Константин Богдановић и његов „Вестник“ у контексту борбе за Српску Војводовину 1848-1849. године
Данас обележавамо Дан новинара Војводине, 15. мај, поводом 173. годишњице изласка из штампе првог српског листа у Новом Саду, Богдановићевог Вестника. Друштво новинара Војводине с правом је 15. мај 1848. узело за Дан новинара Војводине. Наравно, изузетни значај за српско новинарство на подручју јужне Угарске средином друге половине XIX века имала је Милетићева Застава. Ипак, темељи су постављени у Буни, Српском народном покрету. Вестник је био први, Медаковићев Напредак други, а Позорник Војводства Србије при крају Буне, трећи и последњи. Кроз судбину ова три листа могуће је сагледати неке од најважнијих карактеристика борбе коју су Срби водили током антифеудалне револуције у Европи, која се за Србе претворила и у борбу за националну еманципацију у виду Српске Војводовине, односно Војводства Србије.
Дозволите ми да кроз три лапидарне скице осветлим лик и дело Константина Богдановића, значај Вестника као листа и политички и новинарски контекст у коме су излазили Медаковићев Напредак и Позорник Војводства Србије, под надзором патријарха Јосифа Рајачића, као народног управитеља.
Прво, Константин Богдановић је рођен у Руми 1811. године, а умро је у Новом Саду 1854 године, Поживео је свега 43. године. Пре смрти је започео писање мемоара. Школовао се у Руми, Карловачкој гимназији, Сегедину, Пешти и Братислави, студирајући права. Адвокатуром се бавио десетак година (1832-1842). Потом је прешао у Кнежевину Србију и био у служби кнеза Михаила, кратко професор на београдском Лицеју и постао редовни члан Друштва српске словесности, претече Српске академије, задужен за рад библиотеке и музеја, као „чувар старина“.
После смене династије Србији, Богдановић се настанио у Новом Саду и покушао 1845. да покрене лист на српском језику под називом Вестник, који би се бавио трговачким проблемима. Угарске власти му то нису дозволиле. Тада је уз подршку династије Обреновић путовао по Европи (Париз, Лондон, Берлин, Лајпциг) како би се стручно усавршавао. Током 1847. вратио се у Руму, делујући као адвокат. Почетком 1848. прешао је у Пешту, где је 2. априла као власник и уредник покренуо свој лист Вестник. Због сукоба Мађара и Срба о смислу револуције, Вестник је убрзо мора да премести у Нови Сад, а због мађарског увођења ванредног стања и преког суда још брже у Сремске Карловце, у средиште Српског народног покрета.
Због динамике Српског народног покрета Богдановић се није могао посветити само Вестнику. У овим бурним временима обављао је и политичке (на Хрватском сабору у Загребу) и дипломатске (уз патријарха Рајачића код Бечког двора) мисије, што је утицало и на судбину самог Вестника.
Богдановић је само у пролеће 1849. уређивао Вестник, да би после начелног сукоба са Рајачићем лист био забрањен, а он сам и кратко утамничен. После Буне кратко се бавио адвокатуром у Руми, а потом у Новом Саду (1853-1854), у коме је и преминуо.
Константин Богдановић је био више него обдарен интелектуалним способностима: био је образован, зналац страних језика, песник, први међу књижевним критичарима, новинар, дипломата, уредник, државно-правни писац и велики српски патриота.
Друго, српска штампа је до Буне средином XIX века, имала у Хабзбуршкој монархији већ полувековно искуство, испуњено спољним ограничењима и унутрашњим слабостима. Први српски лист је покренут у Бечу крајем XVIII века, да би центар српске штампе у наредним деценијама постала Пешта, други центар Монархије. Једини српски лист у Пешти у предреволуционарно време биле су Павловићеве Српске народне новине.
Оне су опстале до јесени 1848. године, јер у отпочетом ратном српско-,мађарском сукобу, за српски лист није више било места не само у Пешти, већ ни у Новом Саду, у којем се Богдановићев Вестник појавио 3. маја по Јулијанском, односно 15. маја по Грегоријанском календару.
Захтев да се Вестник штампа у Новом Саду поднет је већ 1845. године. Али, власти Монархије то нису дозволиле. Други покушај покретања Вестника био је у Пешти почетком 1848. После мартовске револуције у Бечу и Пешти и прокламовања слободе штампе, Вестник се појавио 2. априла 1848. у Пешти. После 12 објављених бројева, Богдановић је Вестник привремено, на два месеца, преселио у Нови Сад, а штампала га је ћирилична штампарија Данила Медаковића.
Шта је главни садржај 13. броја Вестника, штампаног 3, односно 15. маја 1848. године у Новом Саду? На насловној страни листа је извештај о одлукама Мајске скупштине у Сремским Карловцима са првог дана заседања, 1. односно 13. маја, када је одлучено да карловачки митрополит Јосиф Рајачић понесе наслов српског патријарха, а пуковник Стефан Шупљикац, наслов војводе српског. Истога дана, тј. 3, односно 15. маја, Мајска скупштина је прогласила Српску Војводовину, омеђила њену територију и формирала органе (Главни одбор итд.), као репрезентативно тело српског народа на подручју јужне Угарске, односно целе Хабзбуршке империје.
Међутим, Мађари су отпочели рад не само против Беча као симбола феудализма и немачког централизма у Хабзбуршкој монархији, који ће касније постати рат за сецесију историјске Угарске, већ и рат против Срба и одлука Мајске скупштине, која је захтевала национална права и националну територију у облику аутономије. Оно што су Мађари захтевали за себе, нису дозвољавали другима.
Богдановићев Вестник, као и Медаковићева штампарија, морају да беже у Сремске Карловце, у центар Спрског народног покрета, у седиште Гладног одбора. Овај лист убрзо постаје званично гласило Главног одбора, али његов власник и уредник мора обављати дужности секретара патријарха Рајачића и члана делегације која одлази у Беч, односно Инсбрук код аустријског цара.
У јесен 1848. у Сремским Карловцима покренут је и лист српске либерално-демократске струје, коју је предводио Данило Медаковић, под насловом Напредак. Овај лист има изузетан значај за српско новинарство и језичку културу, због тога је први штампан новом (Вуковом) ортографијом. С друге стране, Напредак је значајан по томе што је покренуо питање слободе штампе у српском друштву. У чланцима Данила Медаковића од 9. новембра, 12. новембра, 10. децембра и 14. децембра 1848. године све је речено о слободи штампе. Вреди поменути да је Богданивићев Вестник први Медаковићев чланак „Слободна печатња“ пренео у свом првом наредном броју, поштујући нову ортографију. Лист Напредак се о овом питању последњи пут огласио 7. фебруара 1849, под могућим насловом „Постоји ли уопште оправдање за гушење слободе штампе“.
Дакле, за време Српског народног покрета за Српску Војводовину, деловала су два српска листа, Богдановићев Вестник и Медаковићев Напредак. Судбина им је била слична. Помагали су један другоме, били су солидарни, иако нису били истомишљеници. Истовремено су били забрањени од тренутних српских војних власти у Карловцима почетком 1849, када су присиљени да се преселе у Земун, а штампарија да буде монтирана на баржи, која може отпловити ка Београду, уколико ово подручје буде угрожено од мађарске војске, која је била антихабзбуршка, али и антисрпска.
Треће, малаксавањем Српског народног покрета у пролеће 1849. године, његовим укључивањем у привремену царистичку рестаурацију Хабзбуршке монархије, за слободне новине, а то су били и Вестник и Напредак, више није било места у Српском народном покрету за Српску Војводовину, предвођену Јосифом Рајачићем, као привременим управитељем српског народа, тако да је Рајачићев егзекутор забране и обустављања ових листова постао Фердинард Мајерхофер, бивши конзул у Кнежевини Србији. Последњи број Напретка изашао је 12. јуна 1849. године на дан бомбардовања Новог Сада од мађарских снага са Петроварадинске тврђаве. Тада је обустављен и Вестник, а оба уредника, и Богдановић и Медаковић, били су ухапшени, имовина заплењена. Убрзо су и пуштени на слободу.
Будући да су овим забранама Срби остали без штампаног медија, а аустријско-мађарски и српско-мађарски сукоб још није био окончан, осећала се општа потреба да спрски народ у јужној Угарској буде обавештен о тренутној ситуацији, те да се српски народ обавести о реализацији идеала проглашених на Мајској скупштини. Због тога је покренут ћирилични лист Позорник. Овај лист је значајан не само због извештаја о ратним збивањима на подручју јужне Угарске и Војне границе, односно прокламоване Србске Војводовине на Мајској скупштини, већ и због свог назива: нпр. у броју од 13. јула 1849. лист се зове „Позорник Војводства Србије“, а 13. септембра 1849. „Позорник Војводовине Србије“. Овај лист је своје излажење окончао у прве две седмице године 1850, када је већ била на делу инсталација нове круновине Хабзбуршке монархије која се звала „Војводство Србија и Тамишки Банат“, која је потрајала до 1861. и Милетићевог чувеног „Туциданског чланка“, чиме је отпочела нова етапа у политичком животу Срба.
Беседа др Драге Његована на обележавању Дана новинара Војводине, 15. мај 2021. у Архиву Војводине
