FOTO: Misterija Perine pećine i razglednica Starih Ledinaca
Rudnik zlata, ubistvo, zabranjena ljubav, avantura i izazov – sve to vezano za jednu rupu u zemlji na Fruškoj gori. A to je samo jedna slika iz mozaika Starih Ledinaca, naizgled običnog sremskog sela. Još jednom se potvrđuje, da svako mesto ima svoje lokalne legende, kao i to, da se uzbudljive i intrigantne stvari mogu pronaći i u zabačenim kutcima, a ne samo u većim gradovima.
Nedelja prepodne, neobično toplo za početak februara. Sedim u gradskom autobusu, koji ide u Stare Ledince i dopisujem se preko Fejsbuka sa planinarkom Sanjom Laus iz tog mesta, koju sam pronašao preko poznanice, takođe planinarke. Ljudima iz svoje okoline, rekao sam tog jutra, da “idem do Ledinaca, samo da fotografišem neku staru crkvu”. Svoju stvarnu nameru, da istražim zvanično 70 metara dugu pećinu – kroz koju se kreće puzeći, jer je jako niska – podelio sam samo sa pomenutom planinarkom, koju nikad ranije nisam sreo uživo, a koja je obećala da će me odvesti do pećine. Činjenica da niko koga poznajem, ne zna gde sam se zaputio, uliva mi blagu nelagodu. Jer, šta ako se desi nešto nepredviđeno? Ali primetim da u autobusu oko mene ima puno planinara, uglavom mlađih ljudi. To mi je podiglo raspoloženje i nelagoda zbog odlaska u nepoznato, malo je utihnula.
-Ja nikada nisam bila u toj pećini i ne nameravam da uđem ni danas. A Vi ćete sami proceniti da li da uđete, kada stignemo tamo i vidite kako je taj ulaz nizak i da se nalazi u steni koja se kruni. Jer ste, pretpostavljam, razuman čovek – jedna je od prvih stvari koje mi kaže Sanja Laus, odmah po upoznavanju.
Dok pešačimo kroz šumu nadomak Starih Ledinaca, ona mi priča, da iako nije nikad bila u Perinoj pećini, to mesto ju je zanimalo i dosta je istraživala o njemu, uglavnom kroz priče meštana. Na internetu sam pronašao priču, da je pećina bila rudnik zlata u vlasništvu izvesnog Pere, koji je u toj pećini navodno i umro. Od Sanje čujem drugačiju verziju te priče.
-Prema jednoj od priča, do koje sam došla svojim istraživanjem, pećina – odnosno rudnik zlata – bila je u vlasništvu neimenovanog bogataša iz Beča, još u vreme dok su Ledinci bili u sastavu Austro-Ugarskog carstva. A Pera je zapravo bio predradnik u rudniku, koji je jednom mesečno nosio zlato u Beč svom gazdi. Jednom kada se Pera nije pojavio u Beču, njegov gazda je došao u Ledince da istraži šta se desilo, jer je Pera navodno bio dobar radnik i pouzdan čovek, te nije verovao da ga je pokrao i nestao. Ispostavilo se da je Pera pronađen mrtav u jednoj od okolnih kuća, bez ikakvog zlata. Nije otkriveno šta se desilo – kaže Sanja Laus i nastavlja:
-Postoji i druga lokalna legenda. Davno su se dvoje mladih iz Ledinaca voleli, ali njihove porodice nisu odobravale tu vezu. Oni su navodno u pećini izvršili samoubistvo, posle čega je devojkin otac na neki način izazvao urušavanje pećine – priča planinarka. Ipak, brzo će se ispostaviti da za prvu legendu postoji realan osnov, dok je šekspirovska priča o tragičnoj zabranjenoj ljubavi verovatno samo plod mašte meštana.
Ubrzo stižemo do pećine i već na tabli sa mapom možemo da pročitamo, da pećina nije prirodni objekat, već ljudska tvorevina, što daje verodostojnost priči o rudniku. Probiti rupu u steni, dugačku nekoliko desetina metara, nije nešto što bi neko uradio tek iz dokolice.
Ulaz u pećinu je zaštićen vratima, koja su otvorena i iznad ulaza je mali drveni krov. Rupa je oko dva metra široka, ali samo nešto više od pola metra visoka. Na ulazu su nanosi zemlje i lišća, posle kojih se put sužava u veoma uzan hodnik (prva fotografija). Još dok sam se dopisivao sa Sanjom, rekla mi je da se u pećinu, tj. rudnik, mora ući puzeći sa nogama unapred. Prihvatam tu sugestiju i počinjem da puzim kroz ono što je verovatno nekad bilo okno rudnika, dok me moj vodič čeka napolju. Prvo što mi privlači pažnju jesu komadi stene, koji su otpali sa svoda. Neki su veličine cigle, neki i veći, a svi su sklonjeni u stranu, tako da je očigledno da ljudi povremeno prolaze ovuda na isti način kao i ja – puzeći sa nogama unapred kroz uzan tunel isklesan u steni, koji se spušta ka dole.
Posle nekoliko metara dolazim do mesta gde se put nastavlja u levu stranu, dok je sa desne strane isklesana mala prostorijica, u kojoj se može čučati, ili klečati. Tu pronalazim nekoliko plastičnih flaša od soka i piva. Flaša nema dalje niz put ka dole. Verovatno oni koji su ovde pravili žurku, nisu otišli dalje od te prostorijice sa desne strane. Krećem još dublje. Ovde se put isto malo proširio i svod je oko metar visok. Tu pronalazim alpinističko uže vezano za jedan veći komad stene, koji je otpao sa svoda. Uže se pruža dublje u pećinu. Na svodu vidim nekoliko slepih miševa, a ispod njih kraj proširenja i ponovo ulazim u uzan tunel, gde je svod oko pola metra visok. Ubrzo dolazim do još jednog proširenja, posle kojeg se put ponovo nastavlja kroz veoma uzanu rupu. Ipak, sad vidim da je ispred te rupe sa svoda otpao komad stene veličine manjeg ranca i preprečava put. Odlučujem da neću ići dalje, zbog stena koje otpadaju sa svoda. Vidim da uže ulazi u to suženje i pokušavam da ga izvučem, ali bez uspeha. Shvatam da se ono proteže mnogo dublje.
Dok puzim napolje, razmišljam o tome da je ovo možda stvarno bio rudnik i pokušavam da se stavim u perspektivu rudara, koji su ovuda puzali svakodevno, sa alatom i opremom. S obzirom na to, da se u današnje vreme vodi mnogo računa o bezbednosti na radu, glavna pomisao mi je bila, da je u prošlosti ljudski život bio prilično jeftin, čak nekako ekstremno potrošan. Ako je lokalna legenda o rudniku zlata istinita, nadam se da je pomenuti bogataš iz Beča, bar dobro plaćao svoje radnike za svakodnevni rizik.
Na izlazu vidim da su ispred ulaza, osim Sanje, izletnici i planinari, uglavnom porodice sa decom. Tek sad shvatam koliko je Fruška gora prometno mesto nedeljom prepodne. Jedan mlađi čovek, koji je došao sa ženom i malim detetom, takođe je hteo da uđe u pećinu, ali ga je žena odgovorila od te ideje. U toj grupi ljudi upoznajem Daria Purića, bivšeg izviđača iz Novog Sada, koji je nekada prošao celu pećinu, ali kako kaže, već tridesetak godina nije ulazio u nju. On je došao sa svojim ocem i još nekoliko prijatelja.
-Bio sam unutra sa celom svojom generacijom izviđača. U početku mora da se puzi, ali na kraju je veća dvorana, gde se može ispraviti. Nama su tada ispričali da je pećina za vreme Drugog svetskog rata bila sklonište za ranjenike NOB-a, ali to treba uzeti sa rezervom, jer ja još spadam u tu generaciju, kojoj su za sve govorili da je bilo sklonište za ranjenike. Po mojoj proceni, pećina je dugačka između 35 i 40 metara – rekao je Dario Purić, koji nažalost nije želeo da ga fotografišem.
Kada sam to čuo, shvatio sam da me je možda samo malo više od desetak metara delilo od veće dvorane i pomislio sam da se vratim. Ali je isusni izviđač naglasio, da do kraja nikako ne treba ići sam, već u grupi. Ako postoji poseban osećaj u uzanim tunelima, pećinama, minskim galerijama – onda to nije ni strah, ni uzbuđene, već svet o tome da je taj uzan prostor oko čoveka, tada ceo njegov svet. I ono što se možda nalazi samo desetak metara ispred, deluje daleko, kao da je u nekom drugom svetu.
Posle obilaska Perine pećine, osećaj nelagode je potpuno prestao. Potpuno rasterećen, rešio sam da zabeležim i druge prizore Starih Ledinaca. Ovo prigradsko naselje Novog Sada na severnoj padini Fruške gore ima oko 1000 stanovnika.
Smešteno je u svega par ulica, a jedina građevina koja se posebno ističe, osim seoske crkve, jeste ruševina, poznata pod nazivom ”Ledinačka kula”. Zapravo, to su ostaci pravoslavne crkve Svetog Đorđa iz trinaestog veka, koja je bila deo manastira Savinac. Do pre par godina ona je bila zarasla u travu, ali sada izgleda kao da se obnavlja, sudeći po nekoliko istakutih ikona, pokošenoj travi i novijem drvenom zvoniku i objektu u neposrednoj blizini ruševine.
Ipak, za zanimljiviji prizor potrebno je pešačiti pola sata Fruškogorskim brdima prema Rakovcu. Tu se nalazi takozvana “Crkva isklesana u steni”. Prizor koji doslovno podseća na fragment iz drevnog grada Petre. Ova crkva, zapravo je bila isposnica manastira Rakovac, odnosno mesto gde su monasi dolazili da se osame u prirodi. U crkvu je pretvorena relativno nedavno, time što su unete ikone u malu prostorijicu isklesanu u steni sa vratima i jednim prozorom.
Ovde se još jednom potvrdilo, da je Fruška gora nedeljom veoma prometno mesto, jer su nekoliko članova penjačkog kluba “Adrenalin” vežbali sportsko penjanje odmah na steni pored crkve. Kako sam čuo u razgovoru sa njima, prvobitno su hteli da odu do obližnjeg jezera, ali im tamo čuvari neke firme, koja navodno obavlja neke radove na Fruškoj gori, nisu dali da prođu.
To je jedno od obeležja našeg vremena. Da se neprocenjivo prirodno i kulturno blago poput Fruške gore ne koristi na pravi način, zbog bahatih preduzetnika, ilegalne seče šuma i nedostatka sistema koji bi zaštitio opšti interes. Ono što delimično uliva optimizam, jeste do, da se obični ljudi sve više sami angažuju kroz razna udruženja i organizacije, kako bi pokušali da urade ono što nepostojeći sistem ne radi. Ali to već zaslužuje posebnu priču.
