АГРАРНИ ПОГЛЕДИ (3)-Обећања и очекивања

У Србији је сточни фонд уништен, па нема ни стоке ни меса за извоз! Примера ради, Европска унија (која годишње увози 700.000 тона јунећег меса) поручила је Србији да у наредних пола века од ње може да купи по 50.000 тона ,,беби бифа“ годишње. Примера ради, пре две и по деценије из СФРЈ се годишње извозило 54.000 тона, а од тога се само из Србије у свет отпремало више од 30.000 тона ,,беби бифа“. У 2015. години извезено је само 315 тона! Од тога, половина је враћена због лошег квалитета. У 2018. години извоз је био између 300 и 400 тона, а толико је било и у 2019. години.
У Европској унији има близу 500.000 милиона потрошача, а десет одсто њих хоће храну без ГМО, какву Србија може понудити. У бившем несврстаном свету је око 1,6 милијарди потрошача, где такође имамо бизнис – пријатеље, јер је више десетина хиљада људи који су сада тамо на руководећим позицијама, студирало је на просторима некадашње СФРЈ (понајвише их је завршило пољопривредне факултете) па су остале пријатељске везе, у које су уткани и економски интереси. Вољни су да улажу у производњу хране у Србији. Дакле, реализација ових пројеката захтева и оперативну разраду предлога за стране инвестиције (од укупних СДИ у аграр долази само 0,7 до 1, 6 одсто, што је веома мало).
Спровођењем свега овог у дело видело би се да у Србији влада општи интерес у коришћењу природних ресурса и у државној својини, уместо појединачних и рентијерских какви су владали до сада. Уосталом, да је тако било, показала је и пљачкашка приватизација у аграру, обављена уз помоћ државе, а у којој је свака трећа поништена. Приватизовано је око 350 фирми. Примарни произвођачи који су улагали у прехрамбену индустрију нису учествовали у приватизацији, нису добили деонице индустрије коју су градили, па сад цехове плаћају они – али и потрошачи. Сад више нема ни шта да се приватизује у овој грани, па је дошло време да се више ради на коришћењу генетских могућности створених сорти и хибрида (сад се користи тек 40 до 50 одсто), а после реиндустријализације, можемо да се окренемо већој производњи и преради, самим тим и извозу хране из Србије. Када би се све то урадило на реиндустријализацији аграра, учинили бисмо први прави корак ка спасавању пољопривреде и села.
Локације
Могуће локације нових или реконструисаних кланица за свиње биле би у Зрењанину, Панчеву, Сомбору, Нишу и Јагодини. Нове локације за кланице за говеда требале би да буду у Краљеву и Пироту. Кланице за живину треба изградити у Житишту, Бачкој Тополи, Пожаревцу и Лесковцу. Укупне инвестиције у све ове кланице, осим транспортних средстава и инфраструктуре, износе око 50 милиона евра. Инвестиције у матична стада и производњу сировина код домаћих фармера треба да обезбеде стратешки партнери. Међусобни економски односи партнера у овом послу дефинисали би се тако да производњу учине одрживом и кроз примену берзанских обрачунских цена за одређену производњу.

Препорука Европске уније
Европска унија, која годишње увози 700.000 тона јунећег меса, поручила је пре неколико година, на састанку у Привредној комори Србије, да Србија у наредних 50 година годишње може да извезе педесет хиљада тона ,,беби бифа’’. Дословце су рекли “удружите сељаке да то раде и да производе”. Уколико не буду удружени, не да ће пропасти него ће и нестати. Појешће их велике мултинационалне компаније. Али, док су купци из ЕУ у Србији тражили јунеће месо, креатори агроекономске политике су им нудили свињско месо. И то баш у време када ни грам свињског меса из Србије није могао да се прода у ЕУ, нити да се транспортује преко земаља чланица у друге државе. Разлог је била вакцинација против болести куге која је укинута после три деценије, 15. децембра 2019. године. Сада, да бисмо се појавили на том тржишту, потребно је најпре да прођу три године. За те три године треба да се обнови сточни фонд. Све и да су нас тог дана примили у ЕУ, потребно је да прође шест година како бисмо постали равноправни са земљама које су у последњем пријему ушле у ову заједницу.
Порука из Европе је: удружите се у производњи да не бисте нестали! Напуните стаје говедима и гарантујемо вам откуп договорених количина ,,беби бифа’’, говорили су представници ЕУ приликом посета ПКС-у. Да томе нисмо посвећивали пажњу, најбоље показује податак из 2015. године, према којем је тада из Србије извезено само 315 тона ,,беби бифа“! Иначе, од 1996. године Србија има дозволу од Европске уније за годишњи извоз 8.875 тона ,,беби бифа“. Али, тој бројци се никада није приближила. Ни данас, кад се тај извоз креће до 400 тона годишње!
Нисмо се примакли томе јер немамо стоке, па ни меса! Односно, када имамо, нема ко да га прода, па после тога, у знак протеста, испразне се стаје, па када га странци траже – ми га немамо. А кад има, онда уцењујемо сточаре, па нећемо да откупљујемо од њих! Спровођењем нове, будуће аграрне политике (која још није заживела) треба вратити поверење газдинстава и прво напунити празне стаје у Србији. Јер, поред већ празних стаја, код већине од 330.000 регистрованих сточарских газдинстава (где постоји само 15.000 – 20.000 јунади), оне су празне и у 200.000 празних кућа у Србији! Празне стаје неће моћи одједном да се напуне. Али бољом и стимулативном аграрном политиком, повратком поверења и радом из године у годину – то је могуће!
Низак раст производње
Све наведено допринело би и да се повећа бруто вредност аграрне производње у Србији. Посебно код малих произвођача. Од 570 газдинстава у нашој земљи највише њих, чак 217 И по хиљада, чине ситни, мали произвођачи који у просеку имају до два хектара поседа. Иначе, бруто вредност аграрне производње у Србији у 2014. години била је пет, а у 2015. години само 4,71 милијарде долара! У 2019. години достигла је око 5,5 милијарди евра. Та производња остварена је на 3,47 милиона хектара коришћених површина. Иначе, према најновијим подацима РЗС, у Србији има око 5,3 милиона хектара површина. Од тога су око 4,2 милиона хектара обрадиве њиве. Ретко кад вредност прелази пет милијарди долара годишње. Уколико би се ови планови о реиндустријализацији аграра остварили, то би допринело да се производња повећа бар за три пута! Управо зато наш цилј мора бити најпре – повратак у прошлост. То значи да треба да достигнемо ниво из деведесетих година прошлог века, па онда да идемо у повећање! Јер садашња производња још не достиже ни половину производње из времена које је неколико деценија иза нас.
Дакле, будућност Србије се налази у повратку у прошлост јер би то био наш највећи раст производње, а тиме и будућност која обећава! “Овакав симболичан извоз меса из Србије наноси велику штету националној економији и развоју, а доприноси пражњењу села Србије”, наводи бивши министар српске пољопривреде, др Вељко Симин. Док смо пре три деценије из Србије извозили свињског меса у вредности 762 милиона долара годишње, данас га увозимо. Само у 2018. години години увезено је замрзнутог свињског меса за више од 71 милион долара, а годину дана касније за његову куповину је потрошено 54 милиона долара. То је око 40.000 тона свињског меса и више од 20.000 тона меса треће категорије. Да губимо корак са светом, показује и чињеница да је регионални развојни центар Кине за овај део Балкана и Европе, који је био планиран у Србији, неочекивано лоциран у Загребу!
Проблем државне земље
Треба решити проблеме са државном земљом које, према подацима званичних институција И Министарства за пољопривреду Србије, има око 540.000 хектара. “Тренутно је слободно око 200.000 хектара које би требало дати младим пољопривредницима на бесплатно коришћење. Могу је остављати и наследници, али та земља не може бити предмет купопродаје”, истиче министар за регионални развој Милан Кркобабић. Проблеми са земљом засигурно су пореметити нашу пољопривредну производњу и егзистенцију, пре свега, војвођанских паора.
Питање државног земљишта је најважније питање које се појавило у Војводини у последњих 25 година. Ми ту причамо о 14.000 породица и 70.000 људи који су у озбиљном егзистенцијалном проблему. Јер, ако је “Железара Смедерево” са 5.000 запослених тако велики проблем да се о њему говори готово сваки дан, како то да 70.000 људи у војвођанском аграру није проблем? Око 100.000 људи у овом сектору остало је без посла за време пљачкашке приватизације уз помоћ државе јер они који су градили прехрамбену индустрију нису постали њени власници ни сувласници. Та грана привреде и фабрике које су градили, односно њихови нови власници, сад их уцењују за сировине. Цех плаћају потрошачи кроз скупе финалне производе! Државну земљу (бар половину, а то је више од 270.000 хектара) треба продати нашим сељацима, па тим новцем решити и проблеме српске пољопривреде. Од продаје домаћим сељацима добило би се око три милијарде евра. То би била прихватљива цена за српске пољопривреднике! А ако би политика одлучила, уместо продаје би то могли да буду и поклони за коришћење тих њива. Наравно, да се производња обавља кроз помоћ задружних система. После тога је могућа продаја произведене хране, а не сировина. Корист би била вишеструка. Користили би њиве, производили храну за домаће и светско тржиште, упослили би прехрамбену индустрију, запослили раднике, повећали укупну производњу.
Када би се евентуални новац од продаје још и паметно утрошио, не би требало да кукамо и причамо како немамо стране директне инвестиције. Јер, нико неће да долази где нема економске ни политичке стабилности. А ње у Србији, у овој области, ни данас нема. Како тврдити да је имамо, када је српски аграр за 20 година водило чак 13 министара! И сваки је имао своју стратегију, осим садашњег актуелног министра који је има у пракси. У фиоци стоји Стратегија која га је сачекала када је постао министар. Креирана је и донета за време када је министар била др Снежама Бошковић, а почео је да је спроводи министар др Драган Гламочић, па наследио и Бранислав Недимовић. Стопе раста у аграру су нестабилне у последњих неколико деценија. Да је било стабилно, у политици и економији, причало би се о два министра пољопривреде и конвертибилном динару! О конвертибилном динару данас нико не говори и то је табу тема! Са овим парама, које се налазе у земљи, решили би аграрне и многе друге проблеме!
Извоз и увоз аграра
Према подацима Републичког завода за статистику, у билансу размене пољопривреде и прехрамбене индустрије Србије с иностранством у 2019. години остварена је вредност од 5,7 милијарди долара. Извоз је вредан 3,62 милијарде долара (раст је 9,1 одсто) и увоз износи 2,09 милијарди долара (раст је 3,1 одсто). Суфицит у спољно – трговинској размени пољопривредно – прехрамбених производа износи 1,53 милијарде долара. Он бележи раст од 18,3 одсто, односно за 236,5 милиона долара је већи у односу на 2018. годину. Покривеност увоза извозом је 173,1 одсто.

Аграр Србије у 2019. години имао је пад производње од 0,1 одсто. За протекле три деценије има скроман просечан годишњи раст од 0,45 одсто. Стратегија о развоју аграра, донета средином 2014. године, предвиђа да ће се аграр до 2024. године развијати годишње по стопи од 9,1 или нешто блаже, 6,1 одсто. Та стратегија је одмах указивала на то да је нетачна и штетна за пољопривреду Србије, а продукт је 200 наших експерата који су ово ,,дело” написали на 145 страна. Стратегија је валидна, али живи, односно вегетира, само у столовима Владе Србије. Резултати у пракси и оно што у њој пише далеко су од реалности и потпуно су у раскораку. Била је то и остала само стратегија нереалних жеља! Односно, писана је за потребе политичара који су представљали њихове ,,успехе’’, односно жеље.

Најзначајнији производи аграрног порекла извоза у 2019. години били су: меркантилни кукуруз у вредности од 502 милиона долара, замрзнута малина у вредности од 234 милиона долара, цигарете од дувана у вредности од 196 милиона долара, свеже јабуке у вредности од 119 милиона долара, остали прехрамбени производи у вредности од 104 милиона, потом дуван за пушење у вредности од 101 милион долара, производи за исхрану животиња у вредности од 88 милиона долара и сирово уље од сунцокрета у вредности од 86 милиона долара. То што се извози из Србије у свет у највећем делу су сировине за производњу хране. Друге земље, које воде бољу аграрну политику, од свега тога би произвеле финалне производе који би у извозу донели земљи далеко већу зараду. Циљ нових стратегија мора да буде да годишњи извоз хране из Србије износи најмање 10 милијарди долара. А да за неколико деценија достигне и 30 милијарди долара. Такве планове аграрног развоја и трговине са светом имала је Привредна комора Југославије, а потом и Привредна комора Србије. Међутим, то је остало само на папиру, а никада до сада се није реализовало у пракси. За то неостварено никада није било одговорности надлежних.

На увозној страни, међу аграрним производима доминирају ижиљени дуван у вредности од 100 милиона долара, остали производи за исхрану у вредности од 98 милиона долара, цигарете у вредности од 62 милиона долара, сирова кафа са кофеином у вредности од 60 милиона долара, свеже банане у вредности од 57 милиона долара, замрзнуто свињско месо у вредности од 54 милиона долара и остали прехрамбени производи са какаом у вредности од 50 милиона долара. Прошле, 2019. године у Србију је увезено нешто више од 286.000 тона воћа, највише из Турске одакле је вредност увоза била 32,8 милиона еура, а следе Грчка и Еквадор. Највише је увезено банана, којих је у Србију ушло 77.867 тона у вредности од 50,7 милиона евра, а на другом месту био је лимун са увозом од 23.843 тоне у вредности од 19,1 милиона евра. Поморанџи је увезено 32 .000 тона у вредности од 15,6 милиона евра, док је у 2019. години увезено и 4.434 тона кивија у вредности од 3,2 милиона евра.
Суморна слика села
У Србији има 4.700 насељених места, а нестаје свако четврто. Најкраћи пут до уништења једне земље је изумирање села и уништавање аграра. Србија се сад налази на том путу. Најчешће се само говори о селу. Наиме, први корак ка уништавању учинили смо сами, јер смо села избацили из Устава. У њему пише да су све су то насељена места, а има их око 4.700! Од тог броја 1.200, или свако четврто, у фази је нестајања. Поред тога, у 1.034 села има мање од по 100 житеља, а у 550 има мање од по 50 становника. У земљи има око седам милиона становника, а више од половине живи у насељеним местима, односно селима која нестају! Јер у 86 одсто тих места опада број становника. Суморна је слика српског села, посебно брдско- планинских подручја. Јер, у селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, он је човек који треба да има и достојан живот! Србија се налази међу демографски најстаријим земљама у Европи. У њој годишње умре око 102.000 житеља, а роди се мање од 65.000 беба! То је на нивоу Првог светског рата. А села су некада била главна база за рађање деце. Дакле, само на основу морталитета годишње нестане по једна варош као што су Бачка Паланка, Бечеј или Неготин. Тренд смањења становништва наставиће се и до 2050. године, када ће Србија имати мање од 6,3 милиона становника. По томе ће се вратити на ниво од пре 100 година. Последњих година , у свет годишње са картом у једном правцу оде око 60.000 младих и школованих. То су све поражавајући подаци и ако се тако настави, већ за пола века бићемо мањина у сопственој држави. Сад можемо само да се бавимо тиме да се становништво не групише у три тачке, већ да буде равномерно распоређено. Људи се све више селе у градове где једва преживљавају, а нису стамбено обезбеђени и зато се све ређе одлучују за потомство. Тако данас у Србији има више од 260.000 момака и 100.000 девојака који су зашли у пету деценију, а да нису засновали породице. Разлоге због којих нестају села у Србији треба тражити у деценијама иза нас, када је почело запостављање села. Најбољи доказ је да 500 села нема асфалтни пут ни везу са светом, а у 1000 села нема ни продавнице. У њима се налази 50.000 кућа без власника и још 150.000 у којима тренутно нико не живи. У 2.000 села нема поште, у 230 ни основне школе, 2.760 села нема вртића, у две трећине нема ни амбуланте… Дакле, у Србији нису запостављена само села него цело рурално подручје. И док нам нестају и пропадају села, истовремено пропада и капитал од 1,5 милијарди долара које смо утрошили за школовање око 32.000 незапослених пољопривредних стручњака.
Да друштво зна шта ће са селом, имало би ваљану, реалну стратегију, односно акциони план. За последње три деценије раст аграрне производње у Србији је само 0,45 одсто! У валидној Стратегији развоја пољопривреде од 2014. до 2024. године налазе се нетачни, нереални и неоствариви подаци, програми и жеље. Уместо планираног физичког раста производње од 9,1 или бар 6,1 одсто годишње, у 2015. години био је пад од осам одсто, па у 2016. години толики раст, затим у 2017. години (када је суша нанела штете од 1,5 милијарди долара) пад од 11 одсто и – према подацима РЗС у 2018. години – раст од 15,7 одсто. Раст је постигнут захваљујући Богу и производњи кукуруза од близу седам милиона тона, као и пшеници од око три милиона тона. И те производе ћемо извозити и хвалити се са тим потезима. Истовремено ћемо увозити живе товљенике, њих око 400.000 комада годишње. Увозиће се и близу 40.000 тона меса најгорег квалитета за народ у Србији.
На 4,1 милион хектара обрадивих пољопривредних површина, вредност производње по хектару је око 1.000 долара. У Данској је то 14.000, у Холандији 17.000 долара. Зашто и код нас није бар 10.000 долара? Производимо мање од 400.000 тона свих врста меса, трошимо по становнику мање од 30 килограма годишње. Пре две деценије производили смо 650.000 тона и трошили по становнику 65 килограма! Да бисмо се вратили у прошлост, када смо извозили годишње 54.500 тона ,,беби бифа“ (30.000 тона из Србије), потребна је нова аграрна и социјална реформа. Јер, у 2015. години извезено је само 315 тона ,,беби бифа“, годину дана касније 415 тона, у 2017. години 480 тона, а у 2018. години поклана је готово сва јунад у земљи (било их је око 12.000) и хвалимо се са извозом готово 5.000 тона јунећег и говеђег, као и још непостојећих 5.000 нових тона меса у Турску. Како ћемо и у Кину обећаних 500.000 тона годишње, када је годишња производња тог меса само 70.000 тона?

Светло на крају тунела
Зрачак наде за бољитак, што је и светло на крају тунела, постоји захваљујући акцији ,,500 задруга у 500 села“, Министарства за регионални развој и Академијског одбора за село САНУ. До покретања акције, средином 2017. године, Србија је била земља у којој се годишње гасило по 100 задруга, а до 2020. године основано је близу 700 нових.
За последње три деценије, просечан годишњи раст пољопривредне производње у Србији био је само 0,45 одсто! Од демократских промена 2000. године то је 0,61 одсто годишње. Све ово говори да аграр и пољопривредна газдинства Србије већ деценијама имају обећања и очекивања о бољитку од креатора економске политике. То боље сутра никада да стигне већ данас. Сељаци су увек помагали земљи када јој је било тешко. То се видело за време санкција деведесетих година прошлог века, па за време ратова и бомбардовања Југославије, затим у времену нестајања јединствене државе, као и у време када је Србија поново постала самостална држава. Земљорадници су увек производили довољно хране за народ у земљи. Ни у најгорим временима, када су владале санкције па није било услова за сетву, када су бомбе падале, па ни данас, када је стигла корона, њиве нису остале незасејане. И колико год се засеје хране ће увек бити за домаће потрошаче. За извоз, мање или више. Међутим, држава им то никада није вратила, што се види по данашњем новом економском програму који треба да помогне привреднике после болести короне која је задесила земљу 2020. године. Јер, од намењених 5,1 милијарду евра за помоћ и оживљавање привреде, нема података са колико новца и на који начин ће бити потпомогнута пољопривреда. Једино се огласио министар без портфеља Милан Кркобабић, рекавши да по одласку короне задругари могу да очекују конкурс од око 600 милиона динара за бесповратну помоћ задругама. Он је најавио и 300 милиона динара додатног новца, што ће укупно у овој години бити око 900 милиона динара. По речима Кркобабића, у Србији тренутно постоји око 1.700 задруга, од чега је 700 основано од средине 2017. године, од када се реализује пројекат доделе подстицајног новца по пројекту ,,500 задруга у 500 села’’. До сада је Кабинет за регионални развој доделио 1,7 милијарди динара подстицајног новца за куповину опреме, механизације, за унапређење технолошких поступака, заснивање нових стада, оваца, коза, крава, као и за подизање вишегодишњих засада, а бесповратну помоћ добиле су 152 задруге широм Србије. Тако је помогнут живот за 6.120 породица у сиромашним деловима Србије. Поред Новог програма помоћи задругама за ,,дан после’’, за препород села ће бити искоришћено и 300 милиона динара, што укупно износи 900 милиона улагања у задруге и села Србије, не рачунајући новац који ће у пољопривреду и сеоске средине били уложен и мерама Владе Србије, наводи се у саопштењу кабинета Милана Кркобабића.
Циљ је да се помогне неразвијеним крајевима и ситним произвођачима. Јер, у земљи по два хектара обрађује више од 217.500 сељака. Међу њима је и 120.000 оних који имају у просеку више од по 70 година. А сваки дан су на њивама. Циљ је да се заустави исељавање из села и да се у њима покрену мали прерађивачки погони… Враћен је дух задругарства и мења се задружна мапа Србије.

Нестала задружна земља
Због приватизоване задружне земље, упућена је жалба Европском комитету за људска права. Војвођански акционари некадашњих комбината су написали: “Продате њиве (читај приватизоване) вреде две милијарде евра”. Савез удружења акционара (СУА) Војводине упутио је жалбу Европском комитету за људска права у Стразбуру поводом незаконите приватизације задружне земље. Бивши радници и акционари пољопривредних предузећа, као и задругари који полажу право на отуђене оранице, обратили су се и Европској комисији у Бриселу позивањем на поглавље 23 о приступању Србије ЕУ, које подразумева поштовање основних људских права и борбу против корупције.
Председник СУА Веселин Мухадиновић рекао је да ће бити затражено да, поред 24 спорне приватизације у нашој земљи, које су биле предмет истраге Републичког тужилаштва за организовани криминал (између осталог и на захтев ЕУ), 25. таква приватизација буде продаја 63 пољопривредна предузећа у Војводини. Према његовим речима, нелегално преписивање задружне и државне земље на нове власнике ставља приватизацију аграра на прво место проблематичних приватизација у Србији.
Од 1960 до 2000. године нестало је око 400.000 хектара задружне земље. Узурпирано је око 200.000 хектара те земље “претварањем” у друштвену, која је потом продата бизнисменима. Ако се рачуна да хектар кошта 10.000 евра, то је две милијарде евра опљачканих од народа. “То већ најмање 10 година знају сви надлежни органи, али нико ништа не предузима осим Савета за борбу против корупције чији се ставови, као и захтеви задругара, игноришу”, истиче представник акционара бившег Пољопривредног комбината “Први мај” у Руском Крстуру Михајло Катона.
У свом извештају о приватизацији и располагању пољопривредним земљиштем у јавној својини, који је достављен Влади Србије, Савет за борбу против корупције навео је да “непоштовање Закона о приватизацији и Закона о пољопривредном земљишту има за последицу да је десетине хиљада хектара пољопривредног земљишта променило статус из јавне у приватну својину без икакве накнаде, само на основу потврде Агенције за приватизацију да је купац друштвеног капитала измирио обавезе из купопродајног уговора”. Назначено је да је притом купац испунио обавезе за имовину “која није могла обухватити земљиште, јер је продавац имао само право коришћења на земљишту, које је могао пренети на купца, а не право својине”. Савет је указао на то да је претварање јавне својине на пољопривредном земљишту у приватну узроковало несагледиву штету чије тачне размере није могао да утврди, имајући у виду да Републички геодетски завод 2017. године није желео да достави последње податке о статусу својине на пољопривредном земљишту након поступка приватизације”.
Нема трага после Јерковића
Према ставу Савета за борбу против корупције, прикривање правих података јасно упућује на закључак да се штити приватни, а не државни интерес. Наведен је пример бизнисмена Милета Јерковића, који је у поступку приватизације пољопривредних предузећа располагао са преко 30.000 хектара најплодније војвођанске земље у државном и друштвеном власништву. Након раскида уговора са Јерковићем, у катастру је евидентирано земљиште у друштвеној, државној и мешовитој својини од 4.000 хектара, док за 28.000 хектара не постоји никакав траг – предочио је Савет за борбу против корупције.
У сваком селу да постоји задруга
И на крају: држава улаже 1,7 милијарду динара за обнову аграрних удружења. Сељаци су и даље неповерљиви. Без обнове села, Србија нема будућност – непрекидно понављају надлежни у држави, али и стручњаци. А један од начина да се оживе нека, готово нестала, места је – кроз задруге. Акција државе за повратак задругарства до сада је дала добре резултате јер је оформљено чак 700 нових задруга. То је ,,пионирски, али револуционаран посао’’. Бесповратним новцем државе, за две и по године биће помогнуто око 155 задруга, и то у укупном износу од око 1,7 милијарди динара. Са помогнут је рад у 152 мала задружна предузећа.То је и њихова шанса да се организују у време болести короне и да помогну сељацима у сетви, жетви, откупу производње и њеном плаћању. Са таквим радом ће и оправдати совје оснивање и постојање. То значи да је враћен дух задругарства у Србији. Досадашња акција учинила је да се побољша живот у 6.120 породица, пре свега, у пет најугроженијих и најсиромашнијих округа југа Србије. По речима креатора акције и вође пројекта Милана Кркобабића, министра за регионални развој у Влади Србије, акција ће трајати и даље, а циљ је да у сваком од 4.700 села Србије постоји по једна задруга. Оријентација је на прерађивачке капацитете, на више фазе прераде и обнову сточарства. Јер сточарство учествује само са 31 одсто у БДП пољопривреде, а баш оно преставља шансу за југ неразвијене Србије, али и земљу у целини. Ето, на југу Србије сада постоје 194 задруге, а у последње две и по године формирано је 90 нових!
Али, ситуација није иста па је у Малом Зворнику, како каже председник општине Зоран Јевтић, било речи да се оживи стара задруга, међутим, све је на томе и остало. Процес обнове задругарства се успешно спроводи, али ће бити настављена и даље, све док у сваком селу не буде постојала задруга. Сад их има око 4.700, а око 1.200 је у фази нестајања. Јер, у 1.034 има мање од по 1034 становника. Основана је једна задруга у Азбуковици и то за гајење оваца расе романовски, каже Мирослав Ненадовић, начелник Општинске управе у Љубовији. Они који су добили новац за те намене затражили су анекс уговора како би добили још времена и посао привели крају. Добављачи оваца нису до сада успели да им испоруче оно што је тражено.
На Пештеру још нема земљорадничких задруга које би, у сарадњи са државом, поспешиле развој сточарства у овом крају. Има интересовања, нарочито младих људи. Недавно смо са најбољим сточарима из Ђерекара, Тутина и околних села основали задругу „Пештерско стадо“, каже Фехим Куртовић, председник задруге. “Циљ нам је да се укрупнимо и боље повежемо”, каже он. У пиротском крају до сада су основане две задруге уз помоћ Владе Србије. Реч је о задругама „Стара појата“ из димитровградског села Жељуша, која је добила око 5,7 милиона динара, и „Дарови Лужнице“ из села Горчинце. Баве се производњом органске хране и прерадом поврћа, паприке за ајвар. Једина сточарска задруга у Поморавском округу, „Овчари 035“, добила је преко пројекта државе 7,4 милиона динара за набавку 250 оваца расе ,,виртемберг’’. Предвиђено је да сваки оснивач годишње задрузи враћа по седам грла. Потписан је и уговор о пословном споразуму са извозником и добављачем јагњади за Либију, који годишње извезе 24.000 јагњади. У краљевачком крају, с друге стране, влада нешто мање интересовање за овај начин удруживања, него што је то случај са другим регионима. Овде сада има само 18 регистрованих задруга. На југу земље, две задруге су добиле подстицајна средства, али проблема још увек има. Према речима Љиљане Трајковић из задруге „Пољаница тренд“, међу произвођачима још влада неповерење у овакав вид удруживања. Ту је и чекање на шалтерима, али и непостојање инфраструктуре и садржаја који би повезали младе у руралним подручјима. Задруга „Грин милк“ код Владичиног Хана, добијена средства искористила је за опрему, али и даље има проблем са откупом млека.
Сложене задруге
У Ариљу је 2018. године основана прва сложена воћарска задруга „Аграр еко-воће“, чији је директор Божидар Јоковић. Новац је утрошен на саднице малина и пољопривредну механизацију. Ова задруга окупља више од 150 произвођача, а ту су и пољопривредници из Врањске Бање, Петровца на Млави, Крагујевца и Велике Плане. Истовремено је основана и сложена задруга удружених воћара у Сланкамену које води Никола Котарац. Обе задруге добиле су бесповратно по 500 хиљада евра од Министарства за регионални развој Републике Србије. После њих у 2019. години још две задруге су се прикључиле сложенима. Сад их у Србији постоје четири. Циљ постојања сложених задруга је да у прелазном периоду оне обављају послове некадашњих великих комбината. ,,Прогреса’’,”Генекса’’ и сличних. То је и саставни део акције ,,500 задруга у 500 села’’ коју успешно води министар Милан Кркобабић. Јер, без успешне задруге у Србији данас нема ни успешног села. То нам говоре и примери у Војводини: Клека, Сланкамена, Крајишника, Бачког Петровца и других.

(Аутор је публициста, књижевник, члан Националног тима за препород села Србије и Научног друштва економиста Србије)