ОПРОШТАЈ СА ИЛЕАНОМ

Пише: Марија Адамов

Отишла је, сигурна сам, међу најсјајније звезде, наша и моја, вољена и поштована, а надасве од своје деце и унука, и шире породице, и највољенија Илеана, Илеанчица, Илеанче, како смо је још с љубављу и симпатијом звали, остављајући све у најдубљој тузи и неверици.

Већ при првом сусрету, а тако је било и кад сам је упознала, Илеана је пленила прекрасним, срдачним, а понајвише благим осмехом и добронамерношћу, најзад, и гласом дивног тембра, необичне топлине и дубоке изражајности. Тај, тако пријемчив глас, засигурно је наследила од оца Лазара, запаженог културног посленика, хорског певача и вокалног солисте, али и мајке, па су сви заједно, укључујући и сестру Анишоару, певали четворогласно, уживајући у лепоти изворне народне музике, поред румунских и у српским, босанским и далматинским песмама. Мајка ју је припремила и за извођење апостола, у склопу литургије у родном Великом Торку, што јој је много година касније помогло и у радијским преносима литургија из насеља с румунским живљем, Владимировца на пример, којем сам и ја, пратећи колегиницу, с узбуђењем присуствовала.

Прве кораке у развоју као солисткиње, Илеана је начинила с Оркестром народне музике „Лира“ под вођством славног лаутара Викентија Петровића Бакалуце, касније сарађујући и с његовим сином Лучијаном Петровићем. Њена тумачења румунских народних песама, нарочито дојни, за многе зналце постала су и остала антологијска и незаборавна, о чему сведоче бројни тонски записи у фонотеци Радио Новог Сада, али и сећања слушалаца на њена доживљена жива извођења, од којих је остало забележено дубоко емотивно вече у Матици српској у Новом Саду.

Од осмог разреда основне школе кренула је на фестивале народне, па и забавне музике, већ у Уздину освојивши другу награду у дуету са сестром. У Учитељској школи у Вршцу одмах је постала запажена као солисткиња Мешовитог хора, који је снимао и за потребе музичког програма Радио Новог Сада, а свирала је и виолину у Народном оркестру Културно-уметничког друштва „Петру Албу“, наступајући и ту као вокална солисткиња. Даље образовање у Вишој педагошкој школи у Зрењанину обогаћено је такође Илеанином успешном солистичком делатношћу у Академском хору, којим је често и дириговала, значајно репертоарско место дајући управо дојнама и романсама, а из тог времена памти се и њено музицирање с чувеним гитаристом Јованом Јовичићем у Музеју града Зрењанина.

С великом одговорношу, узбуђењем и радошћу започела је потом свој први посао у Основној школи „Иван Горан Ковачић“ у Станишићу код Сомбора, где је као омиљени млади наставник поред редовних часова водила и хор и оркестар орфових инструмената,

учествујући с ђацима у свим школским приредбама, а по жељи ученика дириговала и низ хорских композиција на румунском језику. У Радио Новом Саду је радила од 1973, у ком је, по сопственом сведочењу, реализовала своја многа професионална хтења, првенствено на снимања композиција румунске народне музике уз пратњу Народног

оркестра радио Новог Сада под уметничким руководством Лучијана Петровића, који су тада, на врхунцу својих уметничких постигнућа, настојали да негују аутентични стил извођења фолклорне баштине свих националности у Војводини. Убрзо стижу и награде

на фестивалима у Осијеку на „Звуцима Паноније“, али и у украјинском граду Ужгороду (две награде, 2002. и 2004). Ван земље се представила и у Риму, затим Румунији (у Трговишту и Крајови), а лично су јој били веома важни и концерти с ћеркама Мирелом и Алином у Паризу и Шартру, као и родном Торку, 2012.

Као музичка уредница Илеана је перманентно и посвећено тежила формирању уметничког укуса слушалаца, под‌једнако у емисијама народне, забавне и класичне музике. Пасионирано је представљала жанровски разнолике музичке догађаје из различитих средина. А у својеврсном етномузиколошком домену, право благо оставила је

лексиконом „Музички програм на румунском језику, поводом 60 година Радио Новог Сада“ (објављеним 2013) у чијим је садржајима музичко стваралаштво Румуна Војводине од почетка имало изузетно место. Остала је неостварена жеља да започет превод на српски језик доживи својеврсно друго издање.

После пензионисања, Илеана је своје креативно, специфично литерарно музичко перо и даље брусила пишући о музичким манифестацијама попут „Мокрањчевих дана“, „Сомборских музичких свечаности“, „Кустендорфа“, „Бемуса“ и „Номуса“, објављујући текстове у угледним часописима на румунском језику код нас и у Румунији, али и на порталу „Војвођански новинар“. За предан, запажен и успешан рад Друштво новинара Војводине доделило јој је 2018. највеће признање – Међународно „Златно перо“, а прошле, 2025. часопис „Музика класика“ и награду за „дугогодишњи рад и промоцију музике“.

Драга Илеана, током протеклих десетак година, поред старих колега, поштовалаца и пријатеља, стекла си и нове, из средње и најмлађе генерације, посебно из Радио Београда, али и из свих средина и манифестација које си походила, и сви они ће искрено, сигурна сам – јер су се многи јавили – с најлепшим живим сећањима, заједно с нама и твојом породицом, дубоко ожалошћени, с пијететом чувати успомену на твоју уметност, несебичност и доброту.

Фото: https://www.rtv.rs/