СА ПЕРОМ НА ПУШЦИ
Поводом једне изложбе
Друштво новинара Војводине је, заједно са Бесмртни мпуком, достојно обележило 9. мај – Дан Победе над фашизмом – поставком изложбе фотографија и докумената о «Књижевничкој чети» у Културном центру Новог Сада која ће, од 7. до 20. јуна, посредством „Словенске уније“, бити приказана у Градској библиотеци у Панчеву, а потом у Руском дому у Београду
Обично je стваралачки пут водио од новинарства ка књижевности, али са „Четом писаца” све je било другачије — рат je приморао књижевнике да постану новинари. Угледањем на главног уредника новина „Краснаја звезда” Давида Ортенберга развила се пракса укључивања писаца у новинарски рад. Међу ратним дописницима тих година били су Константин Симонов, Андреј Платонов, Василиј Гросман, Александар Бек, Михаил Шолохов, Олга Бергољц, Всеволод Вишњевски, Александар Толстој, Иља Еренбург и многи други.
Изложба je посвећена тзв. Чети писаца, али у ширем значењу тих речи. У оквире ове изложбе неће ући само оних 80 писаца који су се у јесен 1941. упутили на ратиште да бране Москву, него и сви совјетски писци, који су се борили за отаџбину са пером у рукама, a неретко и митраљезом, писци који су пружали отпор гебелсовој пропаганди, који су оставили своје родне куће и породице, који су погинули пред Москвом, Стаљинградом или Кенигсбергом, писци који су се смрзавали у опкољеном Лењинграду и они, који су дошли до Берлина, како би видели тријумф и посведочили победи совјетских трупа.
На десетине новина je свакодневно објављивало совјетским грађанима најновија дешавања. Шпалте нових бројева новина „Правда” сваке ноћи достављане су у опкољени Лењинград, како би његови становници могли да прочитају нови број у исто време, када и Московљани. Сваки дан у Москви, Лењинграду и Самари били су лепљени плакати „Окна ТАСС”, путем радија je преношен преглед премештања совјетских и противничких трупа, фронтовске редакције новина су одашиљале у етар и објављивале бројеве новина насталих у теренским условима. Хиљаде репортажа, бележака, обраћања и прогласа чинили су целовиту информациону слику, која je подизала борбени дух бораца, али и обичних људи.
У делима насталим крајем четрдесетих година и посвећеним Великом отаџбинском рату, још увек се могла чути радост победе. Већ кроз неколико година (педесетих година двадесетог века) у делима радост замењују туга и замишљеност. У новим приповеткама и романима о рату на првом месту није победа над непријатељем, него сам војник, његова свакодневица, његов унутрашњи свет. У делима се досеже потпуно друга психолошка дубина текста. Појављују се нови писци: Виктор Њекрасов, Васиљ Биков, Константин Воробјов, Јуриј Бондарев. Познате су речи В. В. Бикова: „Сви смо ми изашли из `Ровова` Њекрасова”, које говоре о почетку нове етапе поимања минулог рата, пре свега, као велике људске трагедије.
Изложба се састоји из два дела. Први део представља основне путоказе. Ha неким плакатима су представљене кључне тачке, које дају основни хронолошки преглед ратних дешавања. Са њима се преплићу и судбине писаца који су учествовали у њима. Писаца je представљено мало, само тридесетак, али настојање изложбе и није у томе да представи све писце који су били на фронту (што je и немогуће, јер их je било неколико стотина), него да осветли њихов подвиг увеличан фотографима Сергеја Струњикова, Јакова Рјумкина и Виктора Тјомина, из чије перспективе ми и данас можемо да видимо ту погубну, али уједно и јуначку страницу савремене историје.
Тек четрдесет година после краја рата, 1985, књижевни критичар Борис Руњин je, у часопису „Новиј мир” објавио своје успомене о служењу војске у „Чети писаца“:
– Haшa добровољачка чета je била необична по много чему и није довољно je рећи дa je она, пре свега, била попуњена професионалним књижевницима, члановима Савеза совјетских писаца – прозаицима, драматурзима, песницима u критичарима, јер она није одговарала уобичајеним представама о војним јединицама разврстаним no узрасном принципу. Овде нису били присутни само људи различитих поколења него сви они јасно опредељени да сав свој дар ставе у службу Отаџбини. Кадa се присећам времена добровољачке службе, од којих je u почела моја скромна војничка биографија, пред мојим замишљеним погледом, како u приличи да се говори у тим ситуацијама, непрестано се појављују једне me исте слике – исцрпљујући дневни u ноћни маршеви, строг поредак u премудрост ратне школе, jeднoлuчност изградње одбрамбених утврђења, нељудски умор, зној, који цури преко очију, кратки сан негде у шупи или под дрветом, стална жеђ, која се не гаси… Ипак, поред свих нетипичних физичких оскудевања преовладавало je необично снажно осећање суделовања у најважнијој ствари тога времена, као u неуморни осећај другарства u душевног јединства ca окружењем, који непрестано pacтe u јача.
Сад, сваки пут, када бих се нашао у Централном дому писаца, невољно бих се зауставио иcпpeд меморијалне табле ca осамдесет презимена московских писаца, који су погинули јуначком смрћу у рату. Половина њих су моји пријатељи — пријатељи из „Чете писаца“. Скоро cвu су погинули тада, у октобру 1941. или нешто касније. Морам дa признам дa сам се у почетку неколико пута ухватио како на том списку тражим u своје презиме. Tо, што га нa том списку нема, caдa осећам као необичну игру cyд6ине.
Свима њима вечна слава!
м.а.б.