ЉУДИ С ТРИ ОКА(12) – Мирко Крстоношић – СИМБОЛ ТРАЈНЕ ВЕЗЕ
Новосадски архитекта, инжењер Мирко Крстоношић, у свом богатом животном и радном опусу често је користио фотографију као чврсту спону између креативних замисли и непосредних корисника његових архитектонских остварења.
Велики легендарни светски мислилац Хорације својевремено је, у својим погледима на живот, закључио да је „слика песма без речи“, а пошто је и фотографија слика, значи да и за њу важи констатација уваженог филозофа, поете, римског песника из Ванузије у Апулији. Песме без речи су данас трансформисане у безброј савремених форми које владају у свим облицима комуницирања светским токовима цивилизације. Нема људске делатности која се не ослања на „песму без речи“ а ствараоци у области архитектуре сматрају је саставним делом своје вештине и уметничког обликовања простора за живот савременог човека.
Кохезија објекта и субјекта
Фотографија открива невидљиво присуство вишезначењског садржаја, битног за атмосферу којом одише, коју сугерише, ствара магију која уједно обухвата објекат и субјекат, спољни свет и самог уметника. Она живи у свету свечане тишине, ослобођена, очишћена од буке свакодневнице, ванвремена, али везана за тренутак настанка. То време није више противник, него је саучесник живота, који уме да буде леп и поред својих сурових истина.
Моћ фотографије сам упознао још у раној младости кад сам, листајући породичне албуме, наилазио на незамењива сведочанства о људима којих више није било и догађајима који би без фотографске слике били само привид – рекао нам је архитекта Мирослав Крстоношић, један од утемељитеља наше савремене, модерне архитектуре.
У сваком мотиву присутно је не само изоштрено око посматрача већ и оно што је срце одабрало, пригрлило као знак блискости њему упућен, симбол трајне везе између свега што постоји.
Прве контакте с архитектуром и фотографијом, и уметношћу уопште, Крстоношић је успоставио у кући архитекте Ђорђа Табаковића и његовог брата професора Ивана Табаковића, познатог ликовног ствараоца, који су од ране младости зналачки користили фотографску технику у њиховој обимној и разноврсној делатности у нашој култури. Потом је фотографија била Крстоношићев веран пратилац на студијама у Љубљани, стручном усавршавању у атељеу професора др Ханса Рајхова у Хамбургу и за време вишедеценијског динамичног и драматичног присуства на некадашњој југословенској и светској врхунској стваралачкој сцени модерне архитектуре.
Сарадња с врхунским стручњацима
Добро се знало да су општем успеху реализације безброј атрактивних и увек модерних пројеката архитекте Мирослава Крстоношића веома много допринели многи водећи стручњаци у разним областима, које је аутор пројекта умео зналачки да пронађе и вешто уклопи у екипе реализатора. Ти зналци су често и промовисали најновије материјале, методе и системе рада, постизали рекорде у брзини, техници и квалитету градње.
Један човек не може све да зна, али је веома битно да зна оне који знају , објашњава Крстоношић и додаје:
Мада сам добро владао фотографском техником, увек сам, када је посао требало довести до перфекције, ангажовао експерте који су били врхунски мајстори у свом послу. Тако сам радо сарађивао с Томиславом Филиповићем Фићом, Силвестером Мореом, Јованом Ползовићем, Јованом Вајдлом, Косовком Штикавац и целом екипом из Фото клуба „Бранко Бајић“ у Новом Саду.
Мирко Крстоношић је један од оснивача УПИДИВ-а (Удружења уметника примењене уметности и дизајнера Војводине) у којем је, поред секције за архитектуру, заживела и секција за фотографију, чиме је она и официјелно примљена у породицу ликовних уметности. Фотографијом су документоване све фазе реализације архитектонских пројеката, изградња објеката, а фотографија је све чешће била саставни део опремања најрепрезентативнијих ентеријера. Врло брзо, фотографија је прихваћена и као атрактиван сегмент сценографије на позоришној сцени, неизоставни експонат на сајмовима, илустрација у пословним каталозима, књигама, плакатама…Аутори су своје радове излагали на изложбама у земљи и иностранству, па су заслужено стизали и до најпрестижније „Златне форме“, за шта се посебно залагао, као члан или председник стручног жирија, архитекта Мирко Крстоношић, проверени пријатељ и рационални корисник фотографије.
СВЕСТРАНИ СТВАРАЛАЦ Мирослав Крстоношић рођен је 1932. године у Новом Саду. Школовао се у родном граду, у којем је матурирао у последњој генерацији Мушке гимназије. Потом је завршио студије на љубљанском Архитектонском факултету у класи професора Еде Михевца, на одсеку за унутрашњу и индустријску архитектуру. Радио је као стипендиста у низу европских земаља и САД-у, специјализујући енетеријер за туризам, угоститељство и трговину. Радио је као архитекта на Господарском раставишчу у Љубљани, новосадском „Неимару“, Пројектном заводу Војводине и „Плану“, а потом је основао сопствени пројектни биро. Бавио се пројектовањем јавних зграда, хотела, позоришта, хала, самопослуга, бензинских пумпи, споменика, као и позоришном сценографијом и индустријским дизајном. Инжењер Крстоношић бавио се естетиком и публицистиком, члан је и оснивач УПИДИВ-а, носилац више друштвених признања и награда за архитектуру, међу којима су и Стеријина награда за сценографију ,Златна ФОРМА, Сребрна кошута Београдског сајма, Борбина награда за архитектуру и Табаковићева награда за укупно стваралаштво. |