КАМЕРНО ВЕЧЕ АНСАМБЛА „НЕО“
У Пројекту 22 којим су Фондација „Нови Сад – Европска престоница културе“ и Фестивал, „Нео“ од 11. јуна до 3. јула на различитим локацијама и просторима представили концепт програма, односно врсте садржаја и ансамбала какви ће се моћи чути у Новом Саду у наредној, 2022, за наш град и земљу значајној години престижне титуле, посебну пажњу је привукло камерно вече Ансамбла „Нео“, формираног за ову прилику. Петочлани састав у различитим комбинацијама од дуа до квартета, показао се и као изузетан пример сарадње два фестивала, нашег, новосадског, чије су име уметници преузели, и „Јапан феста“, из чијег „извора“ долази и троје, у овој постави најзапосленијих, односно „главних“, сјајних младих музичара. Они су се управо у Европи (Аустрији и Немачкој) упознали с нашом виолончелисткињом Иреном Јосифоском, тренутно такође каријером везаном за Немачку, и од њих, генерацијски старијим, мађарским виолистом Ђерђом Ачом, савршено компатибилним уметником светске класе (чланом чувеног Гудачког квартета „Keller“ и респектабилним солистом), такође активностима везаног за Аустрију, који је попут најплеменитијег звучног амалгама, својим прекрасним алтовским тоном ујединио ове даровите инструменталисте. Флаутисткиња Муцуми Ито, виолинисткиња Кана Мацуј и пијаниста Шиносуке Инугај, најпре образовани у домовини, а потом усавршавани у Немачкој, односно Аустрији, понели су са собом у Европу осим одличних школа и специфичан, префињен далекоисточни сензибилитет и деликатну, а веома дејствену изражајност, градећи појединачне запажене каријере и у другим светским музичким центрима. Верујемо да ће резултате пријатељског и плодоносног рада у споју младости и искуства (поред виолисте, и 39-годишњи пијаниста је уметник с дужом каријером), започетог, како смо схватили, баш у Новом Саду, развијати и даље, јер оно што су показали за кратко време заједничких припрема, далеко је превазишло границе „обичног“ или пригодног сусрета.
Извођење Пет малих дуа за флауту, виолину и клавир Цезара Кјуиа (1835-1918), члана чувене руске композиторске групе Велика петорка, на почетку, у ствари, „мале“ петоставачне свите, поставило је еталон осталих интерпретација који је подразумевао примарни звучни склад и непретеривање ни у једном параметру. Фина „шопеновска“ романтичност, нежност израза и добар тонски баланс красили су тако осмишљено тумачење Муцуме Ито, Кане Мацуј и Шиносукеа Инугаја ове композиције невеликих техничких захтева, па су и тим више пленили унисона једноставност и умереност из ког се издвојио Ноктурно самостално извајаних линија виолине и флауте, с „албертинским“ басом у пратећем клавиру (и иначе схваћеним као подлога солистичкој линији), као и љупко „цвркутави“ финални Валцер. У сличној сфери реда, равнотеже и јасноће, али и поред младалачке полетности извођења, извесне емоционалне уздржаности, како то већ захтевају премисе широко схваћеног поимања неокласичног стила, одвијао се ток Варијација за флауту и клавир Жан Мишела Дамаза, француског композитора, диригента и чувеног пијанисте (1928-2013), којима су Муцуми Ито и Шиносуке Инугај завршили први део програма. Пријатна сонорност теме, „лакоћа“ прве варијације, и током њених потоњих карактерних трансформација поступно богаћена виртуозност флаутске деонице, красили су префињено извођење. „Запљускујућа“, час акордска, или арпеђирана, час валовито жуборава клавирска подршка њеној кантилени, заокружила је варијациони низ слаповима свежег звука, енергично подржавајући завршно захуктавање кликтаве, све расцветаније и убрзаније партије дувачког инструмента.
Другa половина концерта, поверена квартетским саставима, ујединила је у Квартету у Де-дуру, К. 285 (за флауту, виолину , виолу и виолончело) Волфганга Амадеуса Моцарта (1756-1791) двоје јапанских уметника (флаутисткињу и виолинисткињу) с виолистом Ђерђом Ачом и вилончелисткињом Иреном Јосифоском. Промишљено предавање, с доминацијом технички суверене флауте, будући да је дело замишљено као комбинација концертантног и камерног стила (мада ни виолина ни виола нису подређене дувачком инструменту), било је подједнако инвентивно у оба живахна оквирна става, где су и врсни, добро уиграни гудачи освајали суптилно обликованим тоном, заједно креирајући студиозно и финим детаљима обележено тумачење. Атмосфера угодног и правог класицистичког, али и осећајног свирања, кулминирала је у средишњем ставу (меланхолични Adagio), управо онако како га је описао Алфред Ајнштајн, као „можда најлепши праћени соло икада написан за флауту“.
У последњој композицији, без флауте око које се у претходним остварењима преплитало читаво музичко догађање, Клавирском квартету број 3 у це-молу, опус 60 Јоханеса Брамса (1833-1897) познатом и као Квартет „Вертер“ (називом асоцирајући на Гетеовог романтичног јунака), настављено је професионално сигурно, ангажовано, интонативно беспрекорно и динамички богато разрађено музицирање. Овај опус репрезентативне драмске снаге када је у питању класични облик и састав (клавир, виолина, виола и виолончело) показује као и остала ауторова камерна дела да се Брамс дивио Бетовенову, о чему сведоче и поменута драматичност, па и судбински мотиви, тако често присутни у опусима у це-молу, обојице аутора. С клавиром као „духовним вођом“, гудачки трио је следио његове маштовите идеје, бриозност у темпима, изражајност у нијансирању и наглашени нерв заједничког прегнућа којим су озвучили сваки од ставова, истичући стилску веродостојност и карактеристични, „озбиљни“ емоционални набој. Започет клавирским октавама и првом темом изложеном у гудачима, с познатим мотивом уздаха, музичким изговором имена Клара (Шуман), Квартет и други став (Scherzo) отвара октавама, да би трећи зрачио топлом сонорношћу, у Иренином тумачењу, посебно колориране челистичке деонице. Постепенео увођење виолине и виоле, уз слојевито разрађену динамику самосталних гудачких линија, појачавало је певност, показујући и високо разумевање у грађењу целовите интерпретације. Експресивно кулминирајући Allegro commodo с уводном виолинском идејом и енергичним упливом јасно артикулисане и прецизно избрушене пијанистичке партије, прилагођене гудачким трију и слојевито разуђеној, али и уравнотеженој динамици, заокружили су извођење награђено издашним аплаузима који су срдачно пратили и претходна тумачења. У додатку програму, пијаниста Инугај је открио још један неочекивани дар, поклонивши задовољној публици и своју духовиту и виртуозну солистичку импровизацију.