JAZZ ИЗ НОВОГ САДА У АМЕРИЧКОЈ КУЋИ СЛАВНИХ

Јасмина Перазић – Jazz је једина кошаркашица са простора бивше Југославије која се налази у кући славних УСА у Noksvillu (Тенеси). Примљена је у класи 2014. као прва Српкиња, а у Кући славних Универзитета Мериленд од  2003. њен дрес је повучен под сводове дворане Мериленд.

Рођена је у Новом Саду у грађанској породици у делу града који ће јој одредити даљи ток живота и будућу каријеру. Тај троугао између Радничке улице, ОШ ,,Ђорђе Натошевић“ и некадашње дворане KK ,,Војводина“ (времешнијим Новосађанима позната као ,,Рупа“ или ,,Кабел“) био је најзначајније средиште кошаркашких дешавања. У почетку лопта, као најмилија забава њених вршњака,  магнетном привлачношћу мамила је  да игра фудбал са дечацима и том непрестаном такмичењу и доказивању стекла је прва открића о себи, својим изазовима и могућностима. Прво убацивање лопте кроз обруч и почетак дружења са кошарком, које траје и до дан данас, било је у дворишту зграде у којој је живела.         Од тада – магија је почела.

Природно надарена, брзо је усвајала покрете са баскета који је тада био веома популаран у Новом Саду, јер играчи који нису робовали шаблонској кошарци много времена су проводили у игри под једним кошем где је њихова неспутана маштовитост и надигравање долазило до изражаја. Као талентовану играчицу први је запазио, а касније учио и усмеравао, чувени новосадски професор и педагог Лајош Кокаи. Већ са 11 година играла је у првој петорци школске екипе ,,Ђорђе Натошевић“. Сваки дан је проводила на школском кошаркашком терену 3-4 сата играјући баскет са дечацима. Негде у то време, а у комшилуку, отвара се у хали измештене фабрике ,,Кабел“, спортска дворана у којој су  тренирали кошаркаши и кошаркашице ,,Војводине“. Први пут омогућено је довољно термина за сталне тренинге и индивидуално напредовање млађих категорија. Баш у том периоду женска екипа ,,Војводине“ постаје по други пут шампион Југославије, а Марија Вегер неприкосновена најбоља играчица. Просек од 41 постигнутих поена по утакмици, до данас није оборен. Треба истаћи да је тренер био Ладислав Демшар – некадашља прва новосадска кошаркашка звезда.

Жеља да једног дана буде попут Марије Вегер додатно је појачала њен рад на тренингу, а скок шут и игра 1:1 постао је заштитни знак Јасмине Перазић. Из године у годину напредак је постао све видљивији и било је само питање времена када ће заиграти у првој екипи ,,Војводине“. Наш народ каже: ,,Добар савет злата вреди“, па је тако породица, а пре свега отац Сава, проценио да би за Јасмину  најбоље било да оде у Немачку, у Франкфурт, како би похађала америчку гимназију и успут играла кошарку, а истовремено усавршила енглески и научила немачки језик. Испоставиће се касније да је то била исправна одлука, јер се образовање не сме запоставити у процесу формирања личности играча. После завршене средње школе било је питање да ли се вратити у Нови Сад или пут наставити за Америку. Решена да се даље образује и заврши факултет 1979. одлази  на Универзитет Мериленд. Та прва година адаптације на систем, на правила и понашања у Америци протекла је релативно лако, а добре игре у саставу универзитетске екипе су скренуле пажњу савезном селектору Милану Циги Васојевићу, који је укључује у репрезентацију Југославије за ОИ 1980. у Москви, где Југославија, заузевши 3 место, осваја бронзану медаљу.

Током четворогодишњег играња за универзитет Мериленд, два пута је изабрана међу 12 најбољих кошаркашица УСА, била је учесница завршних и ALL-STAR утакмица, а 1982. наступа у финале НЦАА турнира. У току своје професионалне каријере играла је за доста клубова, а каријеру је завршила у 37 години у WNBA играјући за екипи „NY Liberty”.

На позиве репрезентације Југославије увек се радо одазивала – 4 пута је играла на првенству Европе 1981, 1983, 1985. и 1987 (2 место), а 1983. је била најбољи стрелац шампионата са просеком преко 25 поена по утакмици, проглашена за МВП шампионата и чланица најбоље петорке. Са просеком 22 поена по утакмици 1985. проглашена је за најбољег стрелца првенства и поново изабрана у идеалну петорку.

На светском првенству 1983. у Бразилу била је трећи најбољи стрелац шампионата.

Учесник је олимпијских игара 1980. у Москви (3 место)  и 1984. у Лос Анђелесу (6 место).

На Универзијади 1983. у Едмонтону у Канади предводила је нашу женску репрезентацију која је освојила бронзану медаљу, да би се „позлатила“ 1987. у Загребу.

У Југославији је одиграла само једну лигашку полусезону  1988. за екипу „Вождовац“ из Београда освојивши Куп Југославије.

Заљубљеност у кошарку, упорност, одрицање, јачање самопоуздања, вера у себе и неизмеран труд да буде сваког дана све боља, Јасмини су донели незаборавне тренутке. Данас је тренер женске кошаркашке екипе Универзитета Џорџија Корт из Лејквуда у Њу Џерсију. Ужива у раду са девојкама и преноси им своје неизмерно богато кошаркашко и животно искуство, јер кошарка је за њу одувек била начин живота.

У емотивном говору приликом уласка у кућу славних, при крају се обратила на српском језику:

,, За мене је увек била велика част да играм за нашу репрезентацију. Захвална сам свим мојим саиграчицама, ја се вас увек сећам.. ви сте заувек у мојој души, у срцу и мојим мислима. Желим свима у репрезентацији Србије, мушкој и женској, све најбоље и много среће у свим наредним великим такмичењима. Ако вам икада нешто затреба ја сам ту и слободно можете да ми се јавите. Живела Република Србија“.

Аутор и фото: Зоран Триван

Зоран Триван – ФИБА кошаркашки тренер – У току 40 година тренерског рада радио је у 16 клубова и шест иностраних држава (Црна Гора, БИХ, Израел, Либија, Мароко и Пољска), са свим ранговима и нивоима такмичења. У летњем периоду ради на престижним кошаркашким камповима у Србији и иностранству као стручни руководилац. У Пекингу је 2000. одржао кошаркашку клинику за тренере, у организацији Кинеске кошаркашке федерације.(Фото: Огњен Адамовски)