Људи са три ока(5) – Миљан Чубрановић – ЗАВЕСА СПУШТЕНА ПРЕ КРАЈА ПРЕДСТАВЕ
На листи талената чији су животи неочекивано угашени у цвету младости је и фоторепортер Миљан Чубрановић, који је камером забележио и у новинама објавио серије занимљивих фотографија људи и догађаја значајних за период у којем су настале и као баштина остале будућим генерацијама.
Кад год је реч о врхунској новинској фотографији и професији фоторепортера, незаобилазно је мишљење Француза Хенрија Картијеа Бресона, легенде „Магнума“, прослављене светске новинске агенције, утемељивача фоторепортаже и лајф фотографије:
„ Снимити фотографију значи зауставити дах и све своје способности усредсредити против ишчезнућа стварности. Тренутак када ће се слика „зауставити“ постаје огромна физичка и интелектуална радост. То је заједнички рад главе, очију и срца.“
Кад су се у новинама појавиле фотографије, оне су оплемениле душу штампаних текстова и знатно утицале на повећање тиража и прихода издавача. Та револуционарна функција фотографије у штампаним медијима трајала је деценијама и траје све успешније, у складу са технолошком револуцијом и трансформацијама које у њој доживљава и сама фотографија.
У корак с временом
Нови Сад је у другој половини прошлог века важио за један од запажених центара светске фотографије, не само због одржавања традиционалне Светске изложбе фотографија „Златно око“, него и успешног деловања неколико генерација изузетних фоторепортера у редакцијама дневних листова „Дневник“ и „Мађарсо“. И данас се с великим поштовањем изговарају њихова имена: Барта, Вајдл, Брежан, Миросављевић, Лазукић, Војновић, Немет, Грујић, Ифју,… Они су уз предани, свакодневни рад у својим редакцијама били и активни чланови Фото-кино клуба „Бранко Бајић“, помно пратили дешавања на светској фотографској сцени, учествовали на великом броју изложби фотографија и на њима се окитили престижним признањима.
У таквом друштву, као најмлађи изданак, поникао је и Миљан Чубрановић који је, држећи се за скуте својих славних фотографских старијих колега, стицао искуства и знање које се тада није могло стећи у било којој школи или на факултету. И док су старији посустајали и полако губили корак са најездом дигиталних технологија, млађани Чубрановић је с одушевљењем прихватио дигиталну фотографију и на њој зналачки применио искуства која је „крао“ од прослављених асова превазиђене аналогне фотографије. Врло брзо се нашао на лицу места најактуелних догађаја и својим дигиталним сликама пунио не само странице „Дневника“ и других домаћих листова, него и оних широм света, посредством великих новинских агенција.
„Егзитов“ полигон адреналисања
Почињући као фоторепортер, Чубрановић се нашао пред више великих искушења. На прекретници између аналогне и дигиталне фотографије, одмах је изабрао праву страну и стрпљиво градио мостове преко којих је требало савладати низ препрека. Истовремено у земљи је буктао грађански рат, демонстрације на све стране, крвопролића, бомбардовање НАТО-а,…
У издању „Стилоса“, штампане су разгледнице с Чубрановићевим снимцима бомбардовања новосадских мостова. Оне су обишле цео свет и пронеле визуелну вест о несхватљивим злочинима у нашој земљи. Био је то очигледан резултат синхронизованог рада Чубрановићеве „главе, очију и срца“, што рече већ цитирани Бресон. Уследиле су серије фотографија последица рата, све бројније сиротиње настале „својинским трансформацијама“ и „социјалним раслојавањем“, транзицијом и „глобалном политиком“. Нашао се у том конгломерату и лик популарног Ђорђа Балашевића, али и по неки „украдени“ осмех оголеле сиротиње. Све то мирише на „магнумовске“лајф фотографије које су на почетку каријере инспираселе младог, перспективног фоторепортера.
„Егзитовска“ еуфорија пригрлила је и Миљана Чубрановића, који је с пуно адреналина у својој камери регистровао стварање темења будућег светског шампиона музичких фестивала! Сигурно тада није био свестан колики је допринос, својим сјајним фотографијама, дао и помогао да Нови Сад добије ласкаву титулу „Града културе Европе“. Нажалост, велика нада наше креативне фотографије, сагорела је у тренуцима реализације највећих пројеката, не дочекавши славља која се у Новом Саду тек очекују.
НЕСТАО У ВРТЛОГУ ЖИВОТА Миљан (Радомира) Чубрановић, један од талентованијих новосадских фоторепортера млађе генерације, рођен је у новинарској породици у Зрењанину 24. априла 1976. године. Богату каријеру започео је 1994. године са 18 година у новосадском спортском листу „НС СПОРТ“, Спортске асоцијације Града Новог Сада. Радио је за агенцију Фонет, немачку фото агенцију ЕПА, дневнике „Глас јавности”, „Грађански лист” (од оснивања), „Политику”, за новосадске магазине „Кибиц фенстер“ и „Булевар“. Неколико првих година био је званични хроничар музичког фестивала „Егзит“, снимивши можда најбогатију фото докуменатацију овог фестивала. Неустрашиво је трагичне 1999. године бележио, буквално са лица места, све тренутке НАТО разарања Новог Сада. Многе од ових фотографија обишле су свет. Први је објавио разгледнице НАТО рушења Новог Сада у издању „Stylosa“ и организовао тим поводом прву самосталну изложбу у родном Зрењанину. У беспоштедну борбу демократских промена ушао је „чиста срца“ без икаквих калкулација, иако је неколико пута хапшен, малтретиран и саслушаван. У то време није било значајнијег политичког догађаја или протеста да гa није Миљанов објектив забележио и свету проследио. Међу првима је октобра 2000. године ушао у запаљено здање Скупштине Југославије и објавио ексклузивне снимке народног протеста. Миљанов објектив забележио је многе модне и музичке догађаје , као и најпознатија лица из света моде, а илустровао је и књиге и рекламне материјале. Међу првима је почео да користи дигитални фотоапарат. Имао је урођену професионалну радозналост, велико знање рада на рачунару, говорио енглески, студирао чисту филозофију на новосадском Филозофском факултету. Миљан је најпре био члан Независног друштва новинара Војводине, а потом од 2004. године стални члан Друштва новинара Војводине. Изненада је преминуо 22/23 октобра 2009. године у свом стану у Новом Саду. Новосадски „Дневник“ је у помену 24. октобра 2009. забележио:
|