ДНВ ОСУЂУЈЕ НАПАД НА НОВИНАРКУ ЕМИЛИЈУ МАРИЋ

Друштво новинара Војводине огласило се саопштењем поводом физичког напада на уредницу Новосадске телевизије Емилију Марић. Преносимо интегрални текст саопштења.

„И, шта сад? Хоћемо ли сад сви оћутати и немушто придодати Сталној радној групи за безбедност новинара и овај случај вређања и физичког насртаја на Емилију Марић у ионако подугачком списку оноликих угрожених извештача са – и у нашем граду – све учесталих протестних скупова?

Није никаква новина сазнање да новинарима прете, омаловажавају их и на све друге начине отежавају њихов рад, али је новост да их туку учесници тобожњег мирног протеста попут овог који су 17. и 18. октобра приредили припадници Еколошког фронта,  утаборени иза подигнутих барикада на „последњој линији одбране Шодроша“ како би спречили раднике кинеске компаније CRBC да започну радове на подизању четвртог моста преко Дунава.

Да ли је Емилија Марић, радећи свој новинарски посао, тек успутна жртва острашћених протестаната’?

Није.

Да ли је Емилија Марић провокативним питањима изазвала бес учесника који се изродио у насиље?

Све и да јесте, то никако не може бити повод физичком обрачуну, тим пре што их је изрекла новинарка, припадница „слабијег пола“.

Кад је реч нашој (све неугледнијој и незаштићенијој) професији, заправо се ради о много горем и по новинарство много опаснијем поводу.

Дуго прикривана – иза испразних зарицања прописаних Универзалном декларацијом о људским правима УН, која подразумева да свако има право на мишљење без утицаја са стране, као и право да тражи, прима и шири информације и идеје путем било којег медија, прокламација ЕУ о неометаном раду медија као кључног предуслова сваког истински демократског друштва које осигурава медијски плурализам и независно исвештавање – ривалство медијских кућа и погубна подела припадника редакција на „режимске“ и тз. слободне „независне“ медије нападом на Емилију Марић, препознатој у представницима „друге стране“, потпуно је огољена и позивом на линч је доведена до апсурда.

Ипак, истина је једна, да само „батина има два краја!“