РЕФОРМЕ У ОБРАЗОВАЊУ СУ НЕИЗБЕЖНЕ
Драге колеге и ученици, уобичајени начин живота и примјена стандардних метода учења драстично су се промијениле појавом Ковида 19. Све ово је утицало на то да се људи из разних сфера научних и академских кругова све више ангажују у проналажењу новијих приступа и рјешења за новонасталу ситуацију. Ова ситуација осликава све пропусте и слабости наших система почев од здравства, питања економије па и образовања. Свједоци смо да ови системи и поред тога што делују напредно и неовисно имају многе недостатке и у потреби су за међусобном корелацијом и допуњавањем. У самим почецима ширења пандемије нисмо толико схватали озбиљност ситуације. Наши системи су деловали превише самоувјерено јер су у дотадашњем начину живљења и опхођења вјеровали да су достигли макcималан степен умијећа владања у свим сферама социјалних и научних знања.
Такво схватање се у великој мјери одразило и на образовни сектор. Нови изазов се поставио пред школство. Како наизглед једноставан и свакидашњи систем интернет комуникације увести у школство, те га базирати на однос ученик професор. Овде се не говори о свакодневним проблемима са којим се сусрећемо приликом интернет комуникације као што је слаба интернет конекција и слично. Овде говоримо о слабостима виртуалне комуникације у школству. Ријеч је о проблему преобразбе интерпретације реалног одвијања наставе у виртуалну наставу. Што се до тада чинило као нешто сасвим једноставно постало је проблем. Професори од којих су неки дугогодишњи упосленици образовних установа, имају много проблема са новим начином одвијања наставе и немају конкретан приступ и рјешење проблема у успостави онлине наставе и овом новом виртуалном начину подучавања ученика.
Иста ситуација је и у регији, Хрватској и Србији. У разговору са колегицом из Србије, наставу одржавају како ко зна и умије.
Преко свих друштвених мрежа, Microsoft office 356, Googl classroom и Zooma. Министарство већ десети дан шаље различите дописе. Наставници су на онлине обуци за Teams. Проблем је што и деца немају технику и нису обучени као и наставници.
И професори и ученици нашли су се пред једним сасвим новим поглављем у области образовања. Једно је сигурно. Реформе у образовању су неизбјежне. Да би се превазишао овај проблем потребна је прије свега помоћ и ангажираност државних институција које се баве образовним сектором. Такођер ништа мање битна је помоћ професора. Потребно је направити и вијеће које би сачињавали професори и ученици који би на основу властитих приједлога и искустава на најбољи начин предочили своја виђења рјешењу овог проблема. Тек тада ћемо видјети прве позитивне помаке.
