ФОТО: Дело архитекте Ференца Рајхла – задужбина универзалној лепоти
Градитељи су људи који обликују наш свет. Иако смо тога ретко свесни, сви живимо у сенци палате, библиотеке, школе, или у сенци храма у који је некад давно неки архитекта уложио своје знање, вештину, вољу, лично богатство и изнад свега – своје време на овој планети. Градитељи живе и после смрти кроз дела у која су уградили део себе. Један од таквих – чије је дело приказано на насловној фотографији – јесте био мађарски архитекта Ференц Рајхл.
Његове грађевине – често пројектоване у стилу мађарске сецесије – красе улице Апатина, Бачке Тополе и Сегедина, али првенствено улице Суботице – града у којем је провео један од најзначајнијих периода у свом животу.
Рођен у Апатину 1869. године у тадашњој Аустроугарској, Рајхл је завршио студије архитектуре у Будимпешти, након чега је засновао породицу у Суботици. Његова најпрепознатљивија грађевина из тог периода – Рајхлова палата, заправо је била његова породична кућа. Данас се у њој налази суботичка Савремена галерија.
-Рајхл је своју кућу градио на преласку из деветнаестог у двадесети век, када су у Суботици настали најзначајнији сецесијски објекти, попут градске куће и синагоге. Првобитно хтео је да на овом месту изгради најамну палату, али му пројекат није одобрен, јер се није уклапао у изглед улице, те је ту ипак изградио породичну кућу. Уселио се у њу 1905. године са својом супругом и две ћерке, у тренутку када је био успешан и имућан архитекта. Ова зграда једна је од првих ствари које угледате када сиђете са воза на железничкој станици у Суботици – прича Мирослав Јованчић, кустос у Савременој галерији у Суботици.
Према његовим речима, зграда је пројектована у мађарској варијанти сецесије, која тежи повратку ка вези човека и природе кроз валовиту, таласасту, а често и неправилну форму. Како је рекао, карактеристично за тај архитектонски правац јесте и то, да су грађевине остварење мноштва мајсторских руку – од гвожђарских радова, до крова и керамике. Нажалост Рајхл је веома кратко ту живео, јер је за потребе изградње здања дизао кредите, који су му – такорећи – финансијски дошли главе.
-Банка му је узела овај објекат, који је био под хипотеком, а потом га је продала на аукцији новим приватним власницима, који су га издавали све до Другог светског рата. Рајхл се по одласку из Суботице 1910. године најпре преселио у Сегедин, где је имао фабрику цигала, а потом и у Будимпешту. Више се никад није вратио у овај град. Наводно је у интервјуу за једне локалне суботичке новине изјавио да би желео да у његовој кући једног дана буде нека институција културе. То се и обистинило одмах после његове смрти 1960. године, када је палата најпре постала градски музеј, а затим су се ту уселили „Ликовни сусрети“, институција чији смо ми наследници – нагласио је кустос Савремене галерије Мирослав Јованчић.
Он се осврнуо и на Рајхлов колекционарски рад. Како је рекао, Рајхл је био у родбинској вези са мађарским сликаром немачког порекла Ференцом Ајзенхутом, аутором слике „Битка код Сенте“ – која се налази у Сомбору. Пошто је Ајзенхут био оријенталиста, често је путовао заједно са Рајхлом, те је архитекта са тих путовања доносио разне егзотичне предмете. Према урбаној легенди у Рајхловој палати постојала је „турска соба“ уређена комадима намештаја и предметима донесених са путовања.
Поред чувене палате, међу сачуваним зградама које је пројектовао Ференц Рајхл јесу и Градска библиотека, као и зграда Гимназије у Суботици. Такође пројектовао је и католичку цркву Похођење Блажене Дјевице Марије у Бачкој Тополи, која је приказана на насловној фотографији. Та црква израђена у неоготском стилу достиже висину од 72,7 метара, што је чини највишом католичком црквом у Србији.
Како је напоменуо мој ранији саговорник, мађарска сецесија је после Другог светског рата сматрана трећеразредним уметничким стилом, али се временом изборила са свој заслужени статус. Архиектура, као и многе друге сфере људског рада, подложне су подцењивању и упреплетани са неизвесним личним судбинама. Ипак, ништа не оставља такаву задужбину у једној локалној средини, као живот посвећен универзалном складу – односно лепоти материјализованој кроз таленат, знање, рад и предузетнички дух. Рајхлово дело је то показало.
Фотографије и текст: Милош Павков
Милош Павков – представља млади, али оригиналан изданак фоторепортерског звања које су његови претходници у Новом Саду, Војводини, Србији и широм света, уздигли до највећих висина. Од децембра 2014. је аутор блога „Милош Павков – фотографија“ на којем објављује одабране новинарске приче, прилоге и репортаже богато илустроване несвакидашњим, веома успелим документарним фотографијама, које никога не остављају равнодушним. Има посебно изражену склоност ка класичној црно-белој и уметничкој фотографији. Као званични бродски фотограф отиснуо се 2022. далеким морима бележећи својим фото-апаратом узбудљиве приказе са пропутовања.