ФОТО: Сува, главни град Фиџија – егзотична лепота улица претрпаних људима
Никад пре нисам видео толику гужву на улици. Случајни пролазници, улични продавци и занатлије, те они који само седе на улици, буквално у редовима. Сви траже своје парче среће у том ужурбаном граду. То је Сува, главни град Фиџија, острвске државе у јужном Пацифику – туристичко место на којем су људи срдачни према гостима, али на којем треба бити и опрезан, јер сиромаштво може да пробуди свашта у човеку.
Тај град посетио сам радећи као фотограф на крузеру Корална Принцеза. Док сам излазио из градске луке са фотоапаратом преко рамена, један глас ме је зауставио озбиљним тоном. Био је то локални чувар на улазу у луку, који ме је љубазно, али и озбиљно, упозорио да затворим торбу за фотоапарат, која ми је такође висила преко рамена. У његовим очима видело се оно чувено – да зна нешто што ја не знам, али не зна како то да ми објасни. Раније сам од других чланова посаде крузера чуо да је препорука да се у ову луку иде у групама, а не сам. Игнорисао сам ту сугестију и запутио сам се сам на улице Суве, али после упозорења лучког чувара да не идем около са отвореном торбом, некако сам на брзину схватио где се налазим.
На улицама око луке тешко је избећи да се повремено очешете о другог пролазника. Ипак, људи су срдачни и стално се може чути како вичу “була”, што је локални поздрав. Знаци сиромаштва могу се уочити већ при првом разговору са неким на улици. Када сам фотографисао једног човека љубазним тоном затражио ми је да му дам нешто новца, ако имам. Понудио сам му цигарету, а он ме је истог момента упитао, да ли може да добије целу паклу. Лепо је прихватио то што сам одбио његов захтев, јер ми је то била једина пакла цигарета.
Сува има око деведесет три хиљаде људи и највећи је град на Фиџију. Економија се заснива на туризму и индустрији, мада су на улицама најуочљивији бројни продавци и занатлије, који одмах ту – на улици – обављају ситне поправке ранчева, ципела и других предмета.
Једног од њих упознао сам на улазу у локалну пијацу. Зове се Бивеш и тим ситним поправкама бави се двадесет шест година. Како каже, од тога се може живети.
Тек на пијаци схватио сам колико овде људи живе једноставно. Уместо тезги своје производе продају на земљи, на раширеним најлонима и картонима. Са њима су често и мала деца, јер вероватно немају коме да их оставе на чување. Углавном продају поврће, банане, кокосове орахе и рибу.
На једној импровизованој тезги случајно сам приметио да се роба помера, као да је жива. То су били ракови, повезани канапом у мале снопове. Њихова продавачица чије је име Слина, симпатична жена са великим слушалицама на ушима прикљученим у телефон, објаснила ми је зашто је то тако. -Сви ракови се продају живи, јер су свежи. Везани су, јер се често дешава да неког уштину. Мој муж је рибар и ове ракове лови у оближњој реци. Од тога се добро живи – каже Слина.
Иако сам после пар сати проведених у том лучком граду схватио да се овде живи тешким животом, морам да признам да у свој тој сировој једноставности постоји нека егзотична лепота. Она туристима из развијених држва може бити занимљива при повременим посетама, али овим људима је то цео живот. И бар на фотографијама изгледају срећно.
Фотографије и текст: Милош Павков
Милош Павков – представља млади, али оригиналан изданак фоторепортерског звања које су његови претходници у Новом Саду, Војводини, Србији и широм света, уздигли до највећих висина. Од децембра 2014. је аутор блога „Милош Павков – фотографија“ на којем објављује одабране новинарске приче, прилоге и репортаже богато илустроване несвакидашњим, веома успелим документарним фотографијама, које никога не остављају равнодушним. Има посебно изражену склоност ка класичној црно-белој и уметничкој фотографији. Као званични бродски фотограф отиснуо се 2022. далеким морима бележећи својим фото-апаратом узбудљиве приказе са пропутовања.