ЦЕМЕНТИРАН ТРАГ У ВРЕМЕНУ: KK ,,Б.Ф.Ц“ Беочин – велики клуб из мале вароши

Пре три деценије титула кошаркашког шампиона умало није стигла надомак Новог Сада                                                       

Освајањем златне медаље репрезентације Југославије на светском првенству у кошарци 1970. дошло је до експанзије кошарке у свим деловима бивше државе. Понета  група посвећеника игре између два коша у Беочину, предвођена Петром Тресиглавићем, основала Кошаркашки клуб ,,Цемент“. Боје клуба биле су плаво-беле, а игралиште је било у Дворској башти.  Време ентузијазма и љубави непрестано је нарастала иако се, све до 1989. „Цемент“, са промењивим резултатима, такмичио у нижим лигама међуопштинског кошаркашког савеза.

У 1989. клуб мења име у ,,Елконд“, а   власник истоименог предузећа Борислав Кондић, је постао оснивач првог приватизованог клуба у Југославији мада он започиње такмичењем у Војвођанској лиги (4 ранг). Председник клуба био је Весељко Којадиновић, председник Скупштине Стеван Гудурић, а секретар Исмет Адемовски. Знајући да напредак у развоју тима и клуба зависи од тренера, клуб је ангажовао искусне стручњаке и селектирао добре играче. Амбиције клуба су непрестано расле, руководство је поставило циљеве, а газда Бора је све то и материјално испратио.

Први од познатијих тренера је био др Ласло Мезеи, 1991. бивши тренер „Војводине“. У сезони 1991/92. клуб ангажује Чедомира Ђурашковића, трофејног тренера из Сарајева, у настојању да уведе екипу у виши ранг такмичења. Доведени су искусни играчи – Предраг  Ковачевић, Зоран Лалатовић, Горан Елезовић, помоћни тренер је био Љуба Милојевић, а доктор Љубомир Тепавчевић. Враћајући се са куп утакмице, од последице срчаног удара, тренер Ђурашковић је преминуо у аутобусу. За тих годину дана рада оставио је дубок траг као одличан тренер и добара човек. На његово место долази искусни тренер Бошко Ђокић из Београда, а са њим и искусни играчи – Зоран Стојачић, Мијо Лопичић и Жељко Вучуровић, који ће у сезони 1992/93.  бити прваци јединствене Српске лиге.

Амбиције клуба су биле да се из 1 Б савезне лиге експресно уђе у 1 А савезну лигу Југославије, али тако није мислио и тренер Ђокић. Дошло је до растанка, а његово место је заузео тренер Јован Малешевић, бивши играч новосадске „Војводине“. Клуб се појачао доласком Бојана Кусмука и Михајла Дробњака из Краљева , Зорана Марковића из Сремске Митровице, а помоћни тренер је постао Зоран Триван, који је предходно водио кадете и  јуниоре „Елконда“. Газда Бора је обезбедио идеалне услове за рад, финансије су биле добре и редовне, а стигао је и посебан клубски аутобус са препознатљивим амблемом „Лава“. У време санкција „Елконд“ је ишао на турнеју по Словачкој где је на најбољи начин престављао Беочин и Југославију.

Тако су „лавови“ кренули у поход ка титули.

Дешава се и добрим тренерима да резултати не прате амбиције клуба, а у тим тренуцима једно од решења је и промена тренера. Уместо Јована Малешевића долази 16.11.1993. из Крагујевца Мирослав Николић-Мута што ће се показати у следећем периоду као добар потез. Екипа је кренула са победама, атмосфера у екипи се поправила, тако да је 21.03.1994, победом против домаћег клуба из Кикинде 78 (41): 89 (43) екипа „Елконда“ постала првак Б лиге и пласирала се у 1 А савезну лигу Југославије. Директно са утакмице екипа је отишла у Беочин у ресторан ,,Караш“ где је уприличена прослава, са великим ватрометом.

Беочин је, напокон, то заслужио.

Клуб је почео са стварањем нове још јаче екипе, када је кошаркашки савез Југославије донео одлуку да у сезони 1994/95. буду заступљене 32 екипе подељене у 4 групе. На питање газда Боре: „Зашто сам ја потрошио толико новаца, а сад сви играју 1 лигу и зашто правила нису дефинисана пред почетак такмичења“ – није било одговора. То је било пресудно да се он повуче из клуба и да другима препусти вођење клуба. Решење је стигло из фабрике Цемента, а од када је цемантара преузела клуб ново име клуба је KK „Б.Ф.Ц-Беочин“.

Екипу појачавају Жељко Топаловић из Ужица, Миленко Топић из Банатког Новог Села, Владимир Кузмановић из Београда, Немања Даниловићи из Власенице, Милан Маринковић из Прњавора, Никола Глишовић из Крагујевца, Љубомир Николић из Новог Сада и Владимир Митровић из Аранђеловца. Стручни штаб сачињавали су: тренер Мирослав Николић, помоћни тренер Зоран Триван, спортски директор Љубомир Тепавчевић, тренер за физичку припрему проф. Ненад Велимировић, доктори др. Негован Стојшић и др. Никола Радаковић, физиотерапеути Нино Лукић и Душан Сипић, као и  економ Ђорђе Гавриловић.  Председник клуба био је Милан Шербан, директор Стеван Гудурић, а секретар Миломир Мумовић. Маркетинг KK Б.Ф.Ц-а радила је  агенција „Цепелин“, послове у трговини фирма „Б.Ф.Ц-Кош“, а организована група навијача из Беочина је пратила све утакмице у малој и великој дворани СПЕНС-а. Створени су врхунски услови за рад и напредак. Титула је била жеља, а мало је недостајало да се и освоји.

У сезони 1994/95. „Б.Ф.Ц“  је играо полуфинале купа Југославије у Чачку изгубивши од „Партизана“ из Београда на продужетке. Мало је недостајало за улазак у финале, а у  финалу  „Партизан“ је  победио „Спартак“ из Суботице (84:81). У лигашком делу „Б.Ф.Ц“ се пласирао  на 4 позицију и обезбедио играње у Еуро купу ,,Радивој Кораћ“. Све утакмице игране су у увек попуњеној малој дворани Спенс-а. Игра је била препознатљива, а по први пут су побеђени водећи београдски клубови „Партизан“, „Црвена Звезда“, суботички „Спартак“, новосадска „Војводина“…што би рекли још мало па титула.

У сезони 1995/96. „Б.Ф.Ц“ доводи талентованог Александра Смиљанића из Сремске Митровице. На свакој позицији су по два одлична играча, што је предуслов за добар тренажни рад и стварање такмичарске атмосфере. Играчи су жељни доказивања, а у мислима је барем једно од финалих такмичења.

У Никшићу 1996. „Б.Ф.Ц“ игра, опет, полуфинале купа Југославије изгубивши од екипе „Будућности“ из Подгорице, која је у  финалу победила „Партизан“ и освојила куп Југославије. Била је то одлична утакмица са пуно атрактивних потеза и невероватним резултатом 126 (60) : 115 (58) за „Будућност“, и то све без и једног странца. У лигашком делу „Б.Ф.Ц“ осваја 3 место и у двомечу са екипом „Будућности“ и остварује историски резултат уласком у финале plej-offa Југославије. Самим уласком у финале, клуб је био задовољан јер су циљеви били испуњени. Тако растерећени, екипа одлази у Београд у карантин пред двомеч са екипом Партизана.

Празник је, 1 мај 1996, а у првој утакмици долази до великог изненађења – „Б.Ф.Ц„ побеђује „Партизан“ у сред Београда (93:89). Фантастична партија ЖељкаТопаловића (28 поена), Миленка Топића (22 п) и Владимира Кузмановића (15п), добро постављена тактика и тимска колективна одбрана одлучили су победника. У следећој утакмици 2. маја, која се, такође, играла у Београду (систем такмичења био је, да се прве две утакмице играју на страни боље пласиране екипе из лигашког дела такмичења) „Б.Ф.Ц“ је, опет, изненадио „Партизан“ и победио (89:85) уз сјајну игру Владимира Кузмановића (28п) и осталих саиграча пришавши на само један корак до тако жељене титуле првака Југославије.

У Беочину, а и Новом Саду, завладала је еуфорија, тражила се карта више за велику дворану Спенс-а. Сви су жељно очекивали трећу утакмицу, победу и прославу титуле. Око 10.000 људи испунило је дворану 6. маја 1996. и направило невероватну, сјајну атмосферу. Испоставиће се, да је тај сувишни притисак утицао на играче  и  „Партизан“ је лакше него очекивано победио (79:63). Одмах после утакмице, екипа одлази у карантин на Петроварадинску тврђаву, где се анализира утакмица, обављају разговори са играчима и поставља тактика за следећу утакмицу.

У четвртој утакмици, сутрадан 7. маја, дворана је, опет, била испуњена до последњег места, а амбијент достојан финала. Међутим, неке чудне ствари су се догодиле (повреда Владимира Кузмановића, искључење Бојана Кусмука, чудне судијске одлуке код досуђене 5 личне грешке Топаловића и Даниловића, уз 13 више досуђених слободних бацања супарнику) тако да је „Партизан“ победио (71:69) изједначивши резултат на 2:2.

Одлучујућа пета утакмица финала играна је 10. маја у Београду. У фантастичној атмосфери дворане „Пионир“, пред око 7.000 гледалаца, „Партизан“ је заслужено победио (65:56) и постао првак Југославије. Сви се слажу да је финална серија донела одличну и неизвесну кошарку, а остаје вечити жал да „Б.Ф.Ц“ није искористио историску шансу да после дуго година неко мимо београдских клубова освоји титулу.

Док су у клубу још анализирали резултате завршене сезоне и финалну серију, на велико изненађење стигла је вест да тренер Мирослав Николић-Мута прелази у „Партизан“ и постаје помоћни тренер у репрезентацији Југославије. Став клуба је да „Б.Ф.Ц“ и следеће такмичарске сезоне понови успех из купа, игра финале и покуша да освоји титулу првака Југославије, а  да се екипа појача са добрим тренером и играчима који ће то и остварити. За новог тренера постављен је Горан Миљковић-Финац, за његовог помоћника Ернест Рађен, а за другог помоћног тренера Зоран Триван. Од играчког појачања у клуб долазе Ранко Велимировић из Подгорице, Владимир Зарић из Крушевца и Дарко Папац из Суботице. Миленко Топић је ушао у састав репрезентације Југославије и на олимписким играма у Атланти у лето 1996. је освојио  сребрну медаљу.

Испадањем у 1/4 финалу купа Југославије, Беобанка – „Б.Ф:Ц“  78 (36):59 (37) сезона 1996/97 није добро почела. У првих 8 кола лигашког такмичења, вицешампион је остварио само 3 победе уз 5 пораза. Поремећену атмосферу међу играчима руководство клуба је покушало превазићи сменом тренера Миљковића, а до доласка новог тренера (помињао се долазак Моке Славнића, Дражена Далипагића, Боре Џаковића, Жељка Лукајића, Петра Родића….) екипа је поверена Зорану Тривану, који након 5. сезона, већ био добро упознат са играчким саставом и циљевима који треба да се остваре.

Судбина је хтела да Триван у првом наступу игра против „Партизана“ у Београду  (17.11.1996), коју је предводио Мута Николић, а са којим је он радио у минуле 3 сезоне. Мимо свих очекивања „Б.Ф.Ц“  је победио после продужетка 69 (63)(39): 68(63)(34) и то без повређеног Миленка Топића и Немање Даниловића. Пошто је „Б.Ф.Ц“ играо и интернационални куп „Рајмондо Сапорте“ (данашњи ЕuroCup), времена за славље није било. Три дана после, екипа је победила „Шахтјор“ из Доњецка 78 (43): 61 (31) на гостовању. Меч одлуке да ли ће тренер Триван остати или не био је у Новом Саду против одличне екипе „Ф.М.П“, која се уочи утакмице вратила са америчке турнеје. После велике борбе и неизвесне завршнице, „Б.Ф.Ц „ је поготком Кузмановића у последњој секунди, победио (52:50). У руководству клуба одлука је донета и тренер Зоран Триван остаје до краја сезоне. Атмосфера се поправила, играчи су испоштовали тренера и његову филозофију игре, тако да је екипа остварила победничку серију од 13 утакмица и 12 победа (побеђени су „Партизан“,“Црвена звезда, “Ф.М.П“, „Будућност“ ,“Спартак“, „Војводина“,“Борац“,“Раднички“…). Треба истаћи да првих 7 утакмица није играо (због повреде) репрезентативац Миленко Топић. Негде пред крај године почињу и први проблеми са исплатама и клуб полако улази у кризу. У разговору са играчима тренер Триван је инсистирао да се играчи максимално сконцентришу на тренинг и утакмице, а да се за своја права и обавезе боре после утакмица. Такав професионалан однос се видео и по резултатима. На крају сезоне, „Б.Ф.Ц“ је ушао у Топ 16 купа „Рајмондо Сапорте“ ( изгубио од „Меш“-а из Вероне, који је играо финале против „Реал“-а), а у домаћем првенство играо је 1/4 finale plej-offa против подгоричке „Будућности“ и обезбедио за следећу сезону играње у Еуро купу „Радивој Кораћ“.

 У Новом Саду, „Б.Ф.Ц“ је победио  „Будућност“ 95 (41) : 74 (35 ), не знајући да ће то бити и последња победа у историји клуба под овим именом.

У Подгорици обе утакмице „Б.Ф.Ц“ је изгубио – у првој 81 (41) : 80 (35 ), а у другој 71 (36) : 66 ( 32 ) уз велику помоћ судија. После смрти Милана Шербана, председника клуба и бившег директора фабрике „Цемент“ из Беочина, криза у клубу се продубила. Било је покушаја да се пронађу спонзори и да клуб настави даље са радом, али на крају је дошло до принудне фузије са KK „Војводина“ (која је испала из прве лиге уписавши од 26 утакмица само једну победу), тако да у сезони 1997/98. клуб наступа под именом KK „Vojvodina-B.F.C“.

Те године, појављују се на кошаркашком тржишту и менанџери, који ће играчима „Б.Ф.Ц“-а трасирати пут у неке друге клубове. Тако су Топић, Топаловић и Кузмановић отишли у „Црвену Звезду“, Смиљанић у „Ф.М.П“, Вучуровић и Марковић у „Хемофарм“, а Даниловић, Глишовић, Зарић и Велимировић у „Војводину“.

Тренер Триван је од Удружења кошаркашких тренера Југославије добио признање за одличан рад и резултате и стручно усавршавање на 7 Финал-фоур Еуролиге у Рим од 22-24.априла 1997.

Исте, 1997 године, у Беочину, се оснива нови клуб KK „Беочин“ који и данас постоји.

Аутор: Зоран Триван

Зоран Триван – ФИБА кошаркашки тренер – У току 40 година тренерског рада радио је у 16 клубова и шест иностраних држава (Црна Гора, БИХ, Израел, Либија, Мароко и Пољска), са свим ранговима и нивоима такмичења. У летњем периоду ради на престижним кошаркашким камповима у Србији и иностранству као стручни руководилац. У Пекингу је 2000. одржао кошаркашку клинику за тренере, у организацији Кинеске кошаркашке федерације.(Фото: Огњен Адамовски)