ИТАЛИЈАНСКА ТУРНЕЈА ХОРА „ХАШИРА”
Међу петнаестак међународних такмичарских и фестивалских огледања Хора Јеврејске општине у Новом Саду „Хашира“, недавна италијанска турнеја коју је наш угледни тридесеточлани ансамбл остварио у другој јулској декади, чини се до сада најнапорнијом и најразноврснијом, а у извесном смислу и најбогатијом, па и најуспешнијом.
Права „школска“ шестодневна екскурзија повела је расположен, али и врло дисциплинован и добро припремљен, организован и мотивисан певачки колектив на познати, скоро две деценије стар Међународни хорски фестивал „Verona Garda Estate“, који је ове године (уз разумљив прекид за време короне) избројао своје 17. издање. Започета 26. јуна, манифестација је угостила 22 вокална састава из целог света, највише из Европе, и разуме се, Италије. Наша „Хашира“ наступала је у периоду од 10. до 14. јула, музицирајући на концертима који су комбиновали госте из Белгије, Аустралије, Америке и Холандије, заједно се после сваког програма опраштајући од публике чувеним стихом о братству међу људима широм васељене (из Шилерове „Оде радости“), односно финала Бетовенове Девете симфоније, као и популарном италијанском молитвеном песмом „Signore delle cime“ („Господар планинских врхова“) Ђузепа Марција, савременог националног композитора, оргуљаша и хоровође.
Занимљивост фестивала лежи и у његовој територијалној разуђености, будући да је ситуиран у мањим местима на обали и ближој околини језера Гарда, што уз сусрет певача из различитих музичких култура, подразумева и „муњевита“ разгледања ових питорескних насеља, као и неких познатијих градова, попут Вероне и Виченце, или прекрасног монденског летовалишта Сирмионеа. Будући да су концерти „Хашире“ одржани управо у завршним фестивалским данима, верујемо да ће, судећи по пријему публике, али и по разноликости, посебно аутентичности, првенствено традиционалног, понајвише световног јеврејског репертоара (али и српске и руске духовне музике), остати забележени као његови значајнији програмски и интерпретативни успеси и домети.
Испред хотела Borghetti, Parona
И овог пута, у 22. години од како ради с „хаширцима“, изванредна диригенткиња Весна Кесић Крсмановић је са својим певачима остварила прави подвиг, не само зато што је за сваки од четири концерта зналачки одабрала и с њима увежбала потпуно различит програм (укупно 32 композиције, од којих је и доста нових), него и што је и сама, својим ставом, ауторитетом, искуством и беспрекорном школом „правог“ диригента, оставила упечатљив утисак и на своје колеге који су водили поменута четири хора с којима се су Новосађани смењивали и суочавали. Такав утисак стекли смо већ на церемонији отварања завршнице фестивала у Пескјери дел Гарда (с песмом „Девојко мала“), а убрзо потврдили и на првом концерту у месту Лацизе у веронском округу. Певање у његовој парохијској цркви било је софистицирано, с правом мером сензибилитета и изражајности, уз дискретну, али тонски топлу и музикалну подршку младе пијанисткиње Јоване Варагић и деликатно „звецкање“ ситних удараљки Владимира Стојковића, и, као и увек, врло дирљив емотивни допринос кристално чистог сопрана Милице Палчек.
Посебна духовност красила је вече у базилици малог насеља Поцо, где је други концерт нашег хора био и својеврсна посвета захвалности његовом некадашњем, трагично настрадалом првом солисти, дивном човеку, великом уметнику, тенору и кантору Николи Давиду, с акцентом на песми „Авину малкеину“, с поново чаробним солистичким наступањем Милице Палчек, уз потресне тужбаличке одговоре целог хора. Дубок је био и укупни интерпретативни и слушалачки доживљај и осталих композиција, с такође ангажованим и веома осећајним упливом сопрана Данијеле Милосављевић и још троје мушких солиста, Алексеја Дарабуца, Милоша Шкорића и Велимира Матановића.
Нови изазов „Хашира“ је прихватила на миси у цркви града Порта ди Лењага (некадашњег војног утврђења и данашњег културног центра у региону Венето, с чувеним Театром „Салијери“) у којој је учествовала заједно с белгијским хором и три „своје“ нумере, са наглашеним, фино изнијансираним, водећим баритонским солом свог млађег члана Алексеја Дарабуца, у молитви „Тов леходос“. Потом је приредила и трећи концерт у истом храму, сада поново са својом сталном, већ 25 година присутном, уваженом и вољеном клавирском сарадницом Јулијом Бал (којој су колеге упутиле ретко срдачну добродошлицу), те још једном запаженом „улогом“ перкусионисте Владимира Стојковића, освајајући колико специфичним „ефектима изненађења“ („Енош“), толико и темпераментним, али и лирским аспектима извођења.
Најзад, завршна церемонија, која је окупила свих пет хорова у препуној цркви бајковитог планинског села Сан Бартоло дел Монтање (смештеног на готово 1000 метара надморске висине), била је сигурно за све учеснике овог дела међународног хорског фестивала „Verona Garda Estate“ и најатрактивнија. Како због промењених временских услова, срдачног дочека мештана у традиционалним народним, налик тиролским, ношњама и демонстрације пуцања из старог оружја „тромбини“, тако и због овација којима су посетиоци обасули све учеснике. Нарочито, чини нам се, управо наше „хаширце“, чије је надахнуто представљање, посебно одломака из „Виолинисте на крову“ (с Мирком Штарком и Данијелом Милосављевић) под сигурним и енергичним вођством Весне Кесић Крсмановић праћено правим скандирањем, па и заједничким певањем целог аудиторијума. Врхунац је означио ведри, ритмички и акцентски „убојит“ „Линђо“ Владимира Бердовића, који је у пуном расположењу и ведрини заокружио „Хаширин“ финални наступ у Италији.
Додела плакета у цркви Сан Бортоло
И, као последње изненађење, у повишено свечаној атмосфери, после поделе плакета свим заслужнима и заједничке традиционалне вечере, цело насеље и сви хористи и посетиоци били су обасјани величанственим ватрометом и фантастичним, у правом значењу апокалиптички опчињавајућим, брујем моћних црквених звона, који је дуго одзвањао целим брдовитим окружењем.
Пише: Марија Адамов
Фото: Приватна архива