Људи с три ока(42): Бранимир Јовановић- Д У Х  С Т А Р Е  С А Л А Ј К Е

У монографији Бранимира Јовановића посвећеној Салајци, једном од најстаријих делова Новог Сада, објављене фотографије које на упечатљив начин сведоче о дуго очуваном традиционалном сеоском животу у срцу главног града Војводине

Стари познати Новосађанин Дака Поповић, први бан некадашње Дунавске бановине и министар аграрне реформе, издавао је пре Другог светског рата лист „Дан“ и њему је, величајући новосадске паоре, између осталог забележио: „Да не беше у Новом Саду бројног земљорадничког сталежа, највреднијег чувара језика, народне песме и народних традиција, и живот Новог Сада би брзо учмао и изгубио се се тако, како је нестао у толиким градовима Мађарске и Ердеља.“
Поповићеву констатацију на најубедљивији начин потврђује монографија Бранимира Јовановића која је посвећена Салајци и Салајчанима, житељима паорског дела Новог Сада који се дуго одржавао, а сада га више нема. Најатрактивнији део књиге „Салајка које (више) нема“ су фотографије које су значајан, незаобилазни део историје Новог Сада али и сеоског живота у Војводини.

Салајка

Један од највећих старих новосадских квартова је Салајка, оивичена троуглом који чине Темеринска и Кисачка улица и Канал ДТД. Два века прошлог миленијума Салајка је са суседном Роткваријом била хранитељица не само Новог Сада него ближе па и даље околионе: извозила је пољопривредне производе, Дунавом и жељезницом, чак и на тржишта средње Европе.

„Ранији писци о Новом Саду акценат су стављали искључиво на Господски кварт, а остале су једва спомињали. Салајка је несмотреним урбанистичким преуређењем града, девастирана. Само је у овој књизи преживела своју историју“,- закључује Вера Јовановић, историчар уметности, рецензент монографије о Салајци. Својевремено певани су и бећарци: “Кунем оца, а кунем и мајку, што ме нису дали у Салајку“, или „Свугде киша,у Салајци суша, тамо ми је и срце и душа“.

– Садашња Салајка више није она која је имала своју душу, језик и паоре,-вели аутор Бранимир Јовановић:
– Деца бивших паора усмерила су се на школовање и постала неодвојиви део новосадске интелигенције, напустила су остареле родитеље и угнездила у облакодере на Лиманима, Новом Насељу и Грбавици“.

Колевка

Јовановићеву књигу Раша Попов назива „аутобиографским сећањима некадашњег салајачког дечака“ и „књигом љубави у којој се сем народне културе, верских обичаја и борбе за хлеб, блиставо приказују занати који су се развијали у окриљу града“. Ова „дубоко проживљена монографија о махали Салајки“ обилује сјајним документарним фотографијама које делују као шлаг на торти. Аутори су познати и непознати „сликери“, како својим речником Салајчани зову фотографе. Јовановић је објавио фотографије које су му ставили на располагање: Беба Сабљар, Бошко Брзић, Бранка Свирчевић-Булкина, Драга Мољац, Јован Вајдл, Јован Миливојшин-Лаликин, Јован Могин, Милорад Шуилуић, МилошМишковић-Латовљев, МирјанаГавриловић, Мирко Тишма и Тоша Брзак-Брзачки.

Паорска Салајка је до Другог светског рата, када се и Јовановићева прича о њој углавном завршава, изнедрила многе познате новосађане: ковача Младена Могу на чијим су се каруцама и фијакерима возили многи дипломати, велике извознике воћа и поврћа Јулку Чаковчеву – Рашанку и Јоцу Антонића. Међутим, аутор није могао да мимоиђе великане новије историје Салајке:Тозу Веселиновића легенду нашег фудбала, Ђорђа Балашевића звезду естраде, кантаутора и забављача, Бору Милића-Шумарова, песника, Зорана Бугарског-Брацу, наследника Јанике Балаша,…Сима Матић,уредник издавачке куће „Тиски цвет“ књигом „Салајка које (више) нема“ обогатио је ризницу у којој се чува историјски и визуелни идентитет војвођанске баштине.

Пише: Боривој Миросављевић