Људи с три ока (61): Ђока Мијатовић-ПРВИ СОЦИЈАЛИСТА-АВАНТУРИСТА

Новосадски доктор Ђорђе Ђока Мијатовић, први социјалиста у Војводини, путовао као лекар на енглеским бродовима и из далеких колонија донео албум с фотографијама, али и болест од које је умро када је имао само тридесет година

У деветнаестом веку, када је у Новом Саду стасавало савремено грађанско друштво, многе опаке болести, међу којима је била и неизлечива туберкулоза, покосиле су низ интелектуалаца а међу њима и младих лекара од којих се очекивала највећа помоћ у лечењу оболелих. Једна од тих трагичних личности је и доктор Ђорђе Ђока Мијатовић син Гавре Мијатовића, једног од тада најбогатијих новосадских трговаца. Докторова кућа се налазила, а и сада постоји у Пашићевој улици, у суседству Платонеума и Саборне цркве.

Индонезија

После студирања права у Пешти и на Сорбини у Паризу, Мијатовић је наставио стидије пољопривреде у Америци, а потом медицине у Цириху. Када је докторирао кренуо је у „френт“, по тадашњем обијачју,да прође свет, стекне искуства, пре него што се устали код своје куће. Постао је лекар на енглеском прекоокеанском броду и обишао Египат, Кину, Индију, Индонезију,…
Са пута по острвима Индонезије донео је кући занимљив албум пун фотографија које је највероватније сам снимио у тим егзотичним крајевима. Очигледно је користио и услуге професионалних фотографа, што се да закључити по њиховим рекламама штампаним на неким фотографским копијама. Албум се већ више од стотину година чува и сада је међу раритетима Музеја Војводине у Новом Саду. Његовим се садржајем озбиљније позабавила др Федора Бикар, виши кустос, која је о том албуму написала научни рад објављен 1985. године у годишњаку „Рад војвођанских музеја“.

Федора Бикар је само на једној групној слици препознала Ђоку Мијатовића, у друштву холандског резидента Палма са регентом Шиво Авојом и његовим чиновницима. Можда је и то знак да је доктор
чешће био са друге стране камере и сам снимао фотографије које је донео кући са делеког путовања. На сликама су високе личности Јаве, Борнеа, Суматре и околних острва. Оне су супротстављене сликама слугу, кулија и других обичних људи разних професија. На већем броју слика су приказане природне лепоте тих крајева.

Тестамент

Пошто је већ био сарадник Светозара Марковића и присталица социјалистичких идеја доктор Мијатовић је и на својим путовањима по свету испољавао приврженост праведнијем социјалом односу међу људима. Тако и на фотографијама из Индонезије доминирају социјална нота и разлике које постоје између богатих и сиромашних.
Када се очекивало да ће се Ђока Мијатовић скрасити у Новом Саду и посветити здравственој заштити својих суграђана и распламсавању социјаклистичких идеја(што је он и покушао покретањем листа „Једнакост“) испоставило се да је на својим путовањима по свету тешко оболео и да му лека нема!
„Ја умирем ,а са мном пропада сва она научна спрема, све оне драге ми мисли које сам пуних 15 година прибирао и неговао, да их пренесем на жртвеник српске просвете и напретка. Али, ако пропада моје знање, не дам да пропадну моја средства без користи за народ. Ја завештавам моје имање, да се од њега оснује фонд за издавање социјалистичких и природнонаучних списа…“.Тако је Мијатовић записао своју последњу вољу пред сведоцима, пријатељима, познатим Новосађанима Петром Попадићем и Арсом Пајевићем. У том документу он је , такође, изаразио жељу да се под управом Матице српске формира научни фонд, под његовим именом, „из којег ће се награђивати само социјалистичка и природно-филозофска дела, која су од највећег утицаја на развитак човечанства.“

После смрти Ђорђа Мијатовића, који је сахрањен на новосадском Алмашком гробљу, његова супруга Софија, с којом је био у браку само три месеца, удала се у Пешти за др Младена Мађаревића.

Као наследница, незадовољна тестаментом, покренула је спор пред судом и оспорила стечено право Матици српској да руководи научним фондом, што је угарски суд и потврдио. Тако докторова жеља није заживела. На др Ђорђа Ђоку Мијатовића сада у Новом Саду подсећају само једна улица која носи његово име и албум с фотографијама које је донео с Далеког Истока.

Пише:Боривој Миросављевић