МИЛАН МУМИН, таксиста у Њујорку

Нови Сад никада није оскудевао са младим бендовима, талентима и интересантним ликовима, фриковима из свих сфера уметности. Али, увек их је некако кочио централизам који је и онда постојао и сада постоји, али главни разлог је недостатак озбиљне дискографске куће. Овде је био  актуелан Радио Стотка. Ту су почели да нас форсирају. Кренули су да пуштају наше песме као хит недеље, а онда је уследио концерт године. Пре нас су били популарни Лабораторија звука, Балашевић, Обојени програм, а са њима су се Хантерси,   Атеисти, Ритам нереда и GBB први „дигли“ из Новог Сада.

– Све је пре тога морало да чека миг из Београда и Загреба  – каже Милан Мумин, гитариста, певач, писац текстова и аранжер састава присвајајући себи заслугу да је кумовао називу састава и био родоначелник певања на енглеском.

Пред аргументом да је енглески матерњи језик рокенрола на крају су попустили остали чланови, а назив је потекао из тренутних околности.

– Били смо још деца – 15, 16 година. Нисмо имали девојке у том моменту кад смо размишљали да оснујемо бенд, а чопоративно смо трагали за њима. Ја сам предложио да се бенд зове Хунтерс, јер смо били у лову. Мој ћале нас је духовито, али тачно звао Вагинални гоничи – сећа се Мимин.

Жутим таксијем улицама Њујорка кружи

Милан Мумин је рођен 23. августа 1971. у Новом Саду у породици угледног адвоката Александра Мумина. После завршетка основне школе Иво Лола Рибар и Карловачке гимназије уписао је студије права на новосадском Универзитету.

Одрастао је у улици Париске комуне 36, у љутом Блоку, покрај „Ж. Станице“ (то Ж се никад не образлаже шта је – то се подразумева), и како је од малена био опчињен музиком овде је са бендовима Лах, Ибис-Рајска птица, Ајатолах и Ма комерцијала начинио прве кораке у свет музике.

– Нико од мојих најближих није био посебно  музикалан. Са сестром сам се зезао – све ради, само немој да певаш! Али, очева мајка, моја баба Драгица из Колашина, е, она је имала заносан глас – сећа се да му је певала „Мој Милане, кад у војску пођеш“.

Баба Драгица,  сестра којој је саветовао да не пева и отац који је као глумац  два пута одбијен на Академији

После војске отиснуо се 2004, након турнеје са Балинтом Сомбатијем по Европи, Кини и Јапану, (као економски емигрант) преко „баре“ и као „полурегионална звезда“ гоњен неким  садомазохистичким ћеифом решен да се окуша у Америци.

– Каријера Хунтерса је била на врхунцу. Свирали смо, осим у Мађарској, Немачкој, Италији, Грчкој  и Словачкој на целом ex YU простору у Македонији, Босни, Републици Српској, Хрватској и Словенији, али смо се 2003. разишли. Као и онда, истрајао сам на привилегији да ми се могло кад хоћу, с ким хоћу и где хоћу – сведочи Мумин о својој непоколебљивости приликом животних избора.

Увек само свој

Краткотрајну пословну епизоду запосленика у Спортском пословном центру (СПЕНС) надопуњује од 2004. као возач жутог таксија у Њујорку.

– Сви су се из фамилије до тада изређали код моје тетке у Америци, само ја нисам био. Добијем ти ја туристичку визу 2003. и одем у Сан Франциско и тамо, од заједничких пријатеља, сазнам да бих могао да аплицирам за папире као музичар. То је посебан статус где доказујеш да си одређени ниво уметника за који тврдиш да јеси. Наравно, то ми није био никакав проблем, јер сам се исказао и као аутор позоришне музике за представе Госпођица Јулија и Сан летње ноћи, као и перформанса Weawer. У повратку, сећам се као да је било јуче, слетео сам у Минхен. Јеботе, кад је мене напало сивило! Шта је ово? Враћај се назад! – описује Мумин своју одлуку да има два града којима припада – овом нашем у којем има супругу Јелену и сина Марка Александра што га додатно веже да се не отисне занавек преко баре.

Отада живи на релацији Нови Сад – Њујорк у којем важи за својеврсног амбасадора новосадске (суб)културе.

– Мој амерички солистички првенац Asthma Sky из 2009. понудио сам Хантерсима, а како нису прихватили сарадњу и финансирао сам га сам – вели Мумин.

И како то обично бива, продуцент  Клеј Харпер, чувши музику из филма Lowe Hunters, после ласкавог приказа у Tajmsu, позвао га је у Атланту да би са тамошњом екипом, под именом Moomin, снимио амерички албум.

–  Иза другог, мог првог потпуно америчког албума, где финансијски нисам уложио ништа, нашла се читава тамошња машинерија која је стала иза мене. Ово ми је било једно фантастично искуство и огромна част да у срцу америчког југа свирам са њиховим најбољим музичарима, шта више, да ме они прате! Тим пре што сам огромни поклоник и велики фан тог звука– наводи Мумин иако би био најсрећнији да су иза њега били његови Хантерси.

Мумин у карикатурама Младена Ољаче.

Почаствован је, каже, поверењем да му дају да вози први жути електрични  такси Тесла у Њујорку.

– Тамо немам сталну кућу и стан. Изнајмљујем где стигнем, што ће рећи да паркирам такси по околним улицама. Током тестирања Илон Маск и екипа из Тесле звали су сваког јутра да им саопштимо недостатке. Било је мана, није да није, рецимо јако лепа квака, али није стилизован за такси, јер мораш да изађеш свакој трећој баби да отвориш врата. Али, тај ауто је сан снова – преноси Мумин своје искуство о којем је свако јутро рапортирао Маску, а овај  директно звао гаражу.

У таксију је дефинитивно нашао посао свог живота, јер ради кад и колико хоће, нема шефа, нема директора, кадгод  хоће може да оде на три месеца у Србију…

– Такси је непресушан извор информација и што је најбитније за мене – непресушан извор креативности. Безбројни стихови и музика су настали у том таксију, маса лудих идеја, тако да обожавам ту неизвесност посла, јер никад не знаш када ће ти и ко ући, где ћеш га возити… У Yellow cab-у не чекам позив телефоном, већ стајем на подигнуту руку. Немамо диспечера. Однедавно радим и за интернет програм позивања таксија – Убер, преко кога возим људе где треба, само нема кеша већ те накнадно исплаћују – описује свој посао Мумин поверавајући нам да има диктатафон на телефону и да често, кад му наиђе идеја, пева у колима, јер кад је креативност у питању и музика, у спонтаности је кључ.

Муминова животна шареница

Данас је, после 1987, поново вођа од 2011. окупљеног бенда Лове Хантерс.

У припреми је сингл који су снимили са Фрајлама, а поред две књиге препева његових ауторских песама на српски и стрип албума о њему припрема ново необично издање  несвакидашњих догађаја и својих необичних доживљаја.

Добитник је  Октобарске награде Града Новог Сада за 2019.

Фото: Приватна архива, Драган Кадић, Веља Лукић, Драгана Удовичић, Немања Николић

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.