ФОТО: Лазарев град у Крушевцу – између мита и стварности
Остаци некадашњег утврђења кнеза Лазара уздижу се изнад свакодевице крушевачких улица, представљајући централно место око којег се тај град развио. Данас је то утврђење највећа знаменитост тог шармантног малог града у централној Србији, којег – иако његови становници поштују историју – муче сви проблеми модерног света, попут одласка младих.
У данашње доба – када су се људи изборили за то, да не буду поданици владара, већ слободни људи једнаки пред формалним друштвеним поретком – мит и даље има способност да нас фасцинира и обликује. Јер формиран је кроз искуство небројаних генерација људи и по својој природи је универзалан. Сам појам средњевековног замка има митолошко значење. Тврђаве су у средњем веку представљале својеврсна средишта, око којих су ницала насеља. Зато што гарантују сигурност и уређен поредак, попут модерних институција данас. На подсвесном нивоу дају осећај више сврхе људима који живе око њих. Тако је и данашњи град Крушевац практично настао око те тврђаве, у којој се налазила престоница кнеза Лазара Хребељановића, средњевековног српског властелина и вође српске војске у Битци на Косову.
Од пешачке зоне у центру Крушевца до Лазаревог града треба пешачити непуних десет минута. После широког булевара – на којем градска кућа изграђена у класичном стилу штрчи у односу на модерне зграде из друге половине прошлог века, када је тај град индустриализован и додатно насељен – пут води мањом улицом са нешто старијим и скромнијим грађевинама. Убрзо у даљини почиње да се назире донжон кула средњевековног утврђења.
Уједно она је и најочуванији део старе фортификације. Осим ње, тврђава се састоји од мањих остатака зидова, шанчева, цркве Лазарице, а на њеном платоу налази се и крушевачки Народни музеј. Прва ствар која се да приметити по доласку у Лазарев град, јесте да је то место уређено и добро одржавано.
На путу ка Лазаревом граду застао сам у кафани која се зове Порта (слика изнад) и налази се поред саме донжон куле. Када сам рекао да сам фотограф из Новог Сада и да правим причу о Лазаревом граду, жена у средњим четрдесетим годинама, која чисти ту кафану, рекла је да ће позвати конобара Марка, јер он зна добро да говори о томе. Али свеједно није пропустила да ми каже, да се у Крушевац удала из Зворника у који је раније избегла из Тузле за време рата у Босни. У Крушевцу су је људи прихватили великог срца, те би радо живела ту до краја живота. Она је такође нагласила и то, да сматра да за срећан живот не треба бити модеран по сваку цену, али да не треба ни превагнути на другу страну, те одбацивати све што је модерно. Убрзо дошао је и конобар Марко Михаљевић, момак из Крушевца стар тек нешто више од тридесет година.
-Бусамо се у груди због ове тврђаве, а у центу града имамо рушевину. Почели су једном обнову, па су стали. У Европи, на пример у Румунији, сви дворци су обновљени. Долазе нам често дечије екскурзије, а понекад и станци из европских земаља, попт Италије. Турци су ово место звали Шарен град, јер је као један од материјала коришћено обло разнобојно камење. Турци га нису срушили, јер су веровали да у таквим старим утврђењима живе духови. Оближњи Сталаћ је можда у четрнаестом веку био важнији од Крушевца, због прелаза преко Мораве. Али овде се вероватно брже могао направити центар – прича Марко, који је кроз разговор открио да је некад студирао историју, али је потпуно задовољан послом конобара.
-Историју сам студирао јер ме је деда заинтересовао за то. Међутим вредност филозофског факултета је да се може победити у пијаним свађама. У овом граду може се имати мир, али каријера и динамичан живот мало теже. Зато млади углавном одлазе у Београд. Да ли је овде добро, зависи од тога ко шта хоће у животу – сматра конобар Марко Михаљевић.
Према подацима са Википедије, утврђење у Крушевцу први пут се помиње 1381. године, те га је највероватније подигао сам кнез Лазар, или је пак проширио и ојачао неку старију утврду која се ту налазила. Лазарев син деспот Стефан управљао је Српском деспотовином из Крушевца све до 1405. године, када је преместио престоницу у Београд. Турци су коначно трајно освојили Крушевац 1454. године.
Заиста сам уживао у поставци крушевачког Народног музеја, која је организована тако да приказује шири спектар прошлости Крушевца и Лазаревог града – од праисторије, па све до модерног доба. Имао сам прилику да видим артефакте Винчанске и Старчевачке културе, средњег века, као и сјајну колекцију старих фотоапарата, што је на мене оставило посебан утисак. Нажалост, упркос покушајима уживо, преко телефона и електронске поште, нисам успео да добијем изјаву ни једног стручњака из музеја о историји локалитета Лазаревог града, као ни о његовом значају за град Крушевац.
Цркву посвћену светом Стефану, познатију као Лазарицу, подигао је највероватније сам кнез Лазар између 1377. и 1380. године. Њена спољашњост урађена је на византијски начин, а сматра се да њена архитектура представља почетак моравског стила. Први је објекат у Србији, које је стручно рестауриран и конзервиран почетком двадесетог века, под руководством архитекте Пере Ј. Поповића. У њој почива и део моштију кнеза Лазара – касније проглашеног за светца – у саркофагу од ружиног дрвета, украшеног сребром (слика испод). Ова црква симболично се налази у самом центру крушевачке тврђаве, око које је никао данашњи град. На тај начин она као да немо сведочи о људској тежњи да пронађу појам центра у нечем узвишеном.
Међутим, иако историју и митове треба поштовати, да би људи видели своју будућност на неком месту, историја и митови нису довољни. Потребно је да људи имају перспективу да одаберу животни смер у складу са својим афинитетима и способностима. А за то потребан је уређен и праведан поредак – баш онакав какав средњевековни замак представља у нашем колективном несвесном.
Фотографије и текст: Милош Павков
Више фотографија на: https://milospavkov.net/2022/03/26/lazarev-grad-tvrdjava-izmedju-mita-i-stvarnosti/