РАДОСЛАВ ВАСИЋ, опанчар

Шта је нама данас прва помисао на опанак?

Скоројевићким схватањем српски опанак је у нашој свести временом престао да буде симбол порекла и најдубље старине народа, симбол који нас својим испреплетаним кожним опутама везује за вечност. Постао је оличење нечег заосталог, чега се практично треба стидети, упркос историјским чињеницама да је српска војска у њима извојевала најславније победе и донела слободу преосталим јужнословенским народима.

Опањкавању опанка послужила је злехуда изрека да су српски војници, заједно са слободом,  на њима донели блато у Загреб, Сплит и друге градове на западу некадашње К&К монархије.

– Ипак, када треба странцу дати сувенир и упечатити му сећање на Србе и на посету Србији, једна од неизоставних ствари је  опанак – вајка се Радослав Васић и скрушено додаје да се од тога данас веома тешко може живети.

Отац Боривој, као десето дете паора из Лока, дат је на изучавање опанчарског заната код Добривоја Урошевића, придошлице из Књажевца, који је 7. маја 1952, са дозволом бр.13289, међу осам других опанчара, у Новом Саду отворио своју занатску радњу.

Са Миром (девојачки Мићин) 21.12.1965. добио је сина Радослава.

Некадашња радња опанчара Урошевића и слика након уортачења са Боривојем Васићем

– Још као дете, играјући се у радионици, као да сам за свагда удахнуо мирис свеже штављене коже и ћириша и то ме је, уз очев занат, определило за животно занимање – поверава нам Радослав Васић Васке, један од последња два овдашња опанчара и власник малене радње на Тргу републике 17 на самом прилазу новосадској Рибљој пијаци.

Након завршетка основне школе „Иво Лола Рибар“ уписао је кожарски смер у Грађевинском школском центру „Јован Вукановић“, а како се добро показао на часовима обавезне праксе,  убрзо је добио стално запослење у фабрици обуће „Стандард“.

– Прошао сам све производне погоне и био пословођа у кројачници све док ме директорка Душанка Врањешевић није распоредила у комерцијалу на послове набавке – вели Васић тек накнадно схвативши да је школовањем припреман за долазеће време које као да се уротило против дугогодишње породичне традиције.

Била су то нека сасвим другачија времена – каже – и помиње да смо у околини имали бар три фабрике за прераду коже, и још више фабрика ципела, али да је савремена обућа, уједно,  увелико угрозила опстанак опанчара и убрзала одумирање овог старог заната.

– У невреме 90-тих, после пропасти наше кожарске и обућарске индустрије, као повратник са ратишта, пригрлио сам поново породични занат настојећи да у општој беспослици као приватник обезбедим приходе за скроман живот – наставља Васке описујући сва своја потоња домишљања и сналажења да новим производима и проширењем понуде одржи своју радњу.

Преображај српског опанка

– Нема ничег грђег него кад се опанак попапучи – наводи Стеријину јетку изреку из „Покондирене тикве“  не толико као жал за временом кад се, поводећи се за туђим утицајима у одевању, понашању и говору, обогаћено грађанско друштво с краја 19. и почетком 20. века одрекло традиционалних одевних предмета него више као новостечену навику садашњег потрошачког друштва да купује јефтину робу из Турске и Кине произведену од вештачких коже и пластичних материјала.

Данашња Васкетова радња са разноврним понудама за свачији укус и свачију ногу, али за које има све мање заинтересованих купаца

 – Сваки занат, изузев опанчарског, је и сада златан – неутешно закључује Радослав Васић спремајући се да откаже и затвори породичну радњу и потражи други уноснији посао којим би, после три деценије откако се као приватни предузетник осамосталио, обезбедио какву-такву пензију.

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.