И НА ЗЕМЉИ И НА НЕБУ
Ко се једном окуша у падобранству врло радо и заувек остаје посвећеник неба
Недалеко од Новог Сада, на Ченеју, удаљеном само двадесетак километара од града, постоји место које врло брзо заволе љубитељи екстремних спортова. Реч је о школи падобранства “Skydiving” и Удружењу спортских падобрананаца “Новембар-Сиера”. Приврженици овог несвакидашњег спорта у који се, уз повећану дозу храбрости и адреналина, није тешко заљубити врло радо долазе да искушају изазове слободе летења. Ко се једном окуша у падобранству, врло радо остаје да унапреди своје знање и, надасве, посебне вештине.
Иструктори падобранства у овој школи имају вишегодишње практично искусто и појединачно више стотина успешних скокова, тако да онима који дођу на обуку гарантују сву могућу сигурност и јединствен доживљај. Тренутно су актуелни „тандем скокови“ који се, заједно са инструктором, обављају већ након два дана основне обуке.
Падобранство се сматра једним од најмлађих спортских вештина. Има и данданас веома битан значај у војсци, да би се касније у цивилству сврстало међу хобије.
Први званични падобрански скок на просторима тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца извео је француски падобранац Беренже (1925. на београдском хиподрому), док је први наш домаћи скок извео потпоручник Драгутин Долански 2. септембра 1926. године. Јанко Лутовац је на аеродрому „Југовићево“, 1. јуна 1950, у условима знатно скромније опреме и организације, остварио највећи подвиг југословенских и српских падобранаца оборивши светски рекорд са 137 изведених скокова у једном дану.
О самом концепту школе, падобрансту и обуци падобранаца, за наш сајт говорио је инструктор и оснивач школе Александар Момчиловић, потомак ваздухопловне породице чији је отац искусни пилот, а супруга Милана је задужена за организацију тандем скокова и вођење објава на Инстаграму и осталим друштвеним мрежама.
– Ја сам се у принципу овде и родио, јер сам на аеродром дошао из породилишта. Бавим се падобранством целог живота. Почео сам да скачем 2005. године. Имао сам неке паузе, 2015. године сам почео да радим на броду како бих уштедео новац и остварио свој сан да поново напрвим школу падобранства. Куповали смо падобране, тандем падобране, авионе и све ово остало. Све ово што видите и што ми организујемо, дело је нас неколицине посвећеника овом спорту. Уз остала четири инструктора, непосредно сам задужен за полазнике. У овом послу не постоје пречице, набављамо гориво, уља, делове, опрему и све што је неопходно како би школа падобранства несметано радила. Претежно сва наша опрема је америчка опрема, ништа се не производи у Србији, а падобране и неопходну пратећу опрему поручујемо преко Фејсбук маркета. Сви инструктори су опробани падобранци – Радивоје и двојица помоћника имају 350 скокова, а Рудолф са преко 7000 скокова је предодређен за тандеме- наводи Момчиловић.
Он је укратко описао по чему се разликује обука у Србији и иностранству:
– Код нас обука траје два дана. Кроз моје генерално искуство и бављење падобранством, ишао сам на сва места где се одржавају падобрански скокови у Србији, али и у свету и видео сам да неке школе воле да убрзају почетну обуку за тандем скокове, да се она своди на један дан, евентуално на неколико сати после којих идете на скок. Мени се то није свиђало, јер ум полазника нема довољно времена да процесуира све инструкције које за кратко време добије и у принципу идете доста неспремни на сам скок. Приметио сам да због тога долази до доста повреда. Због тога сам решио да обуку у мојој школи држим два дана. Један дан, када се долази преко недеље на теоријски део, односно упознавање са правилима. Поделили смо га на три дела, први је показивање падобрана и његове функције, начин на који се отвара и како се активира. Имамо и вандредне процедуре на металном тренежеру у мањој просторији. Ту вежбамо све ситуације које се могу догодити у ваздуху, јер тамо нема ко да вам помогне и препуштени сте сами себи. У случају погрешних ситуација или нечег другог што може да вам се догоди, учимо вас како да правилно реагујете и да отворите главни падобран или да се приземљите са резервним. Од 2022. године када је отворена школа, ниједан полазник није био принуђен да отвара резервни падобран нити се било ко повредио. Тренутно има негде око 50 активних падобранаца, с тим да њих 15-16 имају дозволе, а остали су још увек ученици, тако да с времена на време, када им финансије дозволе, они дођу и скачу. Други део је одвајање од авиона. Догађа се да горе поједини кажу да су се уплашили, али јако је битно да будете сигурни и да процес не престаје. Све се то сведе на неких десетак секунди колико вам треба да изађете из авиона. Када сте се одвојили од авиона, падобран већ креће да се отвара. Треба му отприлике неке две секунде да се отвори. Вожња падобраном кроз ваздух изгледа као нека брзина скутера, као да се возите скутером по небу. Падобран иде неких седам метара у скунди напред, то је неких 20 километара на сат, и иде пет метара на доле сваке секунде. Када идете на приземљење, повлачите обе команде и на крају се меко спустите и практично не постоји ударац са додиром тла.
О томе због чега је и зашто одабрао падобранство говори нам један од искуснијих падобранаца и инструктор, Рудолф Шош: – Падобранством сам почео да се бавим пре дванаест година, када сам завршио основну падобранску обуку. Овде, на Ченеју, сам ево већ трећу сезону од како смо покренули овај клуб. Радимо са ученицима и спортистима појединачну и тандемску обуку за скокове са висине од 3.000 метара. Одувек сам волео екстремне спортове. Долазио сам на Ченеј као млад дечко без икаквог искуства – рекао је Шош и додао – Цео тај процес, од припреме, извлачења авиона, прегледања опреме, од обучавања полазника – све је то изазов сам по себи у ком се треба обратити стопроцентна пажња на сваки, па и најмањи детаљ. Најзанимљивији је тренутак када уђемо у авион и достигнемо висину 3.000 или 4.000 метара, и када се спремамо за најузбудљивији део – искакање. Цео процес траје између 20 до 30 минута, зависи од висине. На 3.000 метара се авион попне за неких 20-30 минута и онда имамо слободан пад од 45 секунди, са 4.000 метара траје скоро цео минут. Онда отварамо наше падобране на 1.200 метара надморске висине и после тога идемо у тај наш финални део, где приземљујемо падобране на одређено место где су постављени обележивачи – стрелице и заставице. Постоји знак који жаргонски зовемо падобранска кобасица, уз помоћ којег одређујемо јачину ветра и прилаз аеродрому.
Падобранци који имају лиценце А,Б, Ц, Д могу да скачу широм земље и имају прилику да се усавршавају.
Овај искусни инструктор говори и о такмичењима у Србији.
– Осим иностраних, од домаћих постоје два већа такмичења: то су државно и републичко такмичење. Сваке године се мења локација. Некада домаћин буде аеродром Ечка, некад ми на Ченеју, као и аеродром у Нишу. Занимљиво је да на том такмичењу постоји циљ који учесници морају да погоде. Већ при самом скоку са висине од 1.200 метара, падобранци отварају падобране и настоје да слете у овележени круг од 30 цм, који се зове „палачинка“, а у којем су уграђени сензори због тачности мерења доскока – нулта тачка промера од 1 цм или 0,5цм који они морају да дотакну да би освојили максималан број поена.
Рудолф је истакао да за тандем падобране не треба лекарско уверење, него је потребна јака жеља да се скочи и да припрема за тандем скок траје само 15 минута. И да се учесници врате задовољни.
Сузана Рудић Фото: https://www.facebook.com/skydiving.novisad/?locale=sr_RS