100 ГОДИНА АУТОМАТСКОГ ТЕЛЕФОНСКОГ САОБРАЋАЈА У НОВОМ САДУ

За садашње житеље Новог Сада може бити занимљиво да се подсете како је применом савремених техничких достигнућа наш град преузимао значајну улогу у животу Покрајине.

Настанком, 1694, петроварадински Шанац, као важно војно насеље у којем су се прикупљале резерве војних снага за истурени бастион, Варадинску тврђаву, било је предодређено да се у њему развија такав друштвени живот какав се у то време није могао ни замислити. Већ 1753, Шанац је по броју становника прераста околна много старија насеља – Нови Сад (пет година након проглашења за слободни цесарско-краљевски град под именом Неопланта – Neuzatz – Ujvidek), имао је 4000 становника, а Петроварадин (Варадин) свега 1600.

До осамдесетих година, које су веома значајне за развој поштанског, а нарочито телеграфског и телефонског саобраћаја, Нови Сад – иако најмлађи град на територији Бачке, преживљавао је веома бурно прве године своје историје, а привредни живот, размахом занатства и трговине, добија нове размере. У Нови Сад 1883. стиже први воз, 1884. подигнута је нова зграда за свилару, 1885. саграђена је кланица, 1888. почела је да ради плинара, 1909. нова болница, 1910. прорадила је електрична централа, 1911. уведен је трамвај итд.

То је Нови Сад осамдесетих година 19. и почетка 20. века, када се појављују и први зачеци поштанског, телеграфског и телефонског саобраћаја у њему.

„Србски дневник“ је 1857. објавио вест:

„Пре неколико дана премештена је канцеларија телеграфа из Варадина у нашу варош, и то у кућу г. Живка Суботића у Темеринској улици“. 

Тим чином је означен почетак телеграфије у Новом Саду. Пре тога су Новосађани  били у подређеном положају, јер кад је требало да користе телеграф, морали су да иду преко Дунава у Варадин.

Нови Сад предњачи у примени техничких новина. Телефон, епохални проналазак Грахама Бела, први пут је приказан на изложби у Филаделфији 1876, а само четири године касније тај нови изум се уводи у Новом Саду. Без сумње, био је то велики догађај за ондашње становнике, а за историју телефоније представља значајан датум, пошто је 14. априла 1880. обављен први телефонски разговор у Новом Саду и Војводини.

У самом почетку телефон се користи искључиво у службене сврхе. Прве телефонске жице повезују Магистрат са седиштем жупаније, потом и са ватрогасним станицама. Убрзо број телефонских апарата расте.

Први траг о увођењу телефона за јавну употребу у Новом Саду налази се у једном чланку који доноси „Застава“ 14. октобра 1892. где се каже:

„Сакупило се 20 претплатника, стога је државна власт одобрила да се спроведу телефонске жице кроз Нови Сад и то: у главној улици (од данашње Поште до Владичиног двора) 30 жица, у осталим улицама према броју претплатника по 10, 12 и 15 струка“.

Нови Сад је добио месни јавни телефонски саобраћај  24. новембра 1892. Тако је после дугих и тегобних покушаја Нови Сад добио комплетан ПТТ саобраћај, јер је 1853. прорадило „поштанско звање“, а 1857. је „телеграфска станица“ пресељена из Петрoварадина у Нови Сад.

До 1899. индукторска телефонска централа је била смештена у Железничкој улици број 5, у дворишној згради, а затим је са целокупном поштом пресељена у некадашњи хотел „Централ“.

Први телефонски именик у Новом Саду појавио се 1908. са именима 226 претплатника, да би се 1923. тај број повећао на 320, а 1926. на 547.

У Београду је 1925. године одржана конференција шефова техничких одсека свих дирекција пошта на којој је одлучено да Нови Сад треба да добије аутоматску телефонску централу са 1000 бројева.

Коначно, 17. јула 1926. лист „Нови Сад“ најављује:

„Као што је већ у више махова јављено, у новој згради новосадске поште отпочела је недавно монтажа аутоматске телефонске централе, која је прва те врсте у целој нашој Краљевини, а која одговара свим модерним и практичним прохтевима нашег привредног живота“.

И нешто даље:

„На тај начин Новосађани ће одахнути душом, јер ће се опростити досадашњих старих и отрцаних телефона са батеријама и нервозним телефонским фрајлама, а са новим телефонима ће ићи као намазано, нема дерњаве, нема вике и свађе, нема чекања, нема онога вечитог ‘ради’, све ће то престати и настаће једно блажено, лепо и згодно стање коме се свако когод се телефоном бави, може из дубине душе и срца радовати“.

Крајем 1926. монтажа нове аутоматске телефонске централе типа „Сименс“ капацитета 1000 бројева била је завршена, али није одмах пуштена у саобраћај.

Према једној наредби Министарства пошта, телеграфа и телефона, немачки стручњаци који су упоредо радили на монтажи новосадске и љубљанске телефонске централе били су обавезни да прво оспособе централу у Љубљани, где радови на монтажи треба да  буду завршени  до 18. марта 1927. Тако је пуштање у рад аутоматске телефонске централе у Новом Саду одложено за 17. април 1927, када је и она свечано  укључена у саобраћај.

Након 35 година од увођења телефона у саобраћај, технички превазиђена новосадска индукторска централа отишла је у заслужену пензију.

Иако дуго очекивана, нова аутоматска телефонска централа представљала је веома значајну принову граду. Заједно са мостом на Дунаву, који је исте године завршен и предат саобраћају, централа „Сименс“ била је сензација године. Или како је то забележио један савременик „преко нове ћуприје стигли смо до нове АТ централе“.

Аутор: др Михајло Љикар, ипл.инж. ПТТ  пензионер

Фото: Pixabay