ЉУДИ С ТРИ ОКА(34): Имре Џим Хеиловај – ФОТОГРАФИЈЕ КАО ЕЛИКСИР
Све до краја живота Имре Хеиловај је из Немачке слао у Нови Сад, свом учитељу Гези Барти, фотографије лепих голих жена, са коментарима који су двојици искрених љубитеља фотографије били прави еликсир за успешно савлађивање тегоба у позним годинама.
Легенда некадашње југословенске уметничке фотографије Геза Барта, фотограф у новосадској болници, својевремено се „дрзнуо“и фотографисао наго тело своје колегинице, медицинске сестре, и због тога добио отказ! Међутим, када је за те фотографије Барта добио награду на изложби у иностранству, директор болнице је поцепао већ написано решење о престанку радног односа. Геза Барта је стасао у правог уметника који је једини до сада ликовни стваралац у Војводини са престижним признањем за животно дело у области фотографије и наградом „Човек с три ока“, оригиналном пригодном скулптуром вајара Јована Солдатовића.
Ученик га није заборавио
Уочи Другог светског рата млади Новосађанин Имре Хеиловај изучавао је трговачки и фотографски занат код познате фирме „Барта и друг“ у Дунавској улици.
.-Имре је био веома занимљив човек. Заволео је филм и фотографију и међу првим Новосађанима је снимао аматерске филмове и учествовао на изложбама фотографија на којима је добијао и награде, -рекао нам је Геза Барта када је због старости и болести већ био прикован за кревет.
После рата је остао у Немачкој као инструктор фотографије у америчкој војсци. Повремено смо се дописивали, а пред крај живота ми је често слао фотографске актове са својим занимљивим коментарима. Радо сам их гледао и читао јер су ме подсећали на моје најлепше године живота.
Из колекције коју нам је поклонио Барта, пре него што је умро у 88. години живота, одабрали смо најкарактеристичније Хеиловајове фотографије које је он слао свом пријатељу из Новог Сада све до последњег дана у животу. Умро је 27.октобра 2000. у Розенхајму када је имао седамдесетосам година. Један део чине дописнице, разгледнице, на којима су штампане фотографије француских голих лепотица, које су још пре Другог светског рата биле хит међу љубитељима акт фотографија, а други део су оригинали снимака које је Имре, односно Џим Хеиловај, како су га прозвали Американци, снимио својом камером.
Враћање у младост
Интензивнија преписка између Барте и Хеиловаја је почела средином 1996.године. На слици датираној 10.јуна те године, на којој је у лежаљки на сунцу опуштена гола једна од париских лепотица из времена чарлтона и фокстрота, између осталог је забележено:
„Драги Геза,знам да имаш смисла за уметност. Ево једне слике из наше младости, кад смо били идеалисти. Сећаш ли се сјајног мимоза фото-папира из времена глицина и сепија? Како је то некад било лепо! Стара добра црно-бела фотографија осуђена је на смрт. То сам схватио давно, још када је „перуц“ утопио у „агфу“ и када сам савлађивао компликовану технологију колор фотографије…“(Слика 1)
Крајем исте године Хеиловај пише Барти:
„У уметности нема ничег новог. Оно што су сликари сликали до 1850.године наставили су да сликају са фотоапаратима!… Александар Тишма ми је поклонио књигу „Приче о Бламу“. Толико ме је загрејала да је не испуштам из руку. Телефоном ме је звала Марика Јустус и рекла ми да гледам емисију о Новом Саду на телевизији. Све сам одгледао и добио срчани удар, већ трећи овог месеца! Ипак, не дам се! Кафа није лек, али помаже, као и чаша шампањца која смањује високи крвни притисак. Јежим се од помисли да ћу морати у болницу на испитивање! Болница је као млин који меље животе!…“ (Слика 2)
„Били смо већ на овом свету када су овакве француске разгледнице илегално продаване на улицама Париза,- читамо на полеђини фотографије која је у Нови Сад послата 16.октобра 1997.године-Тада смо на пољу фотографске уметности били на почетку. Данас је оваква фотографија занимљива само за историју јер се сада овако девојке шетају по плажама, а на телевизији сам видео да тако улазе и у цркве!
Оно што данас видимо као немогуће сутра је већ застарело! И техника се тако нагло развија да ће брзо уништити планету. Време је непостојећа категорија, али се лако може израчунати крај цивилизације! Човек није ништа научио из прошлости!“… (Слика 3)
„Нека и на твом лицу буде осмех,- пожелео је Хеиловај Барти с овом фотографијом с плаже.- Нова чуда у фотографској техници се појављују сваког дана а ја само бленем у њих и једва се сналазим.
Сада електронски фотоапарати сами мере даљину, одређују експонажу, укључују блиц када нема довољно светлости, премотавају филм, имају самоокидач и теже свега 170 грама!..“(Слика 4)
„Ово је права уметност! Знам како је тешко ово снимити, па аутор може да буде поносан на своје знање и дело…“ (Слика 5)
„Док нисам изградио свој стил рада копирао сам Карша, Вестона, Ајзенштата и друге великане фотографије. И на дневном светлу сам употребљавао снажне блицеве да бих разбио непотребне сенке.
Са фотографијом може да се заустави време које брзо пролази. Девојка на овим фотографијама је рођена 1946.године па данас има већ преко 50 година и ко зна где је. Када ми је позирала рекла је да жели да оде у Француску са неким џез оркестром…“(Слике 6,7 и 8)
„Код нас у горњој Баварској је лепа околина па има добрих услова за снимање. Овај акт је сликан на обали језера поред реке Ин. Вода је кристално чиста и топла до 25 степени. Позирала ми је веома драга Мађарица из Пеште када је имала 16 година. Познавао сам јој маму. Бавили су се трговином.“(Слика 9)
Последње писмо упућено је на Бартину адресу почетком 2000.године, у којој је Имре Џим Хеиловај преминуо, а Геза Барта је поживео још две године и за то време са задовољством гледао, а и другима показивао, еликсир фотографије лепих жена које му је слао колега из Немачке. По Џимијевој жељи његова породица је на адресе пријатеља и познаника послала проспект на којем су штампани снимци Хеиловеја током његових осам деценија узбудљивог живота.
НОВОСАДСКИ АМЕРИКАНАЦ
Имре Џим Хеиловај рођен је 11.јула 1922.године у Новом Саду.Као бебу су га родитељи однели у Америку где је завршио основно образовање. Вратили су се 1936.године па је Хеиловај изучио занат код фотографске фирме „Барта и друг“ и похађао трговачку школу. Истовремено се бавио атлетиком и стоним тенисом у којем се прославио као проналазач специјалног рекета са којим су играли најбољи светски играчи из Америке и Јапана. Крај Другог светског рата га је затекао у Бечу одакле је отишао у Немачку и већи део свог живота провео као инструктор за фотографију у јединицама америчке војске. Оженио се фотографкињом Гизелом Петер из Новог Сада са којом је дуго имао фотографски атеље у Розенхајму у којем су и њихови наследници наставили запажену породичну фотографску традицију.