ЉУДИ С ТРИ ОКА(13) – Џон Филипс – ЧОВЕК КОЈИ СЕ НИЈЕ ПЛАШИО МРАКА
Џон Филипс, фото-репортер светског гласа (овековечио и Војводину у својој саги фотографија):
„Друштво посматрам кроз замишљен поглед, финоћу израза, дискретну осећајност, али и кроз неравноправност односа, невеселу судбину…. И са неколико снимака могуће је схватити атмосферу по којој се препознаје цео један век.“
У данима када се одлучивао победник Другог светског рата, након капитулације Мусолинијеве фашистичке Италије, све више су у свет допирале вести о жестоким сукобима и успесима Титових партизана који су стварали све већу ослобођену територију на просторима некадашње Краљевине Југославије.
Рањени партизани долазили су на лечење чак у болнице савезника у Египту, па се прича о стварању Нове Југославије могла чути из прве руке и у Каиру. Доспела је и до ушију Џона Филипса, тада већ прослављеног новинара фото-репортера америчког„Лајфа“, у то време најтиражнијег фото-магазина на свету. Желећи, као и увек, да буде ексклузиван и први на месту значајних догађаја, Филипс је искористио прилику и са савезничком мисијом стигао на острво Вис, на којем је тада са Врховним штабом био Јосип Броз Тито.
Те 1944. године почело је искрено пријатељство Филипса и потоњег првог човека Нове Југославије и трајало је све до Титове смрти, 1980. године.
Сликом до истине
Захваљујући Филипсу и његовим оригиналним фотографијама, широм света стизале су богато илустроване информације о ослободилачким борбама у Југославији, о стварању нове државе, нове власти, активностима на обнови разорене земље, о људима и лепотама наше земље, као и лику председника Тита и његовим залагањима за стварање новог светског поретка у оквиру сарадње несврстаних земаља. Већ пре доласка на Вис и упознавања с Титом, Филипс је стекао славу прворазредног фоторепортера који је на најсуптилнији начин сведочио о најзначајнијим догађајима века. Тај педигре је брзо потврдио и незаборавним фотографијама рањених партизана који на штакама, под окриљем ноћи, с надом одлазе у неизвесну будућност. Преко Филипсове фотографије Титовог портрета, свет се први пут упознао с ликом који је убрзо постао миљеник широм планете.
Афирмацији земље, на чијем је челу Тито суверено владао скоро пола века, значајно су допринеле и Филипсове фотографије које су настале приликом многих његових посета Титу и Југославији. Међу њима су и занимљиви фотоси снимљени у Војводини: мотиви Сремских Карловаца (цркве, виногради, пашњаци, породице, Дунав, поштари, куће и људи, домаћинства, откуп хране, обичаји…), вишенационалне породице широм Војводине, фамилије које су живеле на задружним пољопривредним добрима( „Дожа Ђерђ“ у Потисју, „Ново доба“ код Ирига…), викендице у Крчедину, фабрике, продавнице,…Поред тога што су ове фотографије својевремено објављене на страницама безброј светских најтиражнијих гласила, највредније су укоричене у бројним књигама, међу којима је за нас најатрактивнија луксузна фото-монографија „Југословенска прича“, објављена након Титове смрти. У њој је Џон Филипс на најлепши могући начин крунисао своје вишедеценијско пријатељство с Југославијом и њеним доживотним председником.
Испуњена жеља
У својој аутобиографији Филипс је забележио:
„Кад сам имао десет година, учитељица нас је питала шта бисмо желели да будемо кад одрастемо. Моји другови су спомињали војску, морнарицу, авијацију, а ја сам као из топа одговорио: “Фотограф!“ Учитељица се насмешила и рекла:“Филипс не пуца на високо, али бар зна тачно шта жели да постане“.
У својим последњим размишљањима о фотографији, славни фото-репортер је закључио: „Промене у фотографском новинарству довеле су до великих промена у начину схватања и прихватања фотографије и фотографа. Данас фотографију сматрају уметношћу. Велик број самозваних консултаната помаже новој генерацији колекционара који „виде само ушима“. Срећом, постоје и они који организују вредне изложбе, пишу озбиљне критике и тако сврставају фотографију у уметност.“
|
ОД ВИСА ДО КУЋЕ ЦВЕЋА  Џон Филипс рођен је 13.новембра 1914. године у Алжиру, а умро 22. августа 1996. године у Њујорку. Одрастао је на алжирској фарми уз оца, пасионираног фото аматера, па је пре школских књига упознао и процедуру настајања фотографске слике. Купали су га у бурету јер је отац купатило претворио у фотографску мрачну комору! Тако заражен фотографијом, никада се није плашио мрака. Имао је само 11 година када се с породицом доселио у Париз и када му је отац почео да се дружи с чувеним фотографом Маном Рејом. Слушао је приче о надреалној фотографији и руском револуционарном филму „Оклопњача Потемкин“. Фотографски занат учио је у Ници, где је стекао и свој први „Бокс“ фото-апарат. Потом је набавио“Воикландер“ , који је користио све док се није појавила „Лајка“, с којом је ушао у свет фоторепортера и стекао славу која се спомиње и деценијама након његове смрти. Од 1936. године је члан екипе најславнијих фото-репортера часописа „Лајф“, који се годинама штампао у вишемилионском тиражу. Ревијални лист је имао шест фоторепортера у САД-у и седмог, Џона Филипса, у Европи. Снимао је најексклузивније догађаје и личности, које су се најчешће појављивале на насловним странама престижних новина. У пролеће 1943. године послат је у Каиро као специјални извештач с афричког ратишта. Сликао је чувени састанак Рузвелта, Черчила и Стаљина у Техерану, а потом је доспео на острво Вис, међу Титове партизане. Од тада, па све до смрти Јосипа Броза Тита, био је његов искрени пријатељ и промотер комунистичке Југославије. С камером у руци, испратио је Тита и на последњем растанку у београдској Кући цвећа.
|
