Некадашњи шеф стручног штаба свих шпанских великана, од Сарагосе и Овиједа, преко Реала и Атлетико Мадрида, до Барселоне, био је познат по стручности, знању и ауторитету, а највише га је као човека красила људскост. „Мистер“ је оставио трага свуда где је био, па га зато на Пиринејима многи славе и узимају за пример и дан данас.

Антић се ухватио у коштац и са националним тимом Србије, који је водио од 2008. до 2010. и после дуго година одвео га на Светско првенство (у Јужноафричку републику). Та сарадња са ФСС се није сјајно завршила, али се он вратио у Шпанију и наставио свој миран породични живот. Две године касније уследио је позив кинеског клуба у повоју, али са великим амбицијама, Шандонг Линенга. Искусио је и кинеску лигу једну сезону и био један од првих странаца који се у ту авантуру упустио.

Као фудбалер каријеру је започео у свом граду Ужицу, обукао је дрес Слободе 1967. Годину дана касније преселио се у Београд да би обукао дрес Партизана, клуба који му је остао у срцу до последњег дана. Каријеру је градио и у иностранству, прво у Фенербахчеру, па у Сарагоси, да би је 1984. завршио у Лутону.

Антић је увек био амбициозан и није имао времена за паузу. Између играчке и тренерске каријере прошла је непуна година, сео је као помоћни тренер на клупу вољеног београдског клуба – Партизана 1985.

Као играч Антић је 1976. са Партизаном освојио титулу првака Југославије. Са црно-белима је као тренер два пута узастопно освајао првенство Југославије (1986. и 1987), док је са мадридским Атлетиком 1996. освојио „дуплу круну“ што нико пре њега, на „Винсенте Калдерону“, није успело.

Свима који су познавали Радомира Антића остаће празнина у срцу, а Србија може да буде поносна да је имала таквог човека у иностранству који се њоме увек поносио и никада јој леђа није окренуо.

Антић је иза себе оставио супругу, сина, кћерку, две унуке и два унука.

Почивајте у миру, господине Антићу.