Владислав Демшар-Деми, господин кошарка
Прва велика кошаркашка звезда Новог Сада, „Црвене звезде“ и репрезентације Југославије – Владислав Демшар, рођен је 25. јануара 1929. у Новом Саду, у мешовитом браку од оца Лудвига из Словеније и мајке Илонке, мађарице из Новог Сада. Детињство је провео у улици Теодора Павловића на Адамовићевом насељу у Новом Саду. Рано је остао без оца, авиомеханичара који је трагично изгубио живот приликом пада авиона, тако да је већ од малих ногу схватио значај борбе за живот.
После завршетка Другог светског рата, 9. јуна 1945. у Новом Саду је одржана оснивачка скупштина новог спортског друштва који ће окупљати и организовати, пре свега, мађарску омладину. Присутни су једногласно одабрали назив ЕGYSЕG, или ЈЕДИНСТВО. Боја друштва је постала зелено-бела, са црвеном петокраком. Октобра месеца 1945. спортистима „Еђшега“ одобрено је коришћење зграде бивше стрељачке дружине у Стрељачкој улици бр.4 (данас улица Антона Чехова). Двориште је преуређено и прво је изграђен кошаркашки терен. Заслуга за добијање дома припада и Јожефу Даниелу, кошаркашу и будућем венчаном куму Демшара. Тако је отпочело са организованим кошаркашким тренажним активностима, а упоредо са кошаркашима почињу да тренирају и атлетичари.
Демшар упоредо тренира атлетику и кошарку и показује надареност за оба спорта. Већ у априлу 1946. на месном турниру („Еђшег“, „Војводина“, „Славија“ и „Раднички“) осваја прво место на 100 метара, у штафети 4×100 метара и у скоку у даљ са 554 цм. Истовремено, са висином од 189 цм позициониран је као центар, али је показивао таленат шутера (или, како су то раније звали, пуцача). Први тренер био је Патаки Гyоргy, са којим је радио до одласка у „Црвену звезду“. Није забележено од кога је усвојио хорог-шут (на мађарском „удица шут”), али је постао препознатљив по том шуту, поготово што је шутирао левом руком.
На првом клупском кошаркашком првенству Југославије, у Београду на Малом Калемегдану 1946, екипа „Еђшега“ заузела је одлично треће место иза „Црвене звезде“ и „Задра“, а Демшар је проглашен за најуспешнијег шутера првенства са 69 постигнутих поена. Добре игре, страст за победом и господско понашање на терену, упале су у очи легендарном Небојши Поповићу. На том турниру појавио се и скренуо пажњу на себе и играч Задра, Тулио Роклицер,који ће већ следеће године обући дрес „Црвене звезде“.
У репрезентацију Југославије Демшар улази са 17 година као члан малог клуба из Новог Сада, што је у то време могао само вансеријски таленат. На првенству Европе у Прагу 1947, у утакмици против Албаније постиже 42 поена (без тројки) што ће дуго година остати рекорд репрезентације. Управо у то време Небојша Поповић ствара шампионски тим „Црвене звезде“ и позива Демшара у Београд. У том првом трансферу играча учествовао је Јожеф Данијел, који је за тај прелазак клубу обезбедио џак УНРА шећера!! Прелазак у Београд био је искључиво из спортских разлога, а био је користан и за „Звезду“ и за Демшара. Те 1948. „Црвенa звездa“ је комплетирала тим снова (Небојша Поповић- Саша Гец-Срђан Калембер-Тулио Роклицер и Ладислав Демшар), који ће дуго владати под кошевима Југославије. Доласком у Београд, то почетно слово имена ,,В“ негде се изгубило тако да је Ладислав Демшар-Деми остао забележен у свим енциклопедијама као играч, а касније и тренер.
Прелазак у „Звезду“ био је одлучујући за његову каријеру. Свакодневни рад са играчима репрезентативцима, међународне утакмице и турнири, допринели су убрзаном играчком сазревању Демшара. Имао је редак таленат да гледањем усваја успешне покрете и да их одмах без грешке понавља. Небојша Поповић је рекао:,, Демшар се издвајао од осталих играча по темпераменту, васпитању и понашању. Играо је кошарку са истинском страшћу. Префињена техника, скок са изузетно прецизним шутом, један је од ретких центара који поентирају и са удаљености од 5-6 метара. Озбиљан са пуно достојанства, није тражио да буде миљеник гледалишта. Показивао је карактеристике организатора игре и за мене као тренера Демшар је био најбољи ученик.“ Како у оно време није било нарочитих материјалних могућности, Демшар је на почетку свог боравка у Београду становао у Зориној улици, у стану Небојше Поповића, заједно са Тулијом Роклицером. Ту се склапа пријатељство али и играчки врхунски тандем у екипи „Црвене звезде“.
Са ступањем на снагу резолуција Инфорбироа Кошаркашка федерација Југославие окреће према тренерима који долазе са Запада. Тако је у Београд дошао француз Анри Хел, који ће повремено боравити и припремати екипу за квалификациони турнир у Ници, са циљем да се избори одлазак на Светско првенство у Аргентину 1950. У то време била је привилегија путовати, а играчи су посебно волели припреме и турнире, јер су могли да се наједу, друже и путују. После једног гостовања у Француској (24.9.1949) и победе против „Асвела“, првака Француске, новинар листа ,,Лион Соар“ закључује: ,,Код Југословена Поповић, Демшар, Гец и Соколовић били су главне ведете ове велике представе.“
Квалификациони турнир игран је 28. децембра 1949. у Ници. Уочи новогодишњих празника, по лепом времену и на отвореном терену, на дрвеном паркету, четири екипе бориле су се за два места које воде у Аргентину. Југославија је на крају била трећа, али је због отказивања репрезентације Италије (за њих је домаће првенство било важније од светског) на првенство света по први пут је отишла репрезентација Југославије, а у саставу репрезентације и двојица новосађана – Бора Станковић и Ладислав Демшар.
Прво Светско првенство у кошарци одржано је у Буенос Ајресу (Аргентина) од 22. октобра до 3. новембра 1950, а златну медаљу освојила је селекција домаћина. Прва утакмица у историји светских првенстава одиграна је између Перуа и Југославије, а први кош икада на светском првенству постигао је репрезентативац Југославије и тренер Небојша Поповић.
Резултатски гледано репрезентација Југославије није направила добар резултат (заузела је последње 10 место), али је искуство стечено против квалитетних репрезентација и огромна популарност кошарке у Аргентини, оставило велики траг не само код наших играча него и у повећаном интересовању јавности. Интересантно је и то да су наши репрезентативци по први пут добили и дневнице у износу од 3 $ на дан.
На место селектора репрезентације Југославије 1951. постављен је проф. Александар Николић, а Демшар је и даље у саставу репрезентације као носилац игре. Заједно учествују на Европском првенству 1953. у Москви и 1955. у Мађарској. У једном каснијем интервјуу проф. Николић је рекао: ,,Демшар је био играч натпросечне кошаркашке интелигенције. Већ тада сам у њему препознао и тренерски дар, што је касније и сам исказао“.
За репрезентацију Југославије Демшар је играо 79 пута, а треба напоменути да се у том периоду није, као данас, тако често играло па је број Демшарових наступа за југословенски национални тим, за оно време, био веома импозантан.
У шампионату Југославије „Црвена звезда“ је доминантна, а Демшар је члан прве поставе и носилац игре. У првенству 1951. Демшар је имао кључну улогу у походу ка новој титули. У тандему са Тулиом Роклицером (који ће после завршеног првенства пребећи за Италију) бележе незаборавне партије и постају прваци Југославије.
После извесног времена у једној поруци на полеђини фотографије 17.12.1951, Тулио је написао: ,,Твоја игра и твоје пријатељство су најлепше успомене мог боравка у Југославији. Другови, противници али сви пријатељи. Заједно не знам колико смо утакмица играли, али сам своје најбоље утакмице играо са тобом у „Звезди“ и репрезентацији. Сада када играм, недостаје ми онај друг који је знао ловити моја додавања, који их је знао правовремено вратити. Нису случајно назвали наш пар `двојац без кормилара`. Твој пријатељ Тулио“.
За „Црвену звезду“ Демшар је – од 1948. до 1960. – одиграо рекордних 13 сезона. Освојио је осам титула првака Југославије и постигао око 1.327 поена. После завршене играчке каријере уписује и завршава Вишу тренерску школу у Београду, а 1962. враћа се у Нови Сад.
Одмах по повратку добија место првог тренера мушке екипе КК „Војводина“ и по први пут у историји клуба, у другој савезној лиги заузима одлично треће место. Демшар 1963. добија стално запослење у СОФК-а Нови Сад и покреће прву пионирску школу кошарке. Селим Хоџић и Ђорђе Смирнов, познати кошаркашки радници, били су део те екипе. У каснијем периоду Селим Хоџић ће постати и помоћни тренер Демшару, а 30 година касније (1993.) биће иницијатор првог такмичења кошаркаша пионира ,,КУП ДЕМШАР “.
Упоредо са дечацима Демшар ради и са девојчицама, па је тако 1963. пви пут видео Марију Вегер, касније нашу најбољу кошаркашицу свих времена. Исте године, на иницијативу Небојше Поповића, Демшар постаје селектор женске репрезентације Југославије и максимално се посвећује развоју женске кошарке. Стрпљиво и упорно радио је у женској екипи „Војводине“ koja je већ 1964, на квалификацијама за прву женску лигу у Загребу, обезбедила учешће у првој савезној лиги Југославије, а град Нови Сад им је поверио управљање теренима „Еђшега“. Потпуно посвећен послу, систематичан и педантан, стрпљиво је бележио све податке и покушавао да кроз неке њему знане методе предвиди учинак најбољих кошаркашица.
,,Деми је био фанатик свог посла. Данима је бдио над својим графиконима и статистичким подацима које је водио о свакој играчици. Тада није, као данас, вођена овако прецизна статистика. Имао је силну енергију и мајсторски је водио утакмице са клупе. Био је ненадмашан у тактичким поставкама игре, промени тактике и изменама играчица већ према развоју утакмице и резултата. Имао је још једну врлину – изврсно је умео да темпира форму. Имао је невероватан сензибилитет, право тренерско чуло, интуицију, али и знање“ – речи су Марије Вегер наше најбоље кошаркашице свих времена, а касније и супруге Демшара.
У првој години такмичења „Војводина“ је освојила осмо место, а већ 1967. била је трећа у Југославији. У сезони 1969. кошаркашице „Војводине“ освојиле су титулу државног првака са 19 победа и само три пораза. Догодине, у сезони 1970, „Војводина“ је, опет, првак Југославије уз још бољи резултатски скор – 21 победа и само један пораз. Шампионску екипу сачињавале су: Марија Вегер, Маја Грбић, Марија Радман, Ирена Гал-Молнар, Ана Тот, Јулија Радгебер, Планинка Раушки, Мирјана Јелић, Драгица Љубојевић, Зора Башић, Валерија Шандор, Раја Петровић и Јелица Ивановић, а тренер екипе био је Владислав Демшар.
Кошаркашице Војводине постале су прави хит у Новом Саду, а утакмице у Купу Шампиона на Сајмишту посматрало је преко 3.000 гледалаца.
На месту тренера репрезентације Југославије Демшар је био 25 пута, од тога 6 пута на Балканијади, 3 пута на првенству Европе и једном на првенству Света. Прва медаља на великим такмичењима у историји женске кошарке (сребрна медаља ) освојена је на првенству Европе 1968. у Месини, у Италији, а МВП првенства је била Марија Вегер, уједно и најбољи стрелац турнира. Две године касније, 1970, на првенству Европе у Холандији, у Ротердаму, освојена је друга медаља и то бронзана. Најбољи стрелац турнира била је Марија Вегер са импресивним просеком од 27,3 поена по мечу, а кључна играчица против екипе Чехословачке била је Ирена Гал-Молнар са 25 поена и одлучујућим поенима у продужетку утакмице (65:65, а после продужетака 73:71 за Југославију).
Добри резултати у континуитету утицали су да се неке иностране екипе заинтересују за Демшара. Најконкретнија је били италијанска шампионска екипа ,,Ђеаса“ из Сесто Сан Ђованија. У новембру 1972. у екипу долази и Марија Вегер, која ће играти само утакмице у Купу шампиона. У почетку Демшар је морао доста тога да мења. Пре свега инсистирао је на бржем протоку лопте, читању ситуација и брзини реаговања, а не на шаблонизацији напада. Јер, у одбрани постоје принципи, а у нападу инпровизација и креативност. Још већи проблем је био културолошке природе, а то је конзумација вина што су играчице редовно чиниле, па и уочи утакмице. Неосвојена титула утицала је на то да дође до раскида сарадње 1973. Доследан својим принципима и методама рада Демшар је донео одлуку да се врати у Нови Сад и посвети раду новосадских екипа.
У „Партизану“ са Телепа (дуго година прволигашка екипа Југославије, у којој су играле репрезентативке Ержебет Турански и Станка Стошић) ради од 1980. до 1984, а 1982. екипу појачава Марија Вегер-Демшар. Поделом КК „Војводина“ 1984. на мушку и женску екипу Демшар добија позив да помогне клубу за повратак у елитно такмичење. У сезони 1984/85 Војводина заузима треће место у Другој лиги, а у сезони 1985/86 освојено је 1 место и повратак у Прву савезну лигу. У том подухвату помогле су и Марија Вегер-Демшар и Ирена Гал-Молнар. У сезони 1987/88 Демшар доноси одлуку да после 26 година тренерског рада оде у заслужену пензију.
Можда је био шкрт на речима и похвалама, али су његове анализе супарничких екипа и тактичка припрема биле беспрекорне. Умео је да преузме велики ризик и покаже храброст као стручњак који је имао визију. Без сувишних речи, директно је прелазио на најважније и све је обављао по најкраћем могућем поступку. И у тренутцима најбољих игара понашао се уздржано и господски.
У првом браку са Горданом има ћерку Карин, а из другог брака са Маријом Вегер има сина Ладислава.
Владислав Демшар преминуо је у сну 15. маја 1992.
За изузетне тренерске успехе награђен је највишим војвођанским признањем у области спорта -наградом „Јован Микић-Спартак“.
Удружење кошаркашких тренера Србије је тек 2022. постхумно доделило Владиславу Демшару новоустановљено признање ЗЛАТНУ ПЛАКЕТУ за допринос и развој кошарке у Србији. Одлуком скупштине града Новог Сада 2002, једна улица у Сремској Каменици на Татарском брду носи име (В)Ладислав Демшар.
Залагањем Селима Хоџића и ШКК „Кадет“, 1993. покренуто је такмичење најмлађих кошаркаша под именом КУП ДЕМШАР. Меморијални турнир је традиционалан, уз учешће шест мушких и четири женске екипе из земље и иностранства.
Зоран Триван
П.С Захваљујем се Селиму Хоџићу и Гези Данијелу на материјалу и информацијама које су ми дали, као и нашој најбољој кошаркашици свих времена Марији Вегер на подсећању на златан период женске кошарке и лика и дела Владимира Демшара.
Зоран Триван – ФИБА кошаркашки тренер – У току 40 година тренерског рада радио је у 16 клубова и шест иностраних држава (Црна Гора, БИХ, Израел, Либија, Мароко и Пољска), са свим ранговима и нивоима такмичења. У летњем периоду ради на престижним кошаркашким камповима у Србији и иностранству као стручни руководилац. У Пекингу је 2000. одржао кошаркашку клинику за тренере, у организацији Кинеске кошаркашке федерације.(Фото: Огњен Адамовски)