Људи с три ока (33):Гизела Хеиловеј -Т Р А Г О М Н Е ОБ И Ч Н Е П О С М Р Т Н И Ц Е

Гизела Хеиловај, једина жена ратни репортер из Војводине, уживала је у својим фото-репортажама целог живота, а на растанку са овим светом уместо умрлице пријатељима послата је симболична фото-репортажа о њеном животу.

Славни војсковођа, а потом и први човек САД-а, Двајт Ајзенхауер је рекао да је „фото-репортажа најуниверзалнији од свих језика“. Вероватно су то имали на уму и наследници Гизеле Хејловеј, фотографа из околине Минхена, која је фотографски занат изучила у Новом Саду и била једина жена ратни репортер на Сремском фронту за време Другог светског рата. Снимила је безброј фото-репортажа, а када је умрла, на адресе њених пријатеља и познаника широм света, уместо уобичајене црне умрлице стигла је весела колорисана фото-репортажа о њеном животу! Стигла је и у Нови Сад да би, уместо туге и жалости, подсетила рођаке и пријатеље на некадашњи ведри лик Гизеле из угледног новосадског атељеа „Фото Манојловић“ у главној градској улици, близу Владичанског двора.

Лепотица међу ратницима

Чим је крајем Другог светског рата ослобођен Нови Сад, у њему је формиран „Агитпроп“. Један од његових челника био је Радивој Раша Радујков, касније познат као први човек Стеријиног позорја. Поред осталих задатака, „Агитпроп“ је имао и фото службу у којој су окупљени тадашњи најбољи фотографи: Стеван Мирковић, Геза Барта, Стеван Бикит, Тинка Пивнички и Гизела Петер која је међу првим послата на Сремски фронт. Снимала је борце у првим борбеним редовима, тешке рањенике по болницама и слала фото-репортаже новинским агенцијама и редакцијама.
– Била је не само добар фотограф, него и сналажљива у тешким ситуацијама. Шармирала је својом лепотом и младошћу, па су јој била отворена и врата која су за друге била затворена – сећају се њени савременици, међу којима је био и један од њених учитеља Геза Барта, легенда фотографије Војводине.
Сналажљива Гизела је по завршетку рата,у којем је била једина жена фото-репортер из Војводине, постала новинар фото-репортер „Слободне Војводине“. Снимала је разне митинге, политичке скупове, академије и прославе, као и посету маршала Тита Новом Саду, када је на свечан начин пустио у саобраћај челични мост преко Дунава.

Фото-репортажа коју је Гизела Хеиловеј снимила приликом пуштања у саобраћај моста Маршала Тита у Новом Саду 1946. године

Прва љубав заборава нема

Још док је пекла фотографски занат код Гезе Барте, за време рата, Гизела је упознала Имреа Хејловаја, колегу који је такође био Бартин ученик. Између двоје младих тињала је искра прве љубави, али их је раставио ратни вихор. Имре је био на фронту и искористио прву прилику да се прикључи Американцима у Бечу. Са њима је, као инструктор за фотографију, доспео у Немачку. Године 1947. придружила му се и Гизела Петер, са којом је склопио брак из којег су добили две кћери и сина. Отворили су велику фотографску радњу у којој су за врхунске фотографе оспособили и своје кћери Беатрису и Дебору , док је син Имре постао инжењер.
– Мој муж Имре је живео за фотографију, али је био толико свестран да је радио и све оно што је видео да други раде – својевремено је говорила Гизела, која је била стуб попуралне фотографске радње, али је и даље остала верна новинарству и фото-репортажама с којима је снабдевала велики број локалних новина. Декларисала се као Југословенка и стално била на услузи својим земљацима на привременом раду у Немачкој. Кад је након четрдесет година успешног рада отишла у пензију, атеље је наследила Беатриса, а Дебора се запослила у фирми која користи примењену фотографију у графичкој индустрији.
Гизела Хејловај је сакупила своје фотографије из Новог Сада, младости и других периода, па је монтажом начинила симболичну фото-репортажу о свом животу. Након њене смрти, ћерка Беатриса је на адресе маминих пријатеља, рођака и познаника послала несвакидашње опроштајно писмо у сликама. Док се прелистава ова необична посмртница, као да се чује познати,вечити глас фотографа:
– Насмешите се, молим!

пише: Боривој Миросављевић