Људи с три ока(20): Владимир Лежимирац-ЛЕТЕЋА ГАЛЕРИЈА ВЕЛИКАНА
Владимир Лежимирац, новосадски књижар и издавач, власник чувене књижаре „Славија“ , схватио је велику моћ фотографије, па је зналачки искористио у својој значајној просветарској мисији, штампајући слике великана српске културе на дописницама расутим широм света.
Почетком седамдесетих година прошлог века, при крају свог узбудљивог животног пута, Владимир Лежимирац, један од најпознатијих новосадских и српских књижара, проводио је викенде са супругом Зором, легендарном соколашицом, на раковачким Салаксијама, у викендици њиховог сина Александра, запаженог правника и активног спортисте у прволигашким екипама (рукометним,тениским и хокејашким) Спортског друштва „Војводина“. Била је то прилика да, уз чашу првокласног сремског вина, сазнамо и нека животна искуства прекаљеног књижара и издавача, овенчаног између два светска рата орденима Југословенске круне и Светог Саве.
– Већ на почетку моје књижарске каријере, запазио сам да корисници свих узраста, приликом упознавања с новом књигом, најпре у њој траже слике! На сликама најдуже задржавају поглед, а потом се враћају садржају књиге. Неретко, одлуке о куповини књиге доносе због добрих фотографија. Зато су и штампари на корицама, или првим странама књига, почели да штампају ликове истакнутих аутора. То ми је дало идеју да издам више серија поштанских дописница са одштампаним сликама, фотографским портретима, наших најистакнутијих књижевника, композитора, ликовних уметника – поверио нам се Владимир Лежимирац.
Тако су се у новосадској књижари „Славија“ на рафовима са књигама, почетком тридесетих година прошлог века, у продаји нашле и разгледнице, односно дописнице – фотографије са ликовима чика Јове Јовановића Змаја, Стевана Сремца, Боре Станковића, Јована Дучића, Симе Матавуља, Светозара Марковића, Јована Стерије Поповића, Јована Скерлића и других великана српске књижевности. Колекцији ликова писаца придружили су се портрети композитора (Петра Коњовића, Стевана Мокрањца, Исидора Бајића, Даворина Јенка…), па вајара, сликара…У једном тренутку, књижара је располагала са око осамдесет различитих дописница с ликовима великана наше културе, који су чинили несвакидашњу „летећу“ галерију! Сваки лик штампан је у више хиљада примерака који су потом поштом отишли широм света. Наравно, колекционари су се побринули да у својим збиркама сачувају ову драгоцену мини галерију, а и Библиотека Матице српске је, репродукцијама тих слика, фотографија, украсила своје садашње просторије.
– Дописнице с ликовима српских великана припремио је за штампу тадашњи Уметнички завод „Графика“ у Новом Саду, а продавале су се најпре у мојој књижари „Славија“, а потом, због великог интересовања, и у другим књижарама с којима сам размењивао робу, широм некадашње Краљевине Југославије. Фотографије су штампане браон бојом, као сепија, да би била дочарана патина, а на полеђини је поред имена великана био редни број с напоменом да је умножавање забрањено, због заштите ауторства – објаснио нам је незаборавни новосадски књижар и издавач Лежимирац.
Међу издавачке подухвате књижаре „Славија“, односно њеног власника Владимира Лежимирца, спада и Минијатурна библиотека у којој је реализовано преко 150 наслова „ у циљу популарисања свих научних дисциплина“, потом Позоришна библиотека, Универзална библиотека, Едиција „Славија“(музикалије, Бранково коло…), као и Библиотеке „Дечје радости“ и „Пут у живот“.
Лежимирчева књижара „Славија“ отворена је у Новом Саду у марту 1923. године, у Пашићевој улици 9, а затим је радила у згради са бројем 5, у истој улици, као и у Змај Јовиној 6. Имала је и своје експозитуре у Скопљу и Суботици. Била је то не само трговина књигом него и центар окупљања угледних личности. У њој су се дружили Жарко Васиљевић, Младен Лесковац, Трива Милитар, Светислав Марић, Душан Поповић, Миленко Шербан, Стеван Боднаров, Богдан Шупут и други. У тој култној књижари су племенити књижарски занат испекли и потоњи познати књижари Љубомир Нинков, Никола Ивков, Димитрије Михајловић, Петар Јоновић, Јован Милић, Никола Станковић, Боривој Војводић…
|
Аутобиографија У Рукописном одељењу Матице српске чува се својеручно написана аутобиографија Владимира Лежимирца, (рођен 1898. године у Бешки, у Срему, умро у Новом Саду 24.августа 1975) из које цитирамо: „На изучавање књижарске струке ступио сам 4. маја 1910. у књижари Арсе Пајевића, односно његовог наследника Светозара Ф. Огњановића. Марта 1923. отворио сам прву чисту српску књижару у Новом Саду. Издао сам велик број корисних књига разне садржине. Био сам бесплатни позоришни благајник, члан Управе Српског народног позоришта и Културно-уметничког друштва „Змај“. Помогао сам при стварању Змајевог музеја у Сремској Каменици. Од 1928. године сам био и председник Удружења књижара, организовао сам књижевне вечери, уметничке изложбе наших уметника, основао сам Позајмну библиотеку. Примио сам много вербалних захвалница…“ Скромни књижар и издавач био је активан на ползу своме народу, до краја живота, као настављач сјајне традиције великана новосадског књижарства: Емануела Јанковића, браће Поповић, Арсе Пајевића, Луке Јоцића и Светозара Огњановића. У својој аутобиографији није забележио да су му велика књижара и кућа у центру Новог Сада национализовани после Другог светског рата. Наставио је и даље да се стара о снабдевању књижара у Војводини и преноси велико искуство на наследнике, али никада није добио пензију, ни после више јавних апела угледних личности из културног живота Новог Сада. Умро је као најстарији активни књижар и издавач у некадашњој Југославији, а његове књиге чине га бесмртним јер настављају живот у рукама читалаца, у библиотекама широм света. |