OANA  ANDRA  ULIERIJU,  LIRSKA  UMETNICA  SVETSKOG  GLASA,  DANAS I PRE 22 GODINE

Planetarna kriza izazvana virusom korona, Kovidom 19 i dalje uporno paralizuje svet, pa i sve životne delatnosti i u našoj zemlji. I kako se dvorane za koncerte, dramske, operske i baletske predstave još nisu otvorile, nemam drugog izbora osim da sledim ideju divne i cenjene novinarke Jelene Dopuđ i pregledam svoje stare emisije (intervjue, kritike, muzičke skice) koje sam pripremala više od tri decenije za program na rumunskom jeziku Radio Novog Sada. Poslušala sam dragu koleginicu i evo šta sam pronašla! Pored fotografije i otkucanog intervjua sa sopranom Marijom Slatinaru Nistor, u dosijeu je sačuvan i razgovor s tadašnjom studentkinjom, mecosopranom Oanom Androm Ulieriju iz Bukurešta, koju sam upoznala pre 22 godine, kada je postala laureat 28. po redu Međunarodnog takmičenja Muzičke omladine u Beogradu, 1998, u disciplini solo pevanje. Oba intervjua su prevedena, kako na srpski, tako i na još pet jezika, kako bi se slušali u muzičkim emisijama Radio Novog Sada.

I eto, još jednom sam se uverila u ogromnu važnost društvenih mreža, pomoću kojih sam danas, posle 22 godine, pronašla našu umetnicu Oanu Andru, kao odavno formiranu solistkinju, sa zasluženim svetskim renomeom i pozvala je da sa nama podeli detalje iz života i predstavi svoje profesionalne aktivnosti u periodu od 1998. do 2020. godine.

Dakle, prvo sledi intervju sa Oanom Androm realizovan u Beogradu 1998. godine, a potom vam predstavljamo njena razmišljanjanja o tome gde je mesto današnjem umetniku i koja je njegova uloga i značaj.

Tog proleća, tada mlada devojka, puna entuzijazma, upravo na početku svoje pevačke karijere, bila je veoma ljubazna i rado je prihvatila razgovor, otkrivajući kako vidi život umetnika, koje su joj želje i planovi za budućnost …

Na konkurs Muzičke omladine u Beogradu je došla u pratnji svoje profesorke Marije Slatinaru Nistor, svetski poznatog soprana, koja je tom prilikom bila i jedna od članova žirija. Oana Andra je o svojoj mentorki imala samo reči hvale. Na takmičarskom nastupu u Kolarčevoj zadužbini su publika i žiri otkrili Oanin veoma senzibilan, na momente snažan, na momente nežan glas. Celokupan utisak koji je ostavila pevanjem, vladanjem scenom i otmenim držanjem doveo ju je do pobede.

 

Evo šta nam je neposredno pre proglašenja pobednika rekla ova mlada i darovita umetnica, slavuj iz Rumunije.

I.O.B. – Čestitamo Vam na uspešnom nastupu koji je odisao emocijama u finalnoj etapi uglednog Međunarodnog takmičenja Muzičke omladine. Odakle nam dolazi ova lepa gospođica sa glasom slavuja?

O.A.. – Zahvaljujem se na lepim rečima. Još uvek sam uzbuđena, jer samo što se završio finalni koncert ovog takmičenja.

Zovem se Oana Andra, to je moje umetničko ime, dolazim iz Rumunije. Ovo ime mi mnogo znači, jer mi je donosilo sreću, gde god sam nastupala. Pevala sam u Nemačkoj 1996. na jednom vrlo važnom takmičenju gde sam osvojila tri nagrade: treću nagradu žirija, nagradu žirija iz Tokija (gradu gde sam potom i više puta nastupala) „Bunkamura Orčerdhol“ i nagradu Simfonijskog orkestra iz Osnabrika u Nemačkoj. Posle ovog uspeha bila sam pozvana da pevam u Tokiju, u toj ogromnoj sali „Bunkamura Orčerdhol“, sa 2150 mesta. U Hamburgu, a i na drugim mestima gde sam pevala, bili su oduševljeni mojim nastupom.

 

Rođena sam u Bukureštu i od 7. do 18. godine sam svirala violinu, što mi je mnogo pomoglo da usavršim sluh. Zatim sam se upisala na Muzičku akademiju u Bukureštu, gde mi je tajne pevanja otkrivala primadona, gospođa Marija Slatinaru Nistor, koja me je s puno ljubavi upućivala u ovaj posao. Uspešnom izvođenju arije Šarlote iz opere „Verter“ Žila Masnea, takođe je doprineo rad s mojom profesorkom, koja je kod interpretacije mnogo insistirala na poštovanju stila. Pevala sam i ariju Rozine iz opere „Seviljskog berberina“, Đoakina Rosinija, mog omiljenog kompozitora. Moj glas odgovara Mocartu i Rosiniju zbog toga što sam koloraturni mecosopran s velikim vokalnim mogućnostima.

Još od malena sam znala da ću postati pevačica i ta ideja me je pratila kroz život. Zbog toga sam i učila violinu, i čim sam napunila 16. godina počela sam paralelno da studiram privatno i pevanje. Posle toga, normalno da sam odustala od violine i posvetila se pevanju, jer mi je ono donelo veću satisfakciju i bogatije duhovno ispunjenje.

I.O.B. – Šta radite u slobodno vreme?

O.A.. – Slobodnog vremena imamo manje, a naročito ja  koja sam paralelno s pevanjem pohađala i opersku režiju, zato što sam želela da proširim svoja znanja o operskoj predstavi. Ono malo slobodnog vremena što imam obično provodim čitajući. Volim da čitam i volim da šetam parkovima. Možda baš zbog toga i uživam u ovim stvarima pošto ranije nisam imala vremena za njh, budući da sam se posvetila učenju. Godine 1995. sam s ulogom Pepeljuge, iz istoimene Rosinijeve opere bila na turneji s Muzičkim pozorištem iz Brašova u četiri zemlje (Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Austriji i Holandiji) da bi 1997. pratila majstorski kurs maestra Alberta Cede, koji je specijalista za interpretaciju Rosinijevih dela. I ove godine sam daleko od kuće, u Mančesteru, gde sam zajedno s Evropskim operskim centrom imala turneju po čitavoj Velikoj Britaniji s ulogom Cecilija iz Mocartove opere „Lučio Sila“. Dakle, slobodnog vremena nemam, ali se putovanja prepliću i postaju veliko zadovoljstvo. Pevanje mi omogućava da vidim toliko predivnih mesta.

I.O.B. – Šta obuhvata repertoar mecosoprana Oane Andre?

O.A.U. – Na Muzičkoj akademiji u Bukureštu uči se pevanje lida, operskih arija i vokalno-simfonijske muzike. Mene vrlo mnogo privlači svet lida, solo pesama. Volim nemački lid, posebno Šubertove, Šumanove, Bramsove i Štrausove kompozicije, ali i francuske i španske autore. Na ispitu sam tumačila „Sedam španskih pesama“ Manuela de Falje. Učestvovala sam i u izvođenju Betovenove Devete simfonije, a isto tako i Mocartove „Krunidbene mise“, Bahove „Pasije po Mateju“ i drugim delima. Ovaj repertoar mnogo volim, zato što je raskošan i veoma zahtevan.

Ovde, u Beogradu, u Jugoslaviji sam se osećala jako dobro. Ljudi su vrlo gostoprimljivi. Posetila sam Crkvu Svetog Save, Kalemegdan. Tokom sve tri konkursne etape publika me je toplo prihvatala i pozdravljala. Bila sam prijatno iznenađena kada sam među posetiocima videla mlade koji su zainteresovani za ovu vrstu muzike. Zadatak umetnika kao i operskih reditelja jeste da ovaj repertoar što više približi auditorijumu, a naročito omladini.

Mladima iz Jugoslavie želim sve najbolje i nadam se da će što više uživati u umetnosti zvuka, kao i da će imati puno radosti, živeći u svetu muzike.

I.O.B. – Hvala Vam na razgovoru i želim vam puno, puno uspeha u budućnosti.

Šta nam donose godine života, a šta uzimaju od nas? Od trenutka kada zamišljamo svoju budućnost do trenutka kada ona postaje naša sadašnjost? Kako se savladava pređeni put, a kako se do njega dolazi? Ovo su samo neke od misli koje opsedaju umetnika…

Šta se desilo sa našom talentovanom devojkom i kakav je bio njen profesionalni razvoj? Ovo i još mnogo toga saznaćete u redovima, koje nam je napisala Oana Andra, danas poznata lirska umetnica, čije ime snažno vibrira i blista na svetskim scenama. Zahvaljujemo joj što je pristala da nam približi svoju stvarnost, jer nam je tako omogućila da ponovo otkrijemo i doživimo pobednicu konkursa u Beogradu.

O aktivnostima i događajima posle pobede na Takmičenju Muzičke omladine („Jeunesse Musicale“) 1998. u Beogradu:

O.A. – Nakon takmičenja te iste godine, učestvovala sam na majstorskim kursevima sa Regin Krespen, u Fondaciji Roajomon, a na kraju sam bila pozvana da pevam na koncertu u Teatru Šatle u Parizu. Takođe 1998. godine pobedila sam na dva međunarodna takmičenja: Međunarodno vokalno takmičenje u holandskom gradu Hertogenbošu (jedina nagrada u sekciji opere, kao i nagrada popularnosti) i takmičenje „Hulijan Gajar“ (Pamplona, Španija). Sledeće godine osvojila sam trofej „Kraljica Sonja”u Oslu i na Međunarodnom operskom takmičenju „Shizuoka” u Japanu.

Među članovima žirija ovih takmičenja istakli su se umetnici poput: Birgit Nilson, Kriste Ludvig, Hozea Karerasa, Tea Adamsa, Elene Obrascove, Kristine Dojtekom. A 2000. godine osvojila sam zlatnu medalju na takmičenju „Boris Kristof” (Sofija), ulogom Rozine u Rosinijevom „Seviljskom berberinu“. Ovim uspehom postigla sam da, počevši od studentskih godina, osvojim ne manje od 15 nagrada na prestižnim međunarodnim takmičenjima.

Pozivi su usledili s važnih scena kao što su: Teatro la Feniče, (Venecija), Teatro del Mađo muzikale (Firenca), Opera iz Monte Karla (Monako), Alte Oper, „Jaahrhunderthalle” i „Städtische Bühnen“ (Frankfurt), Simfonijska dvorana u Birmingamu (Velika Britanija), „Gewandhaus” (Lajpcig), Kraljevska opera Valonije iz Liježa, Tokijska filharmonija (Japan), Mediteranski festival na Malti, Sofijska nacionalna opera (Bugarska), itd. Godine 2001. postala sam prva solistkinja Nacionalne opere u Bukureštu, ali i Sofijske nacionalne opere i Pozorišta „Astra“ na Malti, koji su kroz stalne naše saradnje, postali moji umetnički duhovni domovi. Tokom svoje karijere sarađivala sam sa poznatim umetnicima kao što su Nikolaj Gjaurov, Ruđero Rajmondi, Džun Anderson, Renato Bruson, Fjorenca Sedolins, Inva Mula, Eva Podles, Dimitra Teodosiju, Hugo de Ana, Raul Himenez, Rokvel Blejk, Mišel Trempon, Alberto Rinaldi, Bruno De Simone, Frank Ferari, Endrju Šreder, Antonino Siraguza, Alberto Ceda, Marčelo Vioti, Frideman Lejer, Mauricio Benini, Oleg Kaetani, Korado Rovaris, Fabio Luizi, Pjer-Luiđi Pici, Peter Musbah, Plamen Kartalov, Bepo Morasi, Marko Gandini…

Karijeru sam započela kao koloraturni mecosopran, uglavnom se približavajući ulogama iz opera Rosinija i Mocarta, ali u međuvremenu sam mnogo obogatila svoj repertoar, kako u dramatičnom smeru – Karmen i Princeza Eboli „(Don Karlos)”, tako i u lirskom fahu, kroz sopranske uloge – Mizeta iz opere „Boemi“, Dona Elvira iz „Don Đovanija“ ili Grofica iz „Figarove ženidbe“. Tako sam uspela da pevam i meco i sopranske uloge u istim operama… Pored operske i koncertne karijere, napisala sam scenarija za nekonformističke scenske projekte, poput predstave „Tango Emociòn”, u kojoj sam istovremeno pevala i plesala, „Bolnica ljubavi” u kojoj sam tumačila različite likove, počev od pevanja starih nacionalnih pesama – neka vrsta „One Woman Show” („Performans jedne žene”). Napisala sam i skečeve za seriju nadarene dece, ponovo okupljene u projektu „Želim u OPERU!“ (u kojem su učestvovala deca koja nastupaju na raznim poljima sa svojim idolima, deca koja se odlično snalaze u tim žanrovima, a sve to u vidu emisije na velikoj sceni bukureštanske Nacionalne opere) ili predstave-priče-interaktivne igre „Avanture u carstvu OPERE“. Na nastavnom polju stekla sam titulu doktora „Summa cum Laudae” i bila pozvana da održim majstorski kurs za japanske studente u Hamamacuu.

O stanju umetnika u današnje vreme:

O.A. – Često razmišljam o pisanju knjige pod nazivom „Od katarze do … cirkusa“. Zabrinuta sam što je čovečanstvo u istorijskom periodu opadanja. U stara grčka vremena, amfiteatri su bili prepuni hiljadama ljudi koji su gledali strastvene tragedije po 4 sata. Tada je došla rimska civilizacija, koja je nudila manje pozorišta i sve više surovih predstava ili laganih dnevnih zabava u tim ogromnim koloseumima. Tek s renesansom, čovečanstvo je počelo da se zanima za kvalitetniju kulturu, za duboko razmišljanje i visoko umetničko majstorstvo… U doba u kojem živimo, međutim, teatarske kreacije su osiromašene ili modifikovane i spuštene na nivo površinskog zbog nezainteresovanosti širokih masa. Znam da takozvani operski reditelji (koji, uglavnom, nisu ni studirali na odseku za režiju) izbegavaju muzejski aspekt prikazivanja koji bi mogao postati sterilan, ali su, s druge strane, u težnji za inovativnošću po svaku cenu, napravili zaista smrtonosni skok u ovom muzičko-scenskom žanru, od muzeja do … laboratorije. Jedina briga, uopšte, ne samo u operi, danas je privlačenje javnosti nekim izmišljenim šokom ili jeftinom zabavom. To smo mogli videti u masmedijima i, na žalost, na operskim pozornicama, izuzev nekih iznimаkа.

Takođe, javnosti, publici nije dozvoljeno da otkriva i da bira. Agresivno reklamiranje i oglašavanje poslovnih agencija u bilo kojoj oblasti umetnosti pretvara auditorijum u društvo snobova, koje se ponaša u skladu s trendom koji postavljaju zainteresovani za zaradu u oblasti šoubiznisa. Površno stvorena i održavana slika je ono što je njima važno, ali ne nužno i umetnički kvalitet, na žalost.

Povrh svega, pojavila se pandemija Kovida 19, u kojoj je umetnost, kao i u svim kriznim situacijama, stavljena u poslednji red društvenih interesa… Verujem da je umetnikova dužnost da obrazuje publiku i da joj, pod bilo kakvim uslovima, ponudi kvalitetna umetnička dela. Bez obzira da li imate hiljade ljudi ispred sebe, da li ste na poznatoj bini ili ste u sobi sa 10 gledalaca, svi zaslužuju maksimalni angažman izvođača.

Iako sam bila u karantinu 70 dana, pokrenula sam sopstveni projekat „Usamljenost pozornice-sezona 2020” („Solitude Stage-Season 2020 – Show MASK Go”), koji sam snimala kod kuće, uz pomoć klavira, u ličnoj režiji  i sa predmetima koje sam imala  (nekoliko video zapisa koji su privukli hiljade pregleda na jutјubu). Ako javnost više ne može da ide u operu ili u koncertne dvorane, umetnikova misija je da on uđe u kuće ljubitelja muzike. Zbog toga sam jako zahvalna što postoji internet.

Ovo je bila prezentacija bogate aktivnosti cenjene i svetski poznate vokalne solistkinje Oane Andre. Ovaj dragoceni materijal nam, na jedan zanimljiv način skreće pažnju na poziciju muzičara danas.Veoma je važan način na koji Oana Andra predstavlja razvoj muzičke umetnosti u svojoj zemlji, Rumuniji i širom sveta, upravo zbog činjenice da оna deluje na međunarodnoj sceni.

U danima kada se efekti pandemije ogledaju u marginalizaciji kulture, stavljajući katance na vrata koncertnih dvorana širom sveta, umetnicima se nameće izazov da potraže nove načine izražavanja. Imajući potrebu da dopre do javnosti, Oana Andra je jedna od onih koja danas, uz pomoć novih tehnologija, ulazi u domove zaljubljenika u muziku, pevajući. Da li će se ta „nova normalnost“ o kojoj svi pričaju, sve više i više, nametati i u svetu muzike?

U svakom slučaju, zahvaljujemo mecosopranu Oani Andri, s poštovanjem i svim srcem, što je prihvatila naš poziv za novi srdačan susret, sada preko interneta, putem danas već ustaljenih komunikacijskih mreža.

Želimo joj dobro zdravlje i uspeh u budućnosti.

Ali ne bismo smeli završiti ovde naš tekst dok ne istaknemo, vrlo kratko, ogromni značaj Međunarodnog takmičenja Muzičke omladine u Beogradu, konkursa koji je iznedrio izuzetne muzičke umetnike svetskog glasa, koji su dalje gradili i održavali visok nivo interpretacije na važnim svetskim koncertnim i operskim dvoranama. Ovo takmičenje je osnovano 1971. godine, upravo da bi pružilo podršku najtalentovanijim mladim muzičarima na početku njihove umetničke karijere, a ubrzo je primljeno i u prestižno članstvo Svetske federacije međunarodnih takmičenja sa sedištem u Ženevi.

Muzička omladina Beograda, pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu grada Beograda, trebalo je da organizuje i ove godine 50. po redu Međunarodno takmičenje Muzičke omladine, (sada u disciplini violončelo, budući da je svake godine na programu drugi instrument).

Ovaj kulturni događaj је od izuzetnog značaja za našu zemlju, ali i jednа od 11 manifestacija od posebne vrednosti za grad Beograd.

 

Ileana Okolišan Baba