Људи с три ока(49):Весна МАРЈАНОВИЋ-ДЕМАСКИРАН МИТ О МАСКАМА
Проучавајући маске, маскирање и ритуале као део нашег фолклора, посебно у Војводини, музејски саветник-етнолог Весна Марјановић својим докторским радом разоткрива тајне народних обичаја које нису угасили ни бич божји ни мач правде протутњалих и придошлих законодаваца
Иза сваке маске је неки изазов. Она омогућава човеку да лакше искаже оно што је латентно у њему. Кад су у сеоском колу маскиране младежи упитали једног младића зашто се маскирао, он је најискреније, спонтано, одговорио:
– Кад нисмо маскирани устежемо се да приђемо девојкама, а кад смо са маском можемо неку и да штипнемо!
То двојно лице човека, његову потребу да се маскира, да под маском учествује у разним ритуалима, истраживала, је и занимљивим фотографијама поткрепила, етнолог Весна Марјановић, која је свој вишегодишњи труд крунисала одбрањеном докторском дисертацијом .
Ризница Војводине
Као млад етнолог Весна Марјановић је свој научно-истраживачки пут започела, и на њему истрајавала скоро две деценије, у Музеју Војводине у Новом Саду. Највише је времена провела на терену, у војвођанским селима, са нотесом, оловком, диктафоном и фотоапаратом у рукама.
Никада нећу заборавити разговор с једним звонаром у манастиру,- присећа се наша саговорница Весна Марјановић.- Прича је текла лепо све док нисам узела бележницу, да бих нешто записала. Када је он видео да држим оловку левом руком, узвикнуо је: „Ђавоља посла!“, сместа устао и отишао. Његова реакција је била у складу с народним веровањем да је све десно позитивно, док лева страна припада ђаволу.
„Ужа специјалност“ Марјановићеве, док је радила у Музеју Војводине, били су обичаји и друштвени живот народа Војводине. Зато је највише времена провела истражујући обичаје у сеоским срединама и разговорима са старим људима који су их памтили. Морала је да научи локални говор, архаизме, дијалекат људи с којима је разговарала да би их боље разумела. Посебно је било тешко у срединама у којима живе Румуни, Мађари, Словаци,…
Магистрирала је на тему „Традиционалне дечје игре у Војводини“ и већ тада се определила за докторат „Маскирање у ритуалима становништва Србије“ који се базира на њеним успешним истраживањима у војвођанским селима и селима широм Србије.
-Овај посао, који није лак, донео ми је много лепог. Стално сам учила и сазнавала нешто ново из наше културе и културе других народа. Наука ми пружа широко образовање и духовно богатство. Схватила сам да оно што сам наследила стално треба да допуњавам и на тај начин остављам свој печат будућим генерацијама, – закључује Весна Марјановић.
Маске као вентили
Студија о маски и маскирању др Весне Марјановић обухвата ритуале у сеоским и градским срединама, различите облике карневала и машкарада, као и нов начин комуникације под маскама.
-Маске и маскирања нису само форме мишљења, већ су оно чиме се мисли. Запад је маску развио до перфекције, као средство за препознавање идентитета средине у којој су оне настале, – вели Марјановићева и наставља:-Литература и црквена архива кажу да је било забрана, сматрано је да маска и маскирање воде у онострани свет и да се маскирани људи неморално понашају. Маскирање је било забрањено и после Другог светског рата, власти су то повезивале с црквом. Али за локално становништво, у местима у којима се маскирање одржало, било је важно да се тај ритуал одржи. Кад су маске престале да буду део ритуала, постале су део материјала за забаву. Маске су својеврстан вентил, служе да људи искажу све оно чиме су незадовољни, што им смета и да се поново врате у свакодневицу. Промена у изгледу помаже људима да се ослободе своје двојне личности, свога ја које је у свакодневици потиснуто, а у празничном или означеном времену под маскама дозвољено.
Маскирање је привлачно људима зато што оно симболизује нешто популарно, заједничко и изнедрено из индивидуалних фолклорних форми. У савременим маскирањима разотркрива се подударност са другим културама и врло лако се уочавају слични облици комуникација међу људима под маском. Маска се у том контексту може третирати и као друштвено прихваћен нов идентитет, посебан кодекс посматрања и добијања одређених привилегија.
Пркос свим забранама и прогонима од стране цркве и претњама батинама од стране световне власти, у народу се ипак играло уз обичаје о празницима као што је Нова година или календа, о Духовима, Ивањдану, а затим и уз радне светковине по завршетку жетве, уз бербу, о свадбама,…Забране ношења маски на неки начин и данас постоје, но све је више оних прилика које се толеришу и постављају у центар догађања, забаву и опуштање.
|
ОД ПЕЋИНЕ ДО АСФЛТА Маска у народној традицији чини саставни део културе свих народа света. Њен настанак, као обредно-магијског предмета, има дубоке корене у најранијем периоду човечанства. Археолошка открића документовала су постојање маске на пећинским цртежима где се појављују њени различити типови на животињама. Од тада, па до онога што регуструје народна култура у каснијим временима, протекло је много времена, да бисмо данас на маску гледали као на моћно средство забаве и потребе човека да се представљањем у некога, или нешто друго, бар за тренутак опусти и трансформише. БОРБЕНИ ВЛАДИКА О коледарским поворкама и игри коледа код Срба, као и намери да се оне „истребе“ из народне праксе, сазнајемо од Доситеја Обрадовића који је описао борбу темишварског владике против коледарских игара: БАТИНОМ НА КРАЉИЦЕ Црква је забрањивала и друге ритуале под маскама, у пролећно-летњем времену.Тако су се забране односиле и на поворке познате под називом краљица или русалија. Вук Стефановић Караџић помиње како су свештеници по Срему, Банату и Бачкој прогонили поворке краљица. Пише и како му је у шишатовачком прњавору једна баба казивала да је неки калуђер из манастира с батином гонио и растеривао краљице међу којима је и она била. СТРУКТУРА МАСКИРАЊА Маске се деле на оне које се носе испред лица и оне које покривају лице-што чини ново лице, па оне у облику клоцалица, које представљају јелена, козу, овна, медведа, вука, вола, затим маске плашила, црних лица, нашминканих лица, лица кловнова, с гротескним изразима, наглашених носева, избачених зуба, фантазијски ликови из света фолклора, бајки,…Приликом маскирања се користе разни детаљи као што су апликације на костиму,-коњски репови, разни рогови, говеђе жиле, ћуреће шије, шљокице, метални привесци, огледала,…
МАСКЕ КАО ОТКРОВЕЊА Ото Бихаљи Мерин, наш познати историчар уметности и публициста, својевремено је записао: ТАТИНА ШКОЛА Доктор Весна Марјановић је рођена 18.јула 1954. године у Земуну. У родном граду је завршила друштвени смер Земунске гимназије, а потом дипломирала, магистрирала и докторирала на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофскогм факултета Универзитета у Београду. |
