Људи с три ока(39) : Анђелка Ивошев – ПОГЛЕДИ КОЈИ ТРАЈУ
Анђелка Ивошев, хемијски техничар из Новог Сада, сазнала je тајну производње фотографија на порцелану, па већ деценијама израђује портрете покојника који се уграђују на надгробне споменике
Од сујеверних и оних који се плаше да сами пролазе гробљанским алејама може се чути да се тада осећају као да их из гробова неко прати или гледа. Да те приче нису сасвим без основа, можемо се и сами уверити јер нас са многобројних гробова посматрају очи покојника! Наравно, то су њихове очи на фотографијама које су уграђене у надгробне споменике. Специјализовани каменоресци граде изнад гробова разне врсте споменика, од јефтинијег камена, па све до скупоцених, мермерних, према џепу наручилаца. То је углавном најближа родбина покојника, али има и оних који за живота сами себи граде костурнице са спомеником и уграђеном фотографијом. Неки то чине чак и за своје кућне љубимце!
Тајна
Већ у 19. веку, кад је пронађена фотографија, људи су је повезали и с покојницима. Код многих народа, па и код нас, одржао се обичај да се заједно с мртвацем сахране и његове омиљене ствари. Тако су за сва времена уништене бројне најстарије оригиналне фотографије, дагеротипије, а на каменим надгробним споменицима уграђиване су фотографије покојника од којих се неке и данас могу видети на старим гробљима. Ликови неких познатих личности сачувани су једино на гробљима.
– Израда фотографија на порцеланским плочицама, које су уграђују на надгробне споменике, дуго се сматрала великом, често недокучивом тајном малог броја фотографа који су тим послом остваривали лепе приходе. Још док сам била дете, приметила сам фотографију италијанске глумице Силване Мангано у излогу новосадског фотографа Жарка Кебина, у Пашићевој улици. Била је израђена на малој порцеланској плочи и тада нисам ни знала да се тако праве фотографије за надгробне споменике. Кебин је тада био једини у граду који је знао тајну производње таквих фотографија – рекла нам је Анђелка Ивошев, хемијски техничар из Новог Сада, која је успела, уз помоћ фотографа Раденка Атанацковића, да савлада тајновиту технологију преношења фотографије на порцелан и посвети се том уносном послу.
– Радила сам у лабораторији Технолошког факултета у Новом Саду, па ми није било тешко да савладам поступак израде фотографија на порцелану. Чим сам то успела, оставила сам посао на факултету и сасвим се посветила том послу. У време инфлације са само неколико фотографија могла сам да зарадим целу плату за коју сам месец дана радила на факултету. Наруџбине су стизале од каменорезаца, али и директно од породица умрлих. Многи за живота сами себи подижу споменике на гробљима, а има оних који подижу споменике својим кућним љубимцима, па сам и такве фотографије израђивала за уградњу у надгробни споменик.
Сувенири
Фотографије за надгробне споменике најчешће се израђују у форматима 9×11 и 18×24 центиметара, али има и специјалних наруџбина. На неким гробовима се могу видети и серије слика у виду фото-репортаже о животу покојника. Највише су то портрети, али има и „симболичних“ слика на којима су покојници приказани са књигом, оружјем, неким алатом, зависно од посла којим су се за живота бавили.
Раније су углавном биле у моди фотографије, браон сепије, са златним рубом, овалног облика, а сада су све више правоугаоне , црно беле и без руба али с металним рамом, најчешће од бронзе. Има их и у облику круга, срца, књиге…Слике су универзалне за поручиоце свих вера. Једино их не користе муслимани јер им то вера не дозвољава.
– Муштерије углавном не питају за цену јер је то последњи трошак који имају према најмилијима. Слике које уграђују у надгробне споменике су и последња визуелна веза са њима. Погледи са тих фотографија као да призивају рођаке и пријатеље на повремена виђења и подсећања на лепоте минулог заједничког живота. Многи стављају на гроб своје фотографије са венчања. Међутим, има и изузетака. Неки супружници траже да их раздвојим са заједничких фотографија јер су се „доста гледали за живота – рекла нам је Ивошева, којој у послу сада много помаже компјутер, али и ћерка Сања, позната чланица наше стрељачке репрезентације која је освојила две олимпијске медаље. За овај сјајан спортски резултат добила је на поклон стан који треба да откупи! Зато ће јој и приход од израде фотографија на порцелану добро доћи. У породици Ивошев намеравају да развију и производњу сувенира-фотографија Новог Сада на порцелану, разних ликова на шољицама, тањирима и другим атрактивним предметима.
| ВЕШТЕ РУКЕ
Анђелка Ивошев рођена је у Новом Саду 20.јануара 1949. године. У свом родном граду завршила је Основну школу „Иво Лола Рибар“, на некадашњем Житном тргу, а затим и Средњу хемијско-технолошку школу. Радила је као хемијски техничар на Технолошком факултету у Новом Саду, али се посветила фотографском занату, и то специјално изради фотографија на порцелану. Имала је радионицу најпре у стану на Лиману, у Балзаковој улици, а потом је отворила локал у Стражиловској улици, где је и данас. Има дар за ручни рад, па се успешно окушала и у сликарству, вајарству, плетењу и другим вештинама. Са лакоћом користи компјутерски програм фото-шоп, који јој помаже у припреми за израду фотографија на порцелану. То је највећим делом ручни рад и комбинација више вештина у којима се Ивошева одлично сналази. Сировине и најважније хемикалије увози из иностранства и настоји да одржи традицију високо квалитетне израде фотографија на порцелану „запечених“ испод глазуре, високим температурама у специјалним пећима. |