Az ókéri Szent Mihály-templom rövid története

Minden vasárnap ünnep, hiszen csak ilyenkor lehet a templomban magyar szót hallani

A Kér elnevezés ómagyar törzsnévből ered, a honfoglaló magyarok egyik törzsét nevezték így és több település nevébe beépült: Kiskér (Bačko Dobro Polje), Ókér (Zmajevo), Egyházaskér (Verbica), Alkér, Szamoskér stb.
Egyes helytörténeti kutatók szerint a település nevével 1267-ben találkozunk először, mások szerint a források az Egres (Jegricska) partján lévő települést 1317-ben említik először, Queri, Pinkoqueri néven. 1803-ban a római katolikusok száma Ókéren 508. 1816-ban a királyi kincstár eszközeiből épült a Szent Mihály főangyal tiszteletére felszentelt római katolikus templom, amelynek mai formája: hossza 26,25 méter, szélessége 11,5 méter, a templomhajó 9,5, a torony pedig 28 méter magas.

A HARANGOKRÓL
A nagyharang felirata: Az Ókéri egyház költségén öntetett Pesten. Shaudt András 1848. évben Sarlós Boldogasszony tiszteletére.
A középső harang felirata: A hívek adakozásából Szent Mihály főangyal hitközségünk védőszentje tiszteletére. Maribor, 1925.
A kisharang (lélekharang) felirata: A hívek adakozásából Szent József a haldoklók pártfogója tiszteletére. Maribor, 1925.
Az 1848-ban állított harangot az első világháború alatt ismeretlen helyre vitték.

A HARANGOZÓK
1933-ban Dezső Antal a harangozó. A Bácskai Egyházi Hatóság 1937. június 26-án kelt. levele alapján Kerekes Pál lett a harangozó, a sekrestyés és a sírásó. Őt követően Biber András, Bán István és Horvát Sándor a sorrend. A 80-as évektől a harangozói tevékenységet, a sekrestyési feladatokat Bán Lajos és felesége látta el, akik a plébánia udvarában lévő lakásban laktak. (Juhász, 1985). A jelenlegi harangozó Kovács Goda László. A templomnak 1849-től van kántora, 1986-tól a kántori teendőket Kalapos József látja el.

A TEMPLOM BELSEJE
A templom sokáig csak meszelt falú volt, festményekkel csak 1880-ban díszítették. A mennyezeti képeket Jakobey Károly kúlai festmőművész készítette. Az egész templombelső az új testamentum utolsó kötetének jegyében készült, és arról szól, hogy Krisztus meghalt ugyan, de a világ végén, az utolsó ítélet alkalmával újra megjelenik, addig pedig ugyan láthatatlanul, de valóságosan jelen van, például az oltáriszentségben, vagy a hívek közösségében: ,,Ahol ugyanis ketten vagy hárman összegyűlnek a nevemben, ott vagyok közöttük.“ (Mt 18, 20). Az oltár feletti mennyezeten a húsvéti bárány látható, a templomhajó mennyezetén pedig a Szent Kereszt felmagasztatalása. A bejárat feletti mennyezeten a falu festőjének remekműve, a feltámadt, mennybe emelkedő Krisztust, a hét kis kép pedig a hét szentséget ábrázolja.
Az oltár bal oldalán található a magaslati szószék, amelyet ugyan nem használnak, de értékes kulturális emlék. A szószék alatt helyezkedik el a keresztelő medence, ezzel szemben pedig a tabernákulum van, az Oltáriszentség őrzésének a helye. A mellékoltáron levő nagyméretű kép a Szűzanyát ábrázolja, kezében a kis Jézus, akinek a kezében a Szentírás látható.
A templom orgonáját 1902. szeptember 29-én helyezték el a kóruson. A pécsi Angster József és fia orgonaépítők munkája. 1973-ig lábbal fujtatták, ekkor villamosították.
1908-ban 621 katolikus élt a faluban.

A TEMPLOM FELÚJÍTÁSAIRÓL
A jegyzőkönyvek szerint a templomot 1924-ben újították fel, de előtte is történtek beruházások.
A felújítási munkálatokban Sztrikovits János tisztelendő atya is részt vett, aki rövid időt töltött ugyan a faluban (1969–1971), de ez idő alatt a II. Vatikáni Zsinat rendelkezései értelmében rendezte be a szentélyt, és az oltárt a hívők felé fordította.
A falakat és a tornyot hosszú idő után, 1984-ben vakolták újra. A tetőt Juhász György atya 1987-ben javíttatta, a munkálatok 4,2 millió dinárba kerültek.
1988-tól Antun Kopilović plébános teljesít szolgálatot Ókéren, aki egy évvel később készült jelentésében 144 házról és 450 megkeresztelt személyről ír. A templomban újabb felújítások, belsejének (át)rendezése 1991-ben történtek. Felújították a szentélyt, Kabók István helybeli szobafestőnek pedig a teljes templombelső felújítása köszönhető. A következő nagyobb beruházásra 2009 júniusában került sor. A templom falait átvágták, szigetelték és 2 méter magasan újravakolták. Teljesen felújították a tetőt és új esővízelvezetőket szereltek fel. A munkálatokat a kúlai Blaskó vállalat végezte, mint ahogyan 2020-ban is, amikor a templomtorony került átfestésre. A már említettek mellett a templomot és a plébánia épületét 2014-ben és 2016-ban is újították. A templom mögött a pékség, jobboldalt pedig a magyar iskola állt, utóbbit a múlt század 90-es éveiben lebontották. A szép és gondozott udvar melletti régi épületben most is működik a plébánia, a templom előtti keresztet pedig a rajta lévő felirat szerint Bakos István özvegye, Vígh Borbála állíttatta 1854-ben.

JUHÁSZ GYÖRGY ATYA VISSZAEMLÉKEZÉSE
Juhász György atya 1974-től adminisztrátorként vezette az ókéri római katolikus híveket. Visszaemlékezésében elmondta, hogy 1974 őszén káplánként került az újvidéki belvárosi plébániára, ahonnan egy évvel később a Szent Rókus-templomba került, és innen járt ki minden vasárnap Ókérre misézni, temetésre és a betegekhez:
− Itt maradtam egészen 1986-ig, utána áthelyeztek Kúlára, de még két évig, vagyis 1988-ig kijártam vasárnap- és ünnepnapokon misét tartani. Az elején a hittannal volt egy kis probléma, ugyanis a kommunista éra idején tiltották a templomba járást. A tanító néni mindig sok házi feladatot adott a gyerekeknek, hogy ne legyen idejük hittanra járni. Hamar rájöttem, hogy mindezt felsőbb utasításra tette, így a hittan időpontját áthelyeztem vasárnap délutánra, és a helyzet megoldódott. Akkor 24 gyerek járt hittanra, több csoportban, azaz korosztály szerint. A másik gond – ha annak lehet nevezni − az utazás volt, vagyis az állandó kijárás, hiszen Újvidék és Ókér között a távolság kb.30 kilométer, és bizony nagyon sokszor meg kellett tenni ezt az utat. Amikor az útviszonyok és az időjárás közbeszólt, olyankor késett a szentmise, a keresztelő és egyéb dolog. Volt, amikor a nagy köd miatt egyszerűen nem tudtam útnak indulni, de olyasmi is előfordult, hogy rengeteg hó esett, alig lehetett közlekedni. Éppen egy vasárnapi misére készültem, amikor láttam, hogy a hó miatt nem tudok lejutni Ókérre, csakis kerülő úton, Bácspetrőcön keresztül. Így csaknem egy órát késtem, a hívek egy része már hazament, de páran megvártak, és nekik köszönve mégsem maradt el a szentmise – magyarázta György atya. Kiemelte, nagyon szeretett kijárni a településre, csendes, egyszerű, szerény emberek lakják, a gyerekek is rendszeresen jártak hittanra és templomba is.

− Ókéren annak idején az volt a szokás, hogy minden házban elvégeztük a házszentelést, így olyan családoknál is jártam, olyan emberekkel is megismerkedtem, akik nem jártak templomba. Vasárnaponként, azaz a hittanos napon Czimbal János, a templom „mindenese“ fogadott, minden alkalommal nagyon finom ebédet készített, hiszen fiatal korában az egyik púlai intézményben szakácsként dolgozott. Egyedül élt, és örült, amikor elmentem hozzá, sokat beszélgettünk. Nagyon tisztességes ember volt, volt egy kevés földje, amit eladott és a pénzt, amit kapott, a templom felújítására ajándékozta. Szerette volna a házát is az egyházra íratni, de végül ápolásra szorult és az eltartó örökölte meg az ingatlant – fogalmazott a kúlai esperes plébános.
Kiemelte, hittanra később 27–28 gyerek járt, akik az ünnepekre készülődve Kaszper Katalin kántornő vezetésével minden alkalommal külön énekeket tanultak. Volt egy fiú, aki jól játszott harmonikán, ő kísérte a kórust, a folyamatba később a mostani verbászi kántor és énektanár, Hevér Judit is bekapcsolódott.

CSAK A TEMPLOMBAN LEHET MAGYAR SZÓT HALLANI
Hevér Éva 43 éve költözött Ókérre, és a templom takarításával, rendezésével van megbízva. Kérésünkre elmondta, hogy régebben a faluból elszármazottak többsége mindig hazajött a templombúcsúra. Ma viszont már egyre kevesebben jönnek, hiszen az itthon maradottak elhaltak, nincs kihez hazajönni:
− Vasárnaponként már alig vagyunk 10-en, 12-en a templomban. Ünnepkor néha többen, de a fiatalok többsége Újvidékre, vagy külföldre távozott, így lassan elfogyunk. Hiányzik a falu és a templom iránti nosztalgia, hiszen sokukat itt keresztelték meg, itt voltak elsőáldozók, bérmálkozók. Értem én, hogy az emberek manapság inkább befelé fordulnak, de azért amikor a templomban összejön a közösség, az nagyon felemelő tud lenni. Legalábbis számomra az, hiszen a faluban egyedül itt lehet magyar beszédet hallani – mondta Éva, aki egyúttal a templom gondnoka is.
Zsúnyi Tibor, szenttamási esperes plébános:
− Az ókéri Szent Mihály Arkangyal Plébánia vezetésével 2020 nyarán bízott meg egyházmegyénk főpásztora. Plébánosként elmondhatom, hogy jó közösségről van szó, akik szorgalmukkal, munkájukkal, de legfőképpen hitükkel tanúságot tesznek katolikus meggyőződésükről. Tisztában vagyunk a körülményekkel, amelyek megtizedelik közösségeinket, sajnos tapasztaljuk a nagymértékű létszámcsökkenést. Ókéren utoljára helyben lakó plébános a 90-es évek elején volt, azóta kijáró lelkipásztorok látják el oldallagosan. A hívő közösség érzi ennek a hátrányát, tisztában van a paphiánnyal, ugyanakkor kedvességükkel, rátermettségükkel kialakítottak egy olyan közösséget, ahol jó papnak lenni. A szerb nyelvű közegben az ókériek létezésükkel rámutatnak a katolikus egyházhoz való tartozásnak egyedi formájára, hiszen a közösségben lengyel, albán, boszniai származású hívek is jelen vannak.

Paraczky László

Кратка историја цркве Светог Михаила у Змајеву

Сваке недеље је празник, јер само тада се у цркви може чути мађарска реч

Назив Кéр потиче од старомађарског племенског имена — једно од племена мађарских освајача носило је то име и оно се уградило у називе више насеља: Мало Добро Поље (Кискéр), Змајево — некадашњи Стари Кер (Óкéр), Вербица (Egyházaskér) и друга. Према неким локалним историчарима, насеље се по први пут помиње 1267, док други сматрају да се извори који говоре о насељу на обали реке Јегричка односе на 1317, под именима Queri и Pinkoqueri. Године 1803. у Старом Керу је живело 508 римокатолика. Године 1816, средствима краљевске благајне, подигнута је римокатоличка црква посвећена Светом Михаилу арханђелу. Данашње димензије цркве су: дужина 26,25 метара, ширина 11,5 метара, брод цркве висок 9,5 метара, а торањ 28 метара.

О ЗВОНИМА

Натпис на великом звону: Ливено о трошку цркве у Старом Керу у Пешти. Андреас Schaudt, 1848. године, у част Госпе од Кармела. Натпис на средњем звону: Прилогом верника, у част Светог Михаила арханђела, заштитника наше жупе. Марибор, 1925. Натпис на малом звону (мртвачком): Прилогом верника, у част Светог Јосифа, заштитника умирајућих. Марибор, 1925. Звоно постављено 1848. однесено је за време Првог светског рата на непознато место.

ЗВОНАРИ

Године 1933. звонар је био Антал Деже. На основу писма Бачке црквене власти од 26. јуна 1937, за звонара, сакристана и гробара постављен је Пал Керекес. Након њега, тим редом, ту дужност обављали су Андраш Бибер, Иштван Бан и Шандор Хорват. Од осамдесетих година звонарским и сакристанским пословима бавили су се Лајош Бан и његова супруга, који су становали у кући на дворишту жупног дома. Садашњи звонар је Ласло Ковач Года. Црква има кантора од 1849, а од 1986. канторске послове обавља Јожеф Калапош.

УНУТРАШЊОСТ ЦРКВЕ

Црква је дуго имала само кречене зидове, а фрескама је украшена тек 1880. Плафонске слике насликао је Карољ Јакобеј, сликар из Куле. Целокупна унутрашњост цркве урађена је у духу последње књиге Новог завета и говори о томе да је Христос умро, али да ће се на крају света, на Последњем суду, поново појавити — а до тада, иако невидљиво, стварно је присутан, на пример у Светој Еухаристији или у заједници верника: „Јер где су двојица или тројица сабрани у име моје, онде сам ја међу njima“; (Мт 18, 20). На плафону изнад олтара приказан је ускрсли јагањац, а на плафону брода цркве Узвишење Светог Крста. На плафону изнад улаза налази се ремек-дело сеоског сликара — Христос који је устао из мртвих и узлази на небо, а седам мањих слика приказује седам сакрамената. С леве стране олтара налази се проповедничка столица која се више не користи, али представља вредан културни споменик. Испод ње се налази крстионица, а насупрот њој је табернакел — место чувања Светог Сакрамента. На споредном олтару налази се велика слика Мајке Божије с малим Исусом у наручју, који у руци држи Свето Писмо. Оргуље су постављене на кор 29. септембра 1902. — дело оргуљаша Јожефа Ангштера и сина из Печуја. До 1973. дувале су се ногама, када су електрификоване. Године 1908. у селу је живело 621 римокатолик.

О ОБНОВАМА ЦРКВЕ

Према записницима, црква је обновљена 1924, али и пре тога вршена су улагања. У радовима обнове учествовао је и велечасни Јанош Стрикович, који је кратко боравио у селу (1969–1971), али је за то време, у складу са одредбама Другог ватиканског сабора, уредио светилиште и окренуо олтар према верницима. Зидове и торањ, после дугог времена, поново су ожбукали 1984. Кров је 1987. поправљен за време оца Ђерђа Јухаса, а радови су коштали 4,2 милиона динара. Од 1988. жупник у Змајеву је Антун Копиловић, који у извештају из следеће године наводи 144 куће и 450 крштених особа. Нова обнова унутрашњости цркве изведена је 1991. Обновљено је светилиште, а целокупну унутрашњост обновио је Иштван Кабок, месни собосликар. Следећа већа инвестиција уследила је у јуну 2009. Зидови цркве су пресечени, изоловани и поново ожбукани до висине 2 метра. Кров је потпуно обновљен и постављени су нови одводи за кишницу. Радове је извела кулска фирма Бласко, као и 2020, када је окречен торањ. Поред наведеног, црква и зграда жупног дома обнављане су и 2014. и 2016. Иза цркве се налазила пекара, а с десне стране мађарска школа, која је срушена деведесетих година прошлог века. У старој згради поред лепог и уређеног дворишта и данас ради жупа, а крст испред цркве, према натпису на њему, подигла је удовица Иштвана Бакоша, Борбала Вег, 1854.

СЕЋАЊЕ ОЦА ЂЕРЂА ЈУХАСА

Отац Ђерђ Јухас од 1974, као администратор је водио римокатоличку заједницу у Змајеву. У својим сећањима испричао је да је јесени 1974. као капелан дошао у жупу у центру Новог Сада, одакле је годину дана касније прешао у цркву Светог Рока, и одатле је сваке недеље путовао у Змајево на мису, сахране и посете болесницима:

— Остао сам све до 1986, а затим сам премештен у Кулу, али сам још две године, дакле до 1988, долазио недељом и празницима да служим мису. У почетку је био мали проблем са веронаучном наставом, јер је у комунистичко доба одлазак у цркву био забрањен. Учитељица је увек давала деци пуно домаћих задатака како не би имала времена за веронаук. Брзо сам схватио да то ради по наредби одозго, па сам веронаук померио на недељно послеподне и ситуација се решила. Тада је на веронаук долазило 24 деце, у више група, тј. по узрастима. Други проблем — ако се то тако може назвати — било је путовање, стално долажење, јер је раздаљина између Новог Сада и Змајева око 30 километара, и тај пут је требало много пута прећи. Када би услови на путу и време затајили, миса, крштење и остало би каснили. Било је ситуација када због густе магле једноставно нисам могао да кренем, али се десило и то да је пало толико снега да се једва могло саобраћати. Управо сам се спремао за недељну мису када сам видео да због снега не могу стићи директно у Змајево, већ једино заобилазним путем, преко Бачког Петровца. Тако сам закаснио скоро сат времена, део верника већ је отишао кући, али су неки сачекали, и захваљујући њима миса ипак није изостала — испричао је отац Ђерђ. Нагласио је да је веома волео да долази у то насеље, да га настањују тихи, једноставни и скромни људи, а деца су редовно долазила на веронаук и у цркву.

— У Змајеву је тада био обичај да се у свакој кући обавља освећење дома, па сам тако био и код породица и упознао људе који нису ишли у цркву. Недељом, тј. у дан веронаука, дочекивао ме је Јанош Цимбал, „свестрани човек цркве“, и сваки пут би припремио веома укусан ручак, јер је у младости радио као кувар у једној установи у Кули. Живео је сам и радовао се када бих долазио, много смо разговарали. Био је врло честит човек, имао је мало земље коју је продао и новац који је добио поклонио је за обнову цркве. Желео је да и кућу остави цркви, али му је на крају била потребна нега и некретнину је наследио онај ко га је издржавао — рекао је кулски декан жупник.

Нагласио је да је касније на веронаук долазило 27–28 деце, која су се припремајући се за празнике, под водством канторке Каталин Каспер, сваки пут учила посебне песме. Био је један дечак који је добро свирао хармонику и он је пратио хор, а у то се касније укључила и садашња кантор и учитељица певања у Врбасу, Јудита Хевер.

ЈЕДИНО У ЦРКВИ СЕ МОЖЕ ЧУТИ МАЂАРСКА РЕЧ

Ева Хевер се пре 43 године доселила у Змајево и задужена је за чишћење и уређење цркве. На наш захтев испричала је да су некада они који су се иселили из села увек долазили кући на црквену славу. Данас их, међутим, све мање долази, јер су они који су остали помрли, нема коме да се дође кући:

— Недељом нас једва има 10–12 у цркви. За празнике понекад више, али је већина младих отишла у Нови Сад или иностранство, па полако нестајемо. Недостаје носталгија за селом и црквом, јер многи од њих овде су крстили, овде су били на првом причешћу, на бирмовању. Разумем да се људи данас више окрећу себи, али ипак, када се заједница окупи у цркви, то може бити веома узвишено. Бар мени јесте, јер у целом селу једино овде може да се чује мађарски говор — рекла је Ева, која је уједно и старешина цркве.

Тибор Жуњи, декан жупник из Светог Томаса:

— Управљање жупом Светог Михаила арханђела у Змајеву поверено ми је лета 2020. од стране епархијског архијереја. Као жупник могу рећи да се ради о доброј заједници која својим маром, радом, а пре свега вером сведочи о свом католичком уверењу. Свесни смо околности које десеткују наше заједнице, на жалост сведоци смо великог смањења броја верника. У Змајеву је последњи жупник који је живео на лицу места био почетком деведесетих, од тада бригу о жупи преузимају свештеници који долазе споља. Верска заједница осећа ту ману, свесна је недостатка свештеника, али су својом љубазношћу и способношћу изградили заједницу у којој је добро бити свештеник. У српском језичком окружењу, становници Змајева својим постојањем указују на јединствен облик припадности Католичкој цркви, јер су у заједници присутни и верници пољског, албанског и босанског порекла.

Ласло Парацки