БИСЕРИ ВОЈВОЂАНСКОГ НОВИНАРСТВА
Поводом недавне „репризе“ пуштања у саобраћај „копије“ Жежељевог моста преко Дунава код Новог Сада, ево занимљивог сећања на незаборавни новинарски шоу на први рођендан чувеног моста 1961. године.
БРЖИ ОД ПЕНДРЕКА
Уместо да слуша говор Цвијетина Мијатовића, на отварању новог моста, маса од око педесет хиљада људи се забављала еквилибристиком фоторепортера на бетонским луковима Жежељовог моста – ревносни милиционар је са исуканим пендреком јурио фоторепортера по високим луковима моста, изазивајући смех посматрача као у Чаплиновим филмовима.
Професор др Веселин Лазић са Пољопривредног факултета у Новом Саду замолио ме је да учествујем у раду жирија 5. Међународног етно-фестивала фотографије, филма и видеа „Пауново перо“, који се низ година традиционално одржавао у Госпођинцима. Кад је реч о фотографији, одмах сам пристао, јер није тешко жабу у воду натерати.
-Тема је „Пруге и возови“, а твој отац је био жељезничар, па ред је нам се придружиш – непотребно ме је убеђивао др Лазић. Жири се састао у његовој канцеларији на факултету, а деликатну улогу оцењивача фотографија и дијапозитива поделио сам са млађим колегом Гезом Ленертом, мајстором фотографије Фото савеза Југославије, док је трећи члан жирија био је Бела Дуранци, истакнути ликовни критичар из Суботице.
Изненађење после четири деценије
Рутински смо жирирали велик број приспелих радова из целе земље, било је и гостију из иностранства, а на крају смо утврдили добитнике награда. Највише признање „Златно пауново перо“ доделили смо, за колекцију фотографија, Јовану Вајдлу, пензионисаном фоторепортеру „Дневника“, који је по свим критеријумима знатно одскакао од осталих кандидата за награде. Када смо већ завршили наш посао, поново ме је привукла једна занимљива Вајдлова фотографија на којој је снимљен прелазак првог воза преко Жежељовог бетонског моста, преко Дунава код Новог Сада, далеке 1961. године. Приметио сам да се на слици види и више колега фоторепортера који камерама региструју тај значајан тренутак. Неке сам и препознао, као на пример Живка Вучића из „Тањуга“, који се с блицом наместио на саму локомотиву окићену цвећем, заставама и великим рељефом профила Јосипа Броза Тита. Вучић се, иначе, целог свог радног века налазио непосредно поред Тита, као његова сенка, па је и на локомотиви био одмах до његовог портрета!
Одједном, гле чуда, приметио сам човека, фоторепортера, који је силазио са бетонског лука. Изгледало је као да ће скочити на кров воза у пролазу.
– Па, ово сам ја! – гласно сам реаговао, тако да су ми сви присутни пришли и заинтересовали се за причу коју сам им том приликом испричао.
Ексклузиван снимак
Тог дана, када је нови мост у Новом Саду пуштен у саобраћај 1961. године, био сам уредник фотографије у новосадском недељнику „Трибина“. Са великим бројем колега, фоторепортера из целе земље, нашао сам се на митингу који је, у присуству око 50 хиљада грађана, одржан на прилазима новом мосту преко Дунава, са новосадске стране.
Свечани говор држао је Цвијетин Мијатовић, један од тадашњих највиших државних функционера, а касније супруг познате глумице Мире Ступице. Док је трајао говор, ја сам размишљао како да начиним ексклузивне фотографије за „Трибину“. Пало ми је на памет да се попнем на врх новог бетонског лука и да на њему сачекам пролазак првог воза! Док сам се пењао по луку, окупљена маса је више обраћала пажњу на моју вратоломију него на говор високог представника власти. То је приметио и један од чувара реда који је прво викао за мном да се одмах вратим, а када га нисам послушао, потегао је пендрек и кренуо на лук. Већ на првом кораку се несрећно оклизнуо јер је на ногама имао војничке цокуле оковане шунеглама.
Његов комичан пад је изазвао смех посматрача, што је чувара реда још више ражестило. Скинуо је ципеле, повезао их пертлама и забацио око врата, а потом у чарапама кренуо за мном. Кад ми се милиционер приближио на само неколико метара, чуо сам његове псовке, претње и схватио да је ђаво однео шалу. Помислио сам на сукоб који би могао довести до катастрофалног пада са велике висине, и то баш у тренутку када се на мосту појавио први воз.
Без много размишљања, одлучио сам се на нови ризичан корак. Преко уских бетонских спојница пошао сам ка средини моста и другом, паралелном луку. Не обазирући се на мог љутог пратиоца, који се тада двоумио да ли да крене даље за мном, задржао сам се за тренутак на половини између два лука, из птичје перспективе начинио сам неколико снимака у правом тренутку наиласка свечаног воза, а потом наставио, попут еквилибристе, прелаз према другом луку.
Када сам се окренуо, видео сам да је и милиционар кренуо ка другом луку. Успорено се кретао јер је био оптерећен ципелама око врата и својом опремом. Ја сам за то време брзо сишао са другог лука, на супротној страни, и ускочио у последњи вагон воза који је ишао према Петроварадину. Само неколико тренутака пре мог ускакакања у воз, снимила ме је камера Јована Вајдла и на тај начин постала сведок овог прилично драматичног догађаја.
Награде за уложени труд
Изашао сам из воза на жељезничкој станици у Петроварадину, сео у први аутобус, стигао у редакцију „Трибине“ и направио фотографије којима смо били задовољни, као и читаоци када су их сутрадан видели у листу. Касније сам од новосадских милиционара сазнао да су се шалили са њиховим колегом који ме је безуспешно вијао по луковима новог моста. Био је то млађи чувар реда из села, који је дошао као појачање на свечаност у Нови Сад. Мислио је да је на трагу неком шпијуну или терористи, па се зато толико трудио да ме се дочепа.
Мој труд је вишеструко награђен. Редакција ме је похвалила и наградила за објављену фоторепортажу са отварања моста, а за колекцију фотографија, међу којима су биле и фотографије новог моста, добио сам на изложби „Нови Сад и Новосађани“ прво „Златно око“. Био је то за мене велики стимуланс, па сам почео да размишљам и о првој самосталној изложби фотографија.