privatizaciji i Zakona o poljoprivrednom zemljištu ima za posledicu da je desetine hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta promenilo status iz javne u privatnu svojinu bez ikakve naknade, samo na osnovu potvrde Agencije za privatizaciju da je kupac društvenog kapitala izmirio obaveze iz kupoprodajnog ugovora”. Naznačeno je da je pritom kupac ispunio obaveze za imovinu “koja nije mogla obuhvatiti zemljište, jer je prodavac imao samo pravo korišćenja na zemljištu, koje je mogao preneti na kupca, a ne pravo svojine”. Savet je ukazao na to da je pretvaranje javne svojine na poljoprivrednom zemljištu u privatnu uzrokovalo nesagledivu štetu čije tačne razmere nije mogao da utvrdi, imajući u vidu da Republički geodetski zavod 2017. godine nije želeo da dostavi poslednje podatke o statusu svojine na poljoprivrednom zemljištu nakon postupka privatizacije”.
Nema traga posle Jerkovića
Prema stavu Saveta za borbu protiv korupcije, prikrivanje pravih podataka jasno upućuje na zaključak da se štiti privatni, a ne državni interes. Naveden je primer biznismena Mileta Jerkovića, koji je u postupku privatizacije poljoprivrednih preduzeća raspolagao sa preko 30.000 hektara najplodnije vojvođanske zemlje u državnom i društvenom vlasništvu. Nakon raskida ugovora sa Jerkovićem, u katastru je evidentirano zemljište u društvenoj, državnoj i mešovitoj svojini od 4.000 hektara, dok za 28.000 hektara ne postoji nikakav trag – predočio je Savet za borbu protiv korupcije.
U svakom selu da postoji zadruga
I na kraju: država ulaže 1,7 milijardu dinara za obnovu agrarnih udruženja. Seljaci su i dalje nepoverljivi. Bez obnove sela, Srbija nema budućnost – neprekidno ponavljaju nadležni u državi, ali i stručnjaci. A jedan od načina da se ožive neka, gotovo nestala, mesta je – kroz zadruge. Akcija države za povratak zadrugarstva do sada je dala dobre rezultate jer je oformljeno čak 700 novih zadruga. To je ,,pionirski, ali revolucionaran posao’’. Bespovratnim novcem države, za dve i po godine biće pomognuto oko 155 zadruga, i to u ukupnom iznosu od oko 1,7 milijardi dinara. Sa pomognut je rad u 152 mala zadružna preduzeća.To je i njihova šansa da se organizuju u vreme bolesti korone i da pomognu seljacima u setvi, žetvi, otkupu proizvodnje i njenom plaćanju. Sa takvim radom će i opravdati sovje osnivanje i postojanje. To znači da je vraćen duh zadrugarstva u Srbiji. Dosadašnja akcija učinila je da se poboljša život u 6.120 porodica, pre svega, u pet najugroženijih i najsiromašnijih okruga juga Srbije. Po rečima kreatora akcije i vođe projekta Milana Krkobabića, ministra za regionalni razvoj u Vladi Srbije, akcija će trajati i dalje, a cilj je da u svakom od 4.700 sela Srbije postoji po jedna zadruga. Orijentacija je na prerađivačke kapacitete, na više faze prerade i obnovu stočarstva. Jer stočarstvo učestvuje samo sa 31 odsto u BDP poljoprivrede, a baš ono prestavlja šansu za jug nerazvijene Srbije, ali i zemlju u celini. Eto, na jugu Srbije sada postoje 194 zadruge, a u poslednje dve i po godine formirano je 90 novih!
Ali, situacija nije ista pa je u Malom Zvorniku, kako kaže predsednik opštine Zoran Jevtić, bilo reči da se oživi stara zadruga, međutim, sve je na tome i ostalo. Proces obnove zadrugarstva se uspešno sprovodi, ali će biti nastavljena i dalje, sve dok u svakom selu ne bude postojala zadruga. Sad ih ima oko 4.700, a oko 1.200 je u fazi nestajanja. Jer, u 1.034 ima manje od po 1034 stanovnika. Osnovana je jedna zadruga u Azbukovici i to za gajenje ovaca rase romanovski, kaže Miroslav Nenadović, načelnik Opštinske uprave u Ljuboviji. Oni koji su dobili novac za te namene zatražili su aneks ugovora kako bi dobili još vremena i posao priveli kraju. Dobavljači ovaca nisu do sada uspeli da im isporuče ono što je traženo.
Na Pešteru još nema zemljoradničkih zadruga koje bi, u saradnji sa državom, pospešile razvoj stočarstva u ovom kraju. Ima interesovanja, naročito mladih ljudi. Nedavno smo sa najboljim stočarima iz Đerekara, Tutina i okolnih sela osnovali zadrugu „Peštersko stado“, kaže Fehim Kurtović, predsednik zadruge. “Cilj nam je da se ukrupnimo i bolje povežemo”, kaže on. U pirotskom kraju do sada su osnovane dve zadruge uz pomoć Vlade Srbije. Reč je o zadrugama „Stara pojata“ iz dimitrovgradskog sela Željuša, koja je dobila oko 5,7 miliona dinara, i „Darovi Lužnice“ iz sela Gorčince. Bave se proizvodnjom organske hrane i preradom povrća, paprike za ajvar. Jedina stočarska zadruga u Pomoravskom okrugu, „Ovčari 035“, dobila je preko projekta države 7,4 miliona dinara za nabavku 250 ovaca rase ,,virtemberg’’. Predviđeno je da svaki osnivač godišnje zadruzi vraća po sedam grla. Potpisan je i ugovor o poslovnom sporazumu sa izvoznikom i dobavljačem jagnjadi za Libiju, koji godišnje izveze 24.000 jagnjadi. U kraljevačkom kraju, s druge strane, vlada nešto manje interesovanje za ovaj način udruživanja, nego što je to slučaj sa drugim regionima. Ovde sada ima samo 18 registrovanih zadruga. Na jugu zemlje, dve zadruge su dobile podsticajna sredstva, ali problema još uvek ima. Prema rečima Ljiljane Trajković iz zadruge „Poljanica trend“, među proizvođačima još vlada nepoverenje u ovakav vid udruživanja. Tu je i čekanje na šalterima, ali i nepostojanje infrastrukture i sadržaja koji bi povezali mlade u ruralnim područjima. Zadruga „Grin milk“ kod Vladičinog Hana, dobijena sredstva iskoristila je za opremu, ali i dalje ima problem sa otkupom mleka.
Složene zadruge
U Arilju je 2018. godine osnovana prva složena voćarska zadruga „Agrar eko-voće“, čiji je direktor Božidar Joković. Novac je utrošen na sadnice malina i poljoprivrednu mehanizaciju. Ova zadruga okuplja više od 150 proizvođača, a tu su i poljoprivrednici iz Vranjske Banje, Petrovca na Mlavi, Kragujevca i Velike Plane. Istovremeno je osnovana i složena zadruga udruženih voćara u Slankamenu koje vodi Nikola Kotarac. Obe zadruge dobile su bespovratno po 500 hiljada evra od Ministarstva za regionalni razvoj Republike Srbije. Posle njih u 2019. godini još dve zadruge su se priključile složenima. Sad ih u Srbiji postoje četiri. Cilj postojanja složenih zadruga je da u prelaznom periodu one obavljaju poslove nekadašnjih velikih kombinata. ,,Progresa’’,”Geneksa’’ i sličnih. To je i sastavni deo akcije ,,500 zadruga u 500 sela’’ koju uspešno vodi ministar Milan Krkobabić. Jer, bez uspešne zadruge u Srbiji danas nema ni uspešnog sela. To nam govore i primeri u Vojvodini: Kleka, Slankamena, Krajišnika, Bačkog Petrovca i drugih.

(Autor je publicista, književnik, član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije i Naučnog društva ekonomista Srbije)