Људи с три ока(58): – Живко Марковић-НОВИ САД У МАЛОМ ПРСТУ

Живко Марковић кустос Музеја града Новог Сада, један од најбољих познавалаца историје Новог Сада , успешно је користио фотографије за промоцију свога града у великом броју разних публикација

Након Ердујхељијевог првог историјског приказа Новог Сада и више фотомонографских издања књижевника Бошка Петровића , почетком овог миленијума штампана је и сјајна књига Триве Милитара коју је приредио Живко Марковић, кустос Музеја града Новог Сада. Тако се Марковић, један од најбољих познавалаца историје Новог Сада, на најлепши начин одужио свом ненадмашном учитељу Триви Милитару, легенди Матице српске и својевремено живој енциклопедији Новог Сада. Наследник Милитаровог блага наставио је успешно да понире у најинтимнију баштину Новог Сада и да је преко низа занимљивих публикација, богато илустрованих фотографијама, презентира најширој јавности. За такав свој прегалачки рад добио је безброј признања међу којима су и захвалнице из вашингтонске Беле куће и Ватикана.

  Радозналост

Од најраније младости Марковић је испољавао велику радозналост па је још као ученик основне школе у свом родном селу Нерадину био књижничар и напајао се укориченим искуствима и знањем. Пре Другог светског рата сарађивао је у дечјем листу „Југословенче“ а у ђачком интернату у Сремским Карловцима је издавао рукописни лист. По завршетку школовања запослио се као архивиста у Рукописном одељењу Матице српске где се сусрео са обиљем историјске грађе у којој је и велика количина наших најстаријих фотографија.
-Руке су ми дрхтале, а срце снажно куцало, када сам први пут угледао сјаjне породичне албуме наших великана историје, књижевности, музике, просвете,…Просто сам се саживео са Лазом Костићем, чика
Јовом Змајем, Милетићем, Исидором Бајићем, Дунђерскима,…Гледали су ме са фотографија као да су живи и просто ме натерали да се „дружимо“, да се посветим изучавању њихових живота. Кренуо сам од фотографа, који су најзаслужнији што су сачувани ликови наших великана и многи значајни догађаји.
Тако нам је с усхићењем причао Живко Марковић који се међу првим Новосађанима заинтересовао
за збирке старих фотографија у Рукописном одељењу Матице српске а потом и новосадским музејима.

Бедекери

– Одушевиле су ме старе сепије фотографија насталих средином 19.века. Нарочито оне које су попут Француза Диздарија израђиване у првом новосадском професионалном фотографском атељеу Георгија Кнежевића у Хаџићевој кући где је сада Аполо центар. На полеђини фотографија штампане су рекламе фотографа па се тако сачувала успомена на чувене најстарије фотографе Вулпеа, Рехницера, Вајду, Стојковића, Сингера , Панића, Грујића,…- прича Марковић и додаје:- Захваљујући фотографским мајсторима имамо сачувана сведочанства о великом Сабору 1861.године и преноси моштију Бранка Радичевића из Беча у Сремске Карловце, поплавама Новог Сада , ослободиоцима 1918.године,… Многе вредне фотографије сакупио је ентузијаста Тоша Веселиновић звани „Дукат“,…
Знајући изузетну моћ фотографије за комуницирање међу људима Марковић је сарађивао са великим бројем фотографа и издао низ бедекера, туристичких водича Новог Сада, Војводине, Петроварадинске тврђаве и Сремских Карловаца. Као кустос Музеја града Новог Сада често је и сам проводио туристе из свих крајева света по катакомбама Петроварадинске тврђаве чије је тајновите одаје и тунеле одлично познавао..Они који добро познају Живка Марковића сматрају га, сасвим оправдано, човеком који историју Новог Сада “има у малом прсту“.

Пише Боривој Миросављевић