Поплава или Наполеон: шта је спречило Луганск да постане Славјаносерпск

Ростовска област, 24. фебруар 2022. ДОН24.РУ. Има и топономастичко-хералдичких инцидената! Славјаносербск – тако је требало да се зове срески град на Лугану са тек изграђеном фабриком топова у знак сећања на своје осниваче. За њега су смислили одговарајући грб: „У горњем, златном пољу, сребрни шлем славеносрпског народа у знак сећања на његово првобитно насеље. А у дну, у црвеном пољу, два топа од ливеног гвожђа постављена у крст као знак оближње Луганске ливнице. Грб је одобрен 29. јула (2. августа по новом) 1811. године од стране цара Александра I и до данас се вијори на виртуелним капијама Славјаносербска, где никада нису били изливени топови.
У то време, краљеви су мешали округе и покрајине као шпил карата, а сменило се и три цара. Забуна око датума рођења Славјаносербског округа траје до данас. Чињеница је да су у почетку планирали да потпуно нови град назову Славјаносербск и да га поставе главним градом округа, чак су направили и пројекат, међутим … цртали су на папиру, али су заборавили на гудуре.

Оснивачи

Подгорноје – Доњецк – Славјаносербск лежи на обалама Северског Донца, где су кречне падине скоро лишене вегетације. Није ни чудо што постоји локално име – Белогорје. У средњем веку постојало је још нешто – планине Алан. На интернету се козаци и Срби боре за право да се зову оснивачи Подгорног. Иако су у предписмено доба овде живели Кимеријци, Скити, Алани, Хазари, Половци – и то није све. Археолози су откопали хумке из касног бронзаног доба.
Да су Славјаносербск (Подгорно) основали Срби наводи се у Брокхаусовом и Ефроновом речнику, па чак и у Великој совјетској енциклопедији. У уџбенику „Историја Луганске територије“ (2003) каже се да је „Славјаносербск основала 6. чета коњичког хусарског пука Ивана Шевича 1753. године на десној обали Северског Донца код језера Криво и три Подгорна“. Истина, овде је била стационирана не шеста, већ осма чета, која никада није мењала своју нумерацију (за разлику од Каменог Брода, Вергунке и других чета).
Друго, први пут се насеље помиње у документима нешто раније. Преподобни Теодосије Макаревски у књизи „Грађа за историјски и статистички опис Јекатеринославске епархије. Цркве и парохије прошлог 18. века” извештава да су већ 1740. године „запорошки козаци живели овде у зимовницима и салашима, имали пољску цркву Покрова Богородице и са њом јеромонаха Самарског манастира”. Сумњив је и датум 1753. године, јер је тек у мају те године издат декрет Сената о формирању Славјаносербије, а хусарски пукови Јована Шевића и Рајка Депрерадовича у ова места стижу тек у лето 1754. године. Тако да се 1753. година мирне савести може назвати датумом оснивања Славјаносербије, али не и Славјаносербска.
Као што следи из „Ведомости (књиговодсвени докумена – списка)… о свим четама у бившим Прерадовићевим и Шевићовим пуковинама…” од октобра 1764. године, „село је у почетку стечено старањем покојног капетана Степана Сабова и доведено у садашње стање од његовог сина капетана Василија Сабова“. Породица Сабов стигла је у Русију 1752. године у пуном саставу. На списку официра хусарског пука генерала Шевића за мај 1754. године налази се српски капетан Стефан Сабов, 59 година, ожењен, три сина: Лазар, Василиј, Иван. Поручник Лазар Сабов је тада имао 31 годину, стигао је са женом и сином. 26-годишњи заставник Василиј Сабов био је удовац, али са два сина. Што се тиче Ивана, он је највероватније био малолетан. На списку се појављује и редов Јанко Сабов, 43 године, ожењен, без деце. С једне стране, можда је Степанов брат, али онда тешко да би био обичан. А у пукововима Шевића и Депрерадовића било је доста презимењака.
Осма чета није била бројна: војна лица – 44, помоћна – 46, „мушка“ – 46, „женска“ – 112. Укупно – 244. За разлику од других чета (на пример, у 2. чети, Вергунски ров: војна лица – 83, помоћна – 48), у Подгорном је скоро једнак број војника и помоћног особља. Дакле, у случају рата, сви људи из Подгорног шанца кренули би у поход: 44 хусара и два цивила, највероватније свештеник.
Према царском указу, граничари су требали не само да штите границе од напада кримских Татара, који су редовно вршени, већ и да учествују у ратовима. Много их је прешло преко леђа српских хусарских пукова. Упоређујући спискове имена различитих година, видимо како су се редови првих досељеника проредили: једни су пали на бојном пољу, други су се после победе над Турцима вратили у своју историјску домовину. Два ескадрона из Славјаносербије учествовале су у Седмогодишњем рату и заузеле Берлин и Кенигсберг 1760. године. У саставу Долгоруковљеве војске 1771. отишли су на Крим. Поручник Петар Лазаревич Сабов запажен је по вештом командовању ескадроном у бици код Гуробаламија 31. маја 1773. године. Срби су витално укључени у прву велику победу Суворова, када је 9. јуна 1774. године на Козлуџи, са дивизијом од осам хиљада војника, победио пет пута бројнији турски корпус. Затим су указом Војног колегијума два ескадрона Бахмутског хусарског пука послате да сузбију побуну Пугачова. Године 1775. главнокомандујући Бахмутског хусарског пука Иван Шевић добио је наређење да формира доживотни хусарски ескадрон за личну заштиту царице Катарине II. За то су изабрани само највиши и најлепши. Остали су се вратили кући и могли су да добију земљу у колиби у складу са својим војним чином: на пример, други мајор Василиј Степанович Сабов је добио 3.000 хектара у области потока Долгинког, где је основао Васиљевку (сада део Алчевска).
Новонастали властелини морали су да оснивају насеља, насељавају их „породицама и слободним људима“, плаћају општи порез на земљу и накнаду од рубље по особи. Међутим, сви војни и државни насељеници су и даље били обавезни да у случају рата попуне хусарске и лаке коњичке пукове. Према попису из 1778. године, 8. чета Подгорног шанца и даље се појављује међу такозваним војним селима, а међу додељеним дачама је село власника капетана Сабова на реци Белој.
Међу становницима Азовске покрајине је 1040 Срба (592 мушкарца и 448 жена), девет Балканаца, седам Македонаца, десет Словенаца. Ваља рећи да је међу оснивачима Славеносербска 1754. године било 223 Србина у пукововима Шевића и Депрерадовића, без жена и деце. Остале националности (Румуни, Молдавци, Мађари, Бугари, Грци) су мање заступљене. Почев од 1783. године, српска насеља су „изгубила карактер нерегуларних насеља“ и почела су да се називају државним селима: Черкаское, Хорошее, Кримское итд.
Године 1784. Подгорное се већ звало Доњецк – по реци. То је обласни град јекатеринославског намесника, који је ујединио Новоросијску и Азовску губернију и одвојио Доњецк од Бахмутског округа. У опису атласа за 1795. годину у списку насеља видимо села (рангиране даче) представника породице Сабов: Лугобеловка заставник И.С. Сабов, Константиновка (супруга мајора Петра Сабова Елизавета Константиновна, рођена Јузбаши, која је имање добила у мираз), Васиљевка са три млина мајора В.С. Сабова, Павловка заставник П.Л. Сабова и село Журское, мајор Л.С. Сабова са воћњаком, две воденице и дестилеријом. У самом Доњецку има само 105 домаћинстава и 429 становника (214 жена и 215 мушкараца).
Истраживач В. Подов тврди да је постојао план развоја за окружни град Доњецк. У тексту који објашњава план, речено је: „Овај град би требало да буде поново изграђен на десној страни реке Северски Донец на узвишеном, пространом и равном месту, у близини државног села Подгорни, које је преузело почетак њеног насељавања 1754. године под највишом привилегијом која је дата славеносрпском народу.“ Међутим, плану није било суђено да се оствари: Катарина II је умрла, а нови цар Павел I почео је да кроји Русију на свој начин, смањујући број губернија и округа. Године 1797. Доњецки округ се „упокојила у Богу“, а Бахмуцки је поново постао део Новоросијске губерније.

Где ће се основати град

Луганск у то време још није постојао, али је постојало село Лугански Завод. Град има своју историју од Катарининог декрета од 14. новембра 1795. „О оснивању ливнице у Доњецком округу близу реке Луган и о отварању рудника каменог угља који је пронађен у тој земљи“. У горепоменутом атласа за 1795. годину срећемо само државна села, некадашње чете: Каменка (Каменни Брод), Красноје (Красни Јар) и Верноје (Вергунка), која ће касније бити у саставу града Луганска. Вреди напоменути да су сви документи тог времена писани руком, садрже много грешака, лапсуса и произвољности. Због тога долази до забуне са топонимима и презименима (Сабов – Сабо, Јузбаш – Јузбаша – Јузбаши, Родаков – Радаков, Сентенин – Сентјанин, Чутиа – Чута – Чутја – Чут – Чутин – Чутер, итд.).
Тек у пролеће 1796. године радници и занатлије из државних фабрика Олонец и Липецк, столари и зидари из Јарославске губерније, затвореници из Херсона, Пољаци – учесници устанка Тадеуша Кошћушка, почели су изградњу фабрике у Луганску. Поред тога, царска влада је посебно куповала сељаке од земљопоседника Курске и Тамбовске губерније. Четири државна села су додељена фабрици: Фашчовка, Орехово, Петропавловка и Городишче, чији су становници били обавезни да копају и транспортују угаљ. Царица Катарина је 1797. удовољила молби директора фабрике Карла Гаскојна „да се од велепоседника Јузбашија купи или закупи 470 душа; због недостатка земље да се одвоји део од села Вергунки; да шуме које се налазе дуж Доњеца буду у фабричком власништву; да се пребаци 280 душа из Херсонског погона“.
4. октобра 1800. године подпапаљена је прва висока пећ, али произведена муниција – језгро, граната и бомби – није прошла тестове, пошто се показало да је ливено гвожђе лошег квалитета. У угљу је било превише сумпора, због чега је ливено гвожђе крхко. Луганска фабрика је изливала топове и топовске кугле од ливеног гвожђа из такозваних сибирских фабрика на Уралу, које пећи радиле на дрвени угаљ. Гаскојн је до краја живота покушавао да успостави производњу сировог гвожђа на локалном нискококсујућем угљу, али то је друга прича.
Од 1801. Русија има новог цара Александра I и нову административну реформу. Године 1802. легализована је Јекатеринославска губернија. Што се тиче Славјаносербског округа, постоје скоро еквивалентни датуми његовог оснивања: 1802. и 1806. године. Међутим, „Месецослов“ (или адресар-календар. – прим. аут.) са списком званичника, или општег стање Руске империје, који се издаје сваке године, говори нам о другом датуму. Године 1802–1807 у Месечнику нема Доњецког или Славјаносербског округа. Ту је Бахмуцки. Славјаносрпски се јавља 1808. године. Дакле, датумом његовог оснивања треба сматрати 1807. У архиви је пронађен „План среског града Славјаносербска, који представља његову локацију. Катеринослав. 1807“. Електронски примерак је бесплатно доступан у Председничкој библиотеци. Б. Јељцин. На план-мапи уопште не видимо Доњецк (Подгорноје), већ Луганск! На десној обали реке Луган је „Зграда Луганске ливнице“, на левој је препознатљиви Камени Брод са црквом брвнаром, среским и обласним судом, градском полицијом, продавницама хлеба, филистинским зградама, мостовима и гробљем. У левом углу – опис плана са симболима.
Десно – „Градови Славјаносербска, састављен је новопројектовани план за дрвене зграде од 30 квартова и 3 области за 300 јарди“. Следи опис насеља, тргова и зелене зоне. Да, да, остало је места за баште и воћњаке у близини реке Луган. Зраци улица полазе од централног трга са црквом са дневним боравцима и малим редовима, канцеларијама, кућама свештенства, трговаца, филистара, обичног народа. Нацртане су две области за трговину и сајмове. Нови град је планиран источно од Каменог Брода. Цар је 11. фебруара 1808. испод плана својом руком написао: „Нека буде према овоме. Александар“.
Али Славјаносербск на Лугану је остао нацртан на папиру. Први разлог је учешће Русије у ратовима са Наполеоном, други је поплава 1809. године. Генерални губернатор Новоросијске територије, коју су тада чиниле три покрајине – Херсонска, Јекатеринославска и Таурида, Арманд де Ришеље је известио цара: „Поред поплава у градовима Новомосковску, Павлограду и Бахмуту, које сам објаснио у другој половини марта, то се догодило и у граду Славјаносербску. Мост који је био преко реке Луган је 21. марта срушен до темеља, а 23. тамо је поплављено двадесет и шест насељеничких кућа, у некима од њих су уништене пећи, посуђе и ограда. Потпољен је и срушен подрум откупљивача вина, а поплављено је сво подручје предвиђено планом за изградњу града. Из овог писма је јасно који се град зове Славјаносербски“. Министар унутрашњих послова Русије, кнез Куракин, писао је губернатору: „После разматрања извештаја цар се удостојио да обавести да је за град изабрано неко друго место које није подложно поплавама“.
У Европи је био рат са Наполеоном у коме је учествовала Русија. Губернијска власт је препустила локалним елитама да одлуче где ће преместити Славјаносербск. Локални историчар Подов у својој књизи „Легенде и митови Донбаса“ пише: „Јекатеринославски губернатор је предложио да првак окружног племства, земљопоседник Сабо, као и окружни полицајац и градоначелник, питају државна села и грађане : да ли пристају на прелазак града Славјаносербска у губернијски град Доњецк. Међу предлозима су били Гарадишће као и Луганска фабрика, али даље од реке. Након дебате, одлучили су да крену путем мањег отпора и врате главни град округа у Доњецк. Међутим, централној власти је још увек недостајало времена. Почео је Отаџбински рат 1812. године, а затим је земља обновљена након инвазије. Тек 27. новембра 1817. Комитет министара је сазнао за допис петербуршког генерал-губернатора о преносу града Славјаносербска у Доњецк и о одобрењу плана за град Доњецк. У указу који је цар потписао Правитељствујушчем сенату стајало је: „Због локалних неприлика града Славјаносербска, Јекатеринославске губерније, склоне поплавама, наређујем да се овај град пренесе у Доњецк исте губерније, преименујући овај у Славјаносербск. . Александар“. Испада да су до 1817. године све окружне канцеларије остале у Камброду?
Занимљиво је да је Славјаносербски округ постојао до 1919. године, а Лугански никад није постојао, иако је од 3. септембра 1882. град Луганск постао центар округа, који је пре тога био само село под именом Лугански завод. И град Славјаносербск се тако зове до данас.
Што се тиче породице Сабов, у неким документима (од око 1787. године) они су неким чудом почели да се називају Сабо. Упркос чињеници да се њихов однос и континуитет лако може пратити кроз различите статистичке збирке, неки сматрају да се ради о различитим људима. У књизи Подова, у којој се помиње вођа среског племства Сабо, реч је, наравно, о Николају Васиљевичу Сабову, унуку Степана Сабова, оснивача 8. чете, или Подгорног шанца.

Извор: ДОН24.РУ – Светлана Медофф , специјални дописник ЛНР