ДУГ КОЈИ НОВИ САД НИЈЕ ОДУЖИО

(не)речено на представљању књиге о Жарку Петровићу

Почаствован сам – изузетно – али и ништа мање нисам изненађен потребом да се и ја – замишљу и вољом организатора – обратим скупу у којем препознајем и оне многобројне, који су, можда, много дуже, можда и боље од мене познавали Жарка Петровића.

Ипак, разлог може бити тај да сам га ја – одмах уверен да таква двојица  на овом свету не постоје – као виолентног, вечитог искошеника, препознавао и опис(ив)ао другачије од свих.

Поготову, знајући га у оним часима, када се чинило да није знао шта и зашто о нечему  говори, да би – ненаданим каламбурским преокретом – надмудрио све своје саговорнике и муком замукао најзагриженије опоненте, који су му – не знајући шта чине – остали, не само на речима, вечити дужници.

Желим да Вам овим поводом – не понављајући се за мојим претходницима и оним што је већ речено – посебно укажем на једну

одсокора међу нама све распрострањенију бољку – која нас непрестанце мори и опрхвава, и која – мада неосетно и наизглед безболно – разједа свако човекољубље и тиме изазива неумитни и коначни  смртни исход.

Јер – вечна је истина – да човек живи докле постоји сећање на њега и доклегод се помињање међу живима.

И да умире – скончавањем у забораву.

Онолике опаке клицоноше ове заразе грешно се и неубедљиво правдају понајвише себичном – тобожњом вечитом општом бригом за нас – већом него оној о њему.

Зато морамо изразити велику захвалност људима попут преданог и упорног др Велимира Шешума, незаобилазног Мирослава Виславског, појединцима из одбојкашких савеза Србије и Војводине, као и Одбојкашког клуба „Војводина“ – који су изнели пред нас овај вредан, а редак споменар – као и свима онима који се нису припосетили Жарета једино приликом „округлих“, „свечаних“ и „посмртних“ датума.

Ипак, као рођени Новосађанин – осведочени локал-патриота и савременик оних минулих славних дана – сваки пут на уласку у Спортски и пословни центар „Војводина“ остајем затечен и запитан:

– зашто још увек, макар једна од његових безимених спотских дворана – у којима је овде, испуњеним до последњег места – израстао феномен одбојке, када је мој и наш град стасавао и сраставао се са деценијским, највећим спортским успесима – зашто ни једна од њих не носи име Жарка Петровића!?

Неко ће – у недостатку бољег изговора – наивно рећи да млађи нараштаји више не памте Жарка Петровића!?

Али, истовремено се питам, колико ми у Новом Саду имамо назива наденутим по којекаквим иним инородним, мање-више признатим заслужницима, који су – исто тако – препознатљиви једино још поштарима, а непознати већини овдашњег живља?

Жарко Петровић је – без икакве сумње – као најдостојанственији предводник шампионског тима Одбојкашког клуба „Војводина“, олимпијац и репрезентативац – одавно и много пре њих заслужио овакву ако не и много већу почаст.

А, што се тиче препознатљивости назива и његовог поистовећења код будућих суграђана – немам баш никаквих недоумица:

– ако се у наредном веку роди неко који ће се ликом и делом, као и оствареним резултатима, доказати као бољи спортиста нека се она, слободно, преименује и назове његовим именом.

Нека је навек слава оцу Тихомиру и мајци Божици Курилић који су нас даровали и међу нас послали сина – великана.

Благо њима, а вечнаја памјат и вечно хвала  Жарку – Жарету Петровићу.

 

Младен Булут