Раденко Гајић – СВЕТ ХЛЕБА (I) – ХЛЕБ КРОЗ ИСТОРИЈУ
Хлеб је много више од основне намирнице – он је симбол живота, заједништва и трајања кроз векове. Од најстаријих цивилизација до савременог доба, хлеб заузима посебно место на трпези. Његов мирис буди успомене, а његов укус повезује генерације. Кроз одабране одломке из књиге Раденка Гајића „СВЕТ ХЛЕБА”, које ћемо у неколико наставака објављивати на нашем порталу „Војвођански новинар”, читаоци ће имати прилику да завире у богат и слојевит „свет” хлеба, његовом културном, симболичком и друштвеном значају.
ОД АНТИЧКИХ ВРЕМЕНА ДО ДАНАШЊИХ ДАНА
Не може се са сигурношћу тачно утврдити када су људи први пут у својој историји употребили жито у исхрани, али се са доста сигурности може рећи да је то било још у каменом добу. Поуздано се, ипак, зна да је најстарија биљка у људској исхрани била просо, јер је семе ове житарице нађено у многим гробницама и пирамидама старог Египта поред мумија. Јечам и пшеница су били познати Кинезима још пре пет миленијума.
УЛИЦА ПЕКАРА У ЈЕРУСАЛИМУ
Када су напустили номадски начин живота и настанили се у сталним стаништима, Јевреји су почели да пеку и хлеб . У почетку су овај посао обављале искључиво жене, свака у свом домаћинству, да би га временом преузели мушкарци који су се почели бавити пекарством у виду заната. У то време пекарско звање у Палестини постаје веома распрострањено па је сваки град имао своје пекаре. У Јерусалиму је, на пример, у то доба читава једна улица припадала пекарима у којој су на окупу били сви мајстори овог заната.
Хлебови старих јеврејских пекара били су округли, пљоснати и према средини мало издигнути, а једва као прст дебели (високи). Обзиром да су били врло мали, један човек јс за један оброк морао узeти најмање три хлеба. Ти први хлебови у Јевреја личили су на омање земичке. Да су били заиста мали сведоче записи из Старог эавета, који говоре о слављима на којима је уз два врча вина поједено и до две стотине хлебова. Сазнање о величини хлебова у Јерусалиму даје одговор и на питање: зашто Јевреји хлеб никада нису секли ножем већ га увек ломили прстима. Било је то техничко а не религиозно питање, јер би било неприкладно тако мале хлебове сећи ножем.
ХЛЕБ У МЕСОПОТАМИЈИ
Народи старе Месопотамије су се често у тешким борбама сретали са суседним Египћанима, али и Јеврејима. Не чуди стога што су и нехотице трпели њихов утицај, не само у области бојне технике, него и у области културе, обичаја, начина живота и исхране. И предсумерски народи су се претежно хранили разним кашама од житарица и хлебом. Реч која означава пекара – ендиб потиче још из предсумерскоr времена о чему постоје докази из 5. миленијума.
Уместо ручних млинова житарице су се тада млеле у плитко издубљеним каменовима које су их мрвиле. Хлеб се справљао од јечменог, касније и од пшеничног брашна. Било је то у ствари сасушено тесто умешено од брашна и воде које је лепљено на зид загрејане пећи или на врели камен. Понекад су га пекли и у врућем пепелу. У Месопотамији је печен хлеб различите величине и облика, припреман је и препечен хлеб, а посластичари су правили тада чувене колаче од датуља.
ДЕВОЈКЕ МЛИНАРИЦЕ У ГРЧКОЈ
Стари Грци били су веома цивилизовани. Наука и уметност су цветале, а трговина је била нека врста тајанственог заната једне мале класе непродуктивних грађана, док је читава привреда тог доба лежала на маси робова. Робови су били покретна својина повлашћене класе чији су припадници могли несметано да се посвете духовном раду, науци, уметности и политичком животу.
У таквом окружењу мешење и печење хлеба обављано је у оквиру сталног кућног рада, као и свакодневно припремање друге хране. Млевење жита и мешење и печење хлеба у сиромашнијим породицама обављале су жене домаћице, а код имућнијих то је бпо посао робова.
Стари Грци су знали за три начина вршидбе: помоћу животиља (коња или магараца ), помоћу справа које је покретала (вукла) стока и помоћу млатила. Најстарији начин вршидбе био је уз помоћ животиња.
Легендарни Хомер овако описује вршидбу: .Ареа (гувно) се начини насред каквог простора, нзручи се жито, а коњи и мазге гажењем потковицама истресају зрна. По страни се налазе хајкачи који нагоне коње на брже кретање у круг.“ Овакав начин вршидбе практикован је и код Египћана.
Пре него што се приступило млевењу, нека жита су пржена, нарочито јечам, јер се од њега правила једна врста јела звана палента. Палента се припрема тако што се јечам прво покваси, а затим осушен и испржен ставља у ступе и тако иситни. Камене ступе, пронађене су у рушевинама древне Троје, а чести су мотиви па разним античким вазама. Исто тако доста рано се зна и за разне врсте жрвњева. За стару Грчку има доста података који говоре како се овај стари народ мучно да би дошао до брашна и хлеба.
ГАЈИЋ (Златомира) РАДЕНКО, рођен 1944. у селу Причевић општина Ваљево, новинар и публициста у пензији, подпредседник Новосадског клуба, члан Малог историјског друштва у Новом Саду од 2010. године. Новинарством се почео бавити 1971. Уређивао је листове: ,,Млинпек“, АИК „Нови Сад“, ,,Билтен“ општинске организације Савеза резервних војних старешина општине Подунавље, ,,Данубиус“, главни и одговорни уредник „Весника“ од 2000. -2020. информативног гласила Новосадског клуба. Био је председник и секретар Актива новинара фабричких листова Новог Сада у више мандата и члан УО Друштва новинара Војводине (1990-1995.) Добитник је многобројних награда. Своје текстове је објављивао у листовима: „Дневник”, „Вечерње новости”, „Хлас луду”, „Руске слово”, „Долгозок”, „Кафанама”, часопис за културу и уметност „Кровови”, и „Светионик”, парохијски лист храма Светог апостола Павла у Петроварадину… Библиографија: ,,Петроварадинска тврђава – Гибралтар на Дунаву“, издање ,,Кровови“, Сремски Карловци, 1994, и друго допуњено издање 2003, ,,Двадесет сусрета“, монографија производних и спортских такмичења радника млинара, пекара и тестеничара Југославије, издање „Жито заједница“ Београд, 1997. и „Свет хлеба“, сопствено издање, 2007. У припреми ,,Стари занати“ и „Хлеб наш насушни“.