Ненад Грујичић: ДУХОВНЕ ВРЕДНОСТИ СУ ОДБРАНА И СТАЗА
Ненад Грујичић – аутор четрдесет књига поезије, прозе, есеја, критика, полемика, антологија, хроника, публицистике… Његов песнички опус исписан је подједнако у слободном и везаном стиху. Песме су му превођене на руски, енглески, немачки, француски, италијански, шпански, јерменски, пољски, грузијски, арапски, румунски, шведски, чешки, словачки, украјински, мађарски, македонски, русински и словеначки језик. Живи у Новом Саду, председник је Бранковог кола у Сремским Карловцима. Прве књиге и већину потоњих објавио код познатих београдских издавача, али и у Матици српској и другде.
Ове године поводом прославе 200 година од рођења великог песника српског романтизма Бранка Радичевића, и обележавања пола века трајања Бранковог кола, објавио је две обимне књиге: Цветник поезије (о) Бранку „Ао, данче, ала си ми бео” и „Коло, коло, наоколо – Појаве и портрети”, а ускоро се појављује нови том „Коло, коло, наоколо – Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари“. Бранково коло ће објавити и књигу свечаних беседа о Бранку, изговорених током пола столећа постојања Бранковог кола, као и Зборник радова са пролетос одржаног Округлог стола „Живот песничког дела Бранка Радичевића”. Такође, Бранково коло ће објавити заједничку песничку књигу двојице европских романтичара, Бранка Радичевића и Шандора Петефија, Бранка на мађарском, а Петефија на српском. Такође за септембар ће се појавити и на српском књига песама новог лауреате Међународне награде “Бранко Радичевић”, Иштвана Турција из Будимпеште. Током године појавиће се и нова Грујичићева песничка књига “Сонети о земљаској љубави”.
Како сте до сада обележили велики јубилеј: два века од рођења Бранка Радичевића?
Уз поменуте наслове и пројекте, на „Пролећним Бранквим данима 2024“, у знаку великог јубилеја: два века од рођења Бранка Радичевића, одржан је песничко-уметнички час на Бранковом гробу на Стражилову, 28. марта, дакле, на сам Бранков рођендан. На Стражилово смо дошли новом каменом стазом која ће пуно значити у будућности. Наступило је двадесет девет песника (толико година је Бранко живео), а млади глумци су говорили антологијску Бранкову поезију. Незаборавни програм с бројном публиком био је крунисан славном Змајевом песмом “Бранкова жеља” коју је отпевао Миодраг Миша Близанац уз гајде Максима Мудринића. Цели „Пролећни Бранкови дани 2024”, од 15. до 28. марта, протекли су у знаку великог јубилеја. То су датуми рођења Бранка по старом и новом календару. Недавно смо у Бањалуци и Крушевцу обележили 200. Бранкову годишњицу рођења са врхунским оперским певачима, драмским уметницима и песницима који су своје песме посветили Бранку.
Да, петнаестог јуна ове године обележили сте два века од Бранковог рођења и у Бањалуци?
Био је то предиван и потребан програм у Банском двору у Бањалуци. Много разлога беше за одлазак у главни град Републике Српске. Коначно, и сама идеја кола Бранковога у његовом „Ђачком растаку“ говори о потреби свесрпског јединства које је Бранко препознао још у своме времену када су Срби били под окупацијом два велика царства – турског и аустријског. Он разуђене Србе позива из свих крајева и именује по областима, пределима и (по)крајинама где вековима живе. Бранково коло је објавило преко тридесет књига песницима из Српске, то јест Босне и Херцеговине. У протеклим деценијама двадесет наших дуговеких награда („Стражилово“ и „Печат вароши сремскокарловачке“) отишло је у руке песницима који пишу песме ијекавицом. У Банском двору, Бранкову антологијску поезију надахнуто је певала талентована млада оперска певачица Ивана Милинчић, у клавирској пратњи Дуње Јанковић, а песме говорили бањолучки млади глумци Олга Скерлетовић Ђорђевић и Анандо Ченић. Затим су наступили тамошњи песници који су своје песме посветили Бранку Радичевићу – Ранко Рисојевић, Недељко Бабић, Мирко Вуковић, Валентина Милачић и Милан Ракуљ. Песникиња Бранковог кола Данијела Регојевић читала је Бранку посвећене песме Његоша, Змаја, Алексе Шантића, Авде Карабеговића, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић и Скендера Куленовића.
На самом отварању „Видовданских свечаности“ у Крушевцу, 26. јуна одржан је такође целовечерњи програм посвећен 200. годишњици Бранковог рођења. Били сте главни гост који је изговорио свечану беседу о Радичевићу истичући, поред осталог, да је он песник у српској традицији која никад није запевала у своме корену на такав начин као што је то урадио богодаровити Бранко Радичевић. Објаснили сте како је настао Бранков песнички култ и шта уствари значи његово коло у поеми „Ђачки растанак“. Затим сте по концепту крушевачке манифестације напамет казали три своје песме „Голуб и змија“, „Недеља“ и „Сремски Карловци“.
У Крушевцу се налази прелепа црква Лазарица од поседног духовног и културног значаја. Ту се причестила војска кнеза Лазара пред одлазак Срба у бој са Турцима на Косову Пољу. Бранко Радичевић је имао велику жељу да посети Косово и напише еп, али му се тај сан није остварио због прераног одласка из земног живота. Није хтео да почне писати епос док својом ногом не крочи на свету српску земљу. Поред моје беседе и поезије, поетско-уметнички триптих у Крушевцу обиловао је врхунским Бранковим песмама у незаборавној интерпретацију оперске примадоне Љубице Вранеш у калвирској пратњи Миливоја Вељића, те младих талентованих глумаца Данице Петровић и Александра Стојића. Биле су то, као и у Бањалуци, чувене песме „Девојка на студенцу“, „Укор“, „Кад млидија’ умрети“, „Молитва“, „Враголије“, „Никад није вито твоје тело“ и песма „Ој, Мораво“. Посвећена драмска уметница, Крушевљанка, Даница Петровић надахнуто је извеле делове из моје монодраме „Ја, Мина Бранкова“. Гудачки квартет „Максимус“ дао је уметнички печат свему на врхунски начин изводећи музику романтизма и савеменог доба. И овај програм остаће запамћен као несвакидашњи у славу два века од Бранковог рођења.
Издвојите понешто из будућег 53. Бранковог кола које ће бити одржано у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду, и трајати од 6. до 6. септембра, такође у знаку двеста година од рођења Бранка Радичевића.
У чувеној Карловачкој гимназији, манифестацију ће отворити угледни српски песник из Темишвара, Славомир Гвозденовић. У Темишвару Бранко је написао прву своју песму „Девојка на студенцу”, ту се и данас налазе земни остаци његовог оца Тодора и брата Стевана. А сутрадан на Стражилову биће свечано уручена награда “Стражилово”, признање најлепшег имена, за најбоље песничке првенце и за животно дело. Сат пре тога код Бранковог гроба биће одржан уметнички програм, положено цвеће и прислужена свећа. И биће код „Бранковог чардака“ одржан чувени Стражиловски митинг поезије где ће наступити такође песници који су своје песме посветили Бранку Радичевићу, аутори из мог цветника „Ао, данче, ала си ми бео”, али и неколико оних који су, мотивисани овим несвакидашњим песничким дешавањима, у међувремену написали (на пример, Бошко Сувајџић и Данијела Регојевић) своје песме посвећене Бранку. Цела ова година са програмима и манифестацијама Бранковога кола протицаће у знаку казивања стихова о Бранку, и његових песама дабоме. По томе је специфична 2024. година, због великог јубилеја који захтева такав концепт. Затим, много старог-новог, на пример овогодишњи, 33. Филозофски симпозијум протицаће такође у знаку Бранкове годишњице, али и 300. годишњице рођења Емануила Канта. Тема симпозијума гласи: “Звездано небо и морални закон”. Затим, у оквиру традиционалних “Хришћанских тема” говорићемо о молитви, понукани Бранковом антологијском песмом “Молитва”, а учествоваће сви досашањи високи достојанственици, духовници и уметници, који су на Бранковом колу иградили овако важан вишедеценијски пројекат. Уз двестоту Радичевићу, обележићемо и 100. годишњицу рођења Владете Јеротића, редовног учесника Бранковог кола, и 230. годишњицу оснивања Карловачке богословије “Свети Арсеније Сремац”. Уручићемо Међународну награду „Бранко Радичевић“ драгом госту из Будимпеште. Приредићемо самостално концертно вече српске оперске диве Љубице Вранеш. Уз леп уметнички програм, затим, промовисаћемо и поштанску марку ЈП Поште Србије, са Бранковим ликом поводом великог јубилеја, уз занимљиву додатну филателистичку причу о Радичевићу кроз време на поштанским маркама. Све ово тек је део богатог и несвакидашњег септембарског програма.
Рођени сте у Панчеву, у Банату, живели до шесте године у Шајкашу у Бачкој, али Ваш завичај је по родитељима у Поткозарју, у Приједору, где сте у повратку из Војводине учили и завршили основну и средњу школу. Ту сте провели четрнаест незаборавних година. Приједор, Козара, Поткозарје и Крајина као такви заузимају важно место и у Вашем стваралаштву, не само у песничком и прозном, него и у области народног стваралаштва у Крајини, у народу званих и певаних ојкача, поводом којих сте написали познату студију на ту тему и сачинили антологију која је имала шест издања, а седмо је у припреми.
Прошле године на Књижевним сусретима на Козари доживех да лепа водитељка, представљајући ме у приједорском позоришту, и сутрадан на славној Мраковици на Козари, изостави Приједор из моје биографије. Наравно да ме је то погодило, прескочен је најважнији период не само моје младости, већ читави вртови аркадијских слика које су ме учиниле „свевидећим оком“ поезије. То је период и место мог животног зрења у готовог човека који никад није заборавио завичај и родитеље. Одрастао сам у Гомјеници, а у селима Томашица и Пејићи код Приједора сахрањени су моји родитељи, бабе и дедови, моји преци. Не припадам оним несрећницима, оним снобовима који се, гле, стиде завичаја, и стављају га у попаран џеп. Нема малог и безначајног места на планети Земљи. Она је Божја творевина, и сваки кутак и завијутак, листак и каменчић, лептир и рибица, имају свој смисао и Створитељев примордијални план.
На Филозофском факултету у Новом Саду дипломирали сте на групи југословенска и општа књижевност и били главни и одговорни уредник студентског књижевног листа То јест (1978-1980), те уредник поезије у Гласу омладине (1980-1981). Присетите се тог доба!
Како да не. Уписао сам књижевност напустивши студије машинства. За околину и колеге личило је да сам начинио погрешан потез, међутим – све је било и остало у Божјим путоказима. То је било време без ратова, али и са идеолошким притисцима на слободу стваралаштва и интелектуалце. Као главни и одговорни уредник студентског књижевног листа „То јест” доживео сам тешке тренутке у дане Титове смрти. Било је то за мене младог нешто радикално ново. Лист је забрањен, престао да излази, а ја – без посла. Међутим, сада гледајући, све то ме је калило и јачало за будуће године.
Предавали сте књижевност у Војној гимназији у Београду 1982. године. Били сте председник Друштва књижевника Војводине (1993-1997) и председник Савета Међународног салона књига и Дана Лазе Костића у Новом Саду (2000 -2004). Каква је мисија удружења писаца данас?
Као редовни војник ЈНА, служећи у Рашкој, добијем крајем 1981. године изненадну прекоманду у Београд, на Дедиње, у Војну гимназију. И то беше Божја рука. Тако сам лакше одслужио војни рок с ђацима из свих крајева Југославије помажући им да пишу писма првим љубавима и својима у завичај. На предлог Раше Перића, „Међународни салон књига“ и „Дане Лазе Костића” у Новом Саду основао сам заједно с Јовицом Нешином, генералним директором Новосадског сајма. Захваљујући томе што је господин Нешин био из Ковиља, лако смо основали и награду с именом Лазе Костића, рођеног у том месту. Жао ми је што не остварисмо идеју да направимо вино „Међу јавом и мед сном“. Можда ће неко то урадити на Новосадском сајму, као успомену на поменуте познате Ковиљчане. Постоји мисија јаких писаца и људи, а удружења књижевника су данас еснафски патуљци у друштвеном контексту.
Већ својом првом књигом песама Матерњи језик (четири издања), отворили сте метапоетске слике језика и свести о чину стварања песме и позицији песника у свету. Присетите се рецепције те књиге о којој је много писано у Југославији.
Био је то за мене несвакидашњи догађај, нагло буђење младе личности на живој књижевној сцени. О књизи се неубичајено много писало, и можда баш зато нисам добио Бранкову награду ДКВ за првенац, али ме стигла Бранкова награда Матице српске (1978) и потом „Печат вароши сремскокарловачке” (1979). Исте године и у листу Политика на крају године будем проглашен за најуспешнијег младог песника у Југославији, заједно с младим редитељем Емиром Кустурицом, глумицом Меримом Исаковић, пијанисткињом Наташом Вељковић, социологом Тодором Куљићем… И ви млади напросто убрзано сазревате с обзиром да вам је књижевност велика љубав и потпуно сте јој посвећени, ништа вам није важније од тога. Не желите да прокоцкате ту прилику. Без обзира на људске сујете, зависти и подметачине, крећете се узлазном линијом коју непрестно напаја божанска љубав, и ви то знате и осећате. Напросто, лакокрило и посвећено певате и пишете. Више вам то није хоби, нити неко аматерско снатрење, већ радосна професија и судбина-срећа.
Знатан број својих песама говорите напамет, и недавно сте то показали у Бањалуци и Крушевцу. То су на пример песме: „Недеља“, „Сремски Карловци“, „Крајина“, „Голуб и змија“ „ Пресказање“, „Млеч“, „Пехар“, „Светлица“, „Поезија“, девети сонет из венца „Цваст“, мајсторски сонет из венца „Жижак“ с акростихом Марија Балковој, „Љубавна скаска“, „Тајни дах“ и друге?
То су песме које су остале у мени, нисам их учио напамет, напросто су заживеле и на тај начин. Добро је да песник може казати понеке своје песме напамет. Често се догоди да вас новинар изненади и затражи то. И не само новинар. Једноставно, немате књигу уза се, а потребно је казати песму. Разговор са сопственом песмом и публиком на тај начин је лековит. Понекад тако помогнете и другоме. Тешко је разумети песнике који ниједну своју песму не знају напамет.
Ваше теме су у распону од урбане и социјалне свакодневице, земне и божанске љубави, до универзалних, духовних и религиозних тема, панонског и крајишког миљеа и времена, те Вас стога називају „песником разлике“, како на тематском плану, тако и на обликовном. Део Ваше поезије поседује и сатиру, то јест иронична и хуморна сенчења атмосфере, па и гротескна и саркастична стања, али и бурлескне слике у прози, на пример.
Могло би се тако рећи. Моја мајка Стоја била је најпоузданији читалац свега што сам писао и објавио, једном је рекла мојој сестри: “Надо, па он је све опевао и описао!” Ето, можда се заиста ради о томе, о ширини тема и мотива, у надахнућу којем нема краја, о уживању у занату, о начинима певања и стварања на разноврсне начине, а да се увек препознаје моја боја израза и језика. Једно знам: никад се не умарам ма колико дуго писао поезију. И кад потом технички радим на текстовима, опет нема умора. То је она врста радости која се не може именовати дневним аршинима.
Поред слободног стиха, а осим катрена и дистиха, негујете песничке облике: сонет и сонетни венац, терцина и венац терцина, сестина лирика (велика сестина), квинта, малајски пантун… и друго. Четири сонетна венца („Жижак“, „Вихор“, „Тајац“ и „Цваст“) посвећена су Марији Балковој (име у акростиховима), од којих три чине изузетну књигу Пуста срећа (1994, 1995, 1996), која се појавила у три издања и овенчала тадашњом угледном наградом „Милан Ракић“ за књигу године. Написали сте, поред осталог, укупно десет сонетних венаца који редовно поседују завршни акростих од имена особе или неке појаве, на пример: „Надисати се душе“. Кажете за венац да јер мајсторска песничка форма.
То не кажем то само ја, моје је да то видим, знам и поштујем. Јер то је заиста тако – грађевина небу под облаке. То је искуство које ипак није дато свима. Била ме је назвала једна непозната жена и рекла да јој је Никола Тесла препоручио да само мени прочита своје песме. Ето и то се догађа мимо редовног самеравања времена и простора. Постоје духовни односи који су мимо материјалних. Нема ту шта да се дода, наш народ каже: У срећи се не узноси, у несрећи не падај.
Објавили сте целу књигу терцина посвећену Сремским Карловцима, Стражилову и Бранку, то јест знаменитим појава и личностима овог амбијента, везаних и за мисију Бранковог кола. Но, још раније Ви сте написали венац терцина који је, као песнички обик, потпуна новост у српској поезији (и шире); два таква венца појавила су се у Вашој књизи песама „Светлица“, у издању београдске Просвете. Осврните се на све то.
Када имате сложено и узвишено искуство са сонетима, венцима и другим песничким облицима, напросто вам се наметне да истражујете, да их населите оригиналним садржајем. А то вам живот донесе и постави на своје. И тако се све то роди и васпостави у уметничком и занатском контексту. С друге стране, у нашој савременој књижевности је веома слабашна свест о оваквим песничким облицима и формама. Мали број људи уме да то тумачи и анализира. Једноствано, немају компетенције нити искуство, појело их ново време са својим помодностима и великим убрзањима. Погледајте шта се догађа на тзв. друштвеним мрежама, ту је текст нико и ништа, појео га селфи. Међутим, поезија је јача што је више закључана у својим тајнама и вековним вештинама. Није добро да све одмах излети на површину и разбљузга се у естрадној мармелади. Не узвисујући се, ја пођеднако успешно пишем и слободан и везан стих. Имајте на уму да то није привилегија свих. Распомамљен тзв. авангардним покретима у 20. веку, слободан стих је готово уништио поезију засновану на музици и метру. Ти елементи кључно разликују поезију од прозе која се данас уствари визуелно појављује у облику поезије. Некакво уско тело текста на белини папира или екрана сугерише да се тобож ради о певању, а у питању је у бољем случају прозни запис, то јест Роршахова мрља произвољности.
Посебно поље представљају ваше поеме, досад их има неколико: “Покривање куће”, “Жабар”, “Вијадукт”, “Шеснаест година разапат на великом дрвеном крсту на Мраковици на Књижевним сусретима на Козари”. Оне су писане у слободном стиху. Недавно сте објавили књигу-поему “Козаро, сејо и прамајко (Речитатив о геноциду забораву и слободи)“, која је својеврсна интерпретација легендарне Козаре кроз призму савременог доба, а у гротлу страдања српског народа, нарочито деце, на Козари у Другом светском рату.
Поема је нека врста приче у стиху, мада морате и даље певат, и не престајати. Није лоше кад убаците неки народни двостих из тог краја па онда и сами с разлогом запевате ту тугу. Књига “Козаро, сејо и прамајко” отворила се плачем у песми која копа и трага у језику да изнесе истину на површину, да потре дневну лаж. Слобода је највећа тековина коју један народ може да има. Кад то све повежете са буквалним нестанком свога младог стрица Сретка Грујичића у Другим светском рату, и његово име пронађете много година касније у хиљадама гроздова српских имена на споменику на Козари, тада схватите да постоје циклуси и таласи у времену који ударају и на вас, и ви морате да реагујете. Ето, дошло је време у којем неки шмитовски странци хоће да вам узму имовину и душу, да вас поново окупирају и преименују. О томе певам на Козари, сеји и прамајци – не дам и браним: „Долази обновљени немачки режим да удари/ на нашу љубичицу и јагорчевину,/ на јабуку петровачу и крушку јечменку,/ на крушну мрву и погачу,/ на цицвару и попару,/ на кољиво и славски колач,/ печеницу и кртину,/ на варенику и сурутку,/ на васкршња јаја, луковину и детелину,/ стиже опасни режим на никад доплакане/ гробове и јаме безданке.“
Присуствујемо медијским извештајима са великих ратишта у релативној близини Балкана. Све делује „филмски“ јер се тренутно не тиче нас самих и наших живота, али са зебњом пратимо ужасне слике убијања људи и деце, жена и старих. Као да смо огуглали на присусутво зла и смрти?
Ово је предапокалиптичко време пуно слика светске језе и ништавила, међународне неправде и лажи. Наново установјујемо да планета није баш сигурно место за живот, да људско проклетство не зна за границе. Кад све то посматрам, чини ми се да неко намерно не жели да негује лепоту и мир, радост и срећу, како појединца тако и читавих народа. Ђавољи перпетуум мобиле ради на томе да живот не буде добар и хармоничан, леп и боголик. Несавршенство људске природе врхуни анималним поступцима у грабежу за материјалним. Као што у џунгли предаторске животиње нападају и једу оне слабије, тако је и међу народима и државама, на жалост. Погледајте историјске токове. То је кључ наше цивилизације, о томе је Његош певао, и додао: „Вук на овцу своје право има/ ка’ тирјанин на слаба човјека./ Ал’ тирјанству стати ногом за врат,/ довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија.“
Још је песник Вергилије рекао: Дух покреће материју! Има ли наде да духовно извојује победу над материјалним, то јест над злом и нечовечним поступцима данас на свету?
Духовна вредност се указује као привилегија изабраних. Она је наша једина одбрана и стаза. Чак је ратни освајач Наполеон рекао: „Постоје само две силе на свету: сабља и дух; на крају ипак дух увек побеђује сабљу.“ Ако је такав Наполен то знао, онда и нама другачијима није то тешко прихватити. Све буде и прође, па и ове ратне похаре и трубе око нас. Истина, оне остављају иза себе пустош и заборав. Погледајте тренутни маскембал на лицима западних политичара – то је опасно вашариште духовно некомпетентних људи. Густина медијског присусутва омогућава нам да то боље видимо него у ранијим временима. Али наш Алексије Радичевић, потоњи Бранко, свевремени српски песник божанског дара, испевао је и овај моћни стих: „Надо моја ниси ваљда пена“, призивајући тако и веру и љубав да нас окрилате и дају снагу позитивним настојањима и талентима да створе слободу и очувају мир, како у нама самима тако и у целом свету. Слава Господу и на небу и на земљи!
Разговарала: др Слађана МИЛЕНКОВИЋ, професор
